Najgledanije predstave u Novom Sadu

Najgledanije predstave u Novom Sadu

Pozorišni život u Novom Sadu već izvesno vreme ne živi svoje najbolje dane. Premijera je, doduše, priličan broj, ali istinski poklonici teatra kažu da se sve više boje da idu u pozorište, jer ih tamo prečesto čekaju negledljive, dosadne, predvidljive predstave, spektakularno prazne, često sastavljene od rediteljskih autocitata i reciklaže, a nekad čak i one koje vređaju inteligenciju gledalaca.

No izgleda da to nije samo problem Novog Sada, već problem širih razmera, da postoji neka stagnacija u pozorištu, umetnička kriza, za koju stručni pozorišni krugovi krive one koji neznalački i besciljno, ad hoc, kreiraju repertoare pozorišta, ali i reditelje koji predstave štrikaju li štrikaju, a nekad ih nanižu i više od pet u toku jedne sezone, čak umeju da rade dve uporedo, ili da upadaju iz jednog procesa u drugi, bez pripreme i odgovornosti šta će od toga biti.

O toj, ozbiljnoj krizi u našem pozorištu, govori i najavljena selekcija Sterijinog pozorja (od 25. maja do 3. juna u Novom Sadu), u kojoj su, u zvaničnoj konkurenciji, prema izboru Ane Tasić, samo tri domaće predstave, što se nije dogodilo u novijoj istoriji ovog festivala, na kojem je, regionalno, svima važno da budu.

Ipak, Novi Sad ima nekoliko pozorišnih aduta, mahom starijeg premijerskog datuma, koje publika obožava i često pohodi, za koje uvek traži kartu više. Dobra vest je da su to predstave koje svojim kvalitetom (svim ili određenim segmentima) odskaču i predstavljaju drugačiji pozorišni standard.

Bilo jednom, a kad će opet – ne zna se...

U Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz trenutno je među publikom tražena njihova najnovija predstava "Bilo jednom u Novom Sadu", koja je uvrštena u zvaničnu selekciju ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. U njoj igra ceo ansambl, pojačan akademcima, a prvo naredno izvođenje te manjinske ekstravagance s mnogo muzike i ponekim Indijancem, koje još uvek nije rasprodato, je 13. maja.



Fotografija: Srđan Doroški

Ne pitaj kome zvoni, tebi zvoni!

U Ujvidekiju se, inače, već jako dugo igra jedna baš odlična predstava, jedna od retkih novosadskih uz koju se bez dvoumljenja može dodati reč – kultna. "Neoplanta" je priča o gradu koji je 1748. godine kupio slobodu od Marije Terezije, gradu koji tu slobodu danas bagateliše i zaboravlja koliko je krvi za nju proliveno da bi se 23. oktobar 1944. godine zvao danom slobode. To je Grad koji se seti svojih građana samo kad mu treba njihov glas da gradi ružne zgrade i mostove usred neke lepote od prirode, da gradi neke crkve iako "vernici” oko njih – svojim delima – svedoče da u njima ni traga od božijeg sina nema. To je Grad koji ume da izglasa nešto što se ni po cenu života izglasati ne bi smelo, koji seče svoja stabla da posadi šoping centar, koji stavlja lance na fakultetska vrata, u kojem se univerzitetski rektor ponaša kao niskobudžetni lik iz trećerazrednog filma, pravdajući postupke prestupnika i krimosa pripravnika. To je grad kome povremeno smeta mađarski jezik, a povremeno bosanski akcenat, ujedno i grad koji po zidovima – urbi et orbi – škraba svakojake bolesne poruke dok se za to vreme većina drži po strani i žmuri pred huškanjem, izlivima mržnje, mizoginijom, nasiljem svakojake vrste, zaboravljajući pri tome da nikad ne treba pitati kome zvoni, jer uvek na koncu zazvoni nama. Ta "Neoplanta", koju je, kao i "Bilo jednom u Novom Sadu", režirao Andraš Urban, ponovo je na repertoaru 18. maja. U predstavi, u torpedo maniru, igraju: Arpad Mesaroš, Emina Salai Elor, Ištvan Kereši, Zoltan Širmer, Gabor Pongo, Agota Ferenc, Silvija Križan, Judit Laslo, Daniel Husta, Atila Nemet i Gabriela Crković.

 
Fotografija: Srđan Doroški

Dok te ja hranim i oblačim...

Među novosadskom publikom još je nekoliko omiljenih, veoma gledanih predstava. Čim se objavi repertoar Pozorišta mladih planu karte za predstavu "Dok te ja hranim i oblačim". Rediteljka Olja Đorđević poznata je po tome da ume da napravi vrcavu i dobru - funkcionalnu komediju, duhovitu i pametnu. Ova u Pozorištu mladih ima izuzetno snažnu poruku, zbog koje je dobro da je vide roditelji svih tinejdžera, svi tinejdžeri i svako ko ima bilo kakvu vezu s nekim ko raste i u dogledno vreme postaje čovek. U predstavi briljiraju: Slavica Vučetić, Neda Danilović, Jelica Gligorin, Kristina Savkov, Slobodan Ninković, Ivan Đurić, Saša Latinović i Danilo Milovanović. Za naredna izvođenja pratiti repertoar Pozorišta mladih.

 
Fotografija: Nenad Mihajlović/Robert Getel

Publika je željna dobre priče, zanimljivih priča. Željna je i pozitivnih priča, željna je nade, a nadu je pozorište dužno da joj da, tim pre što je nada danas najsubverzivnija stvar na svetu. I ako reditelji, koji nas prečesto zasipaju estetikom i narativom portala i nacionalnih televizija, nisu u stanju da nađu neko jasno svetlo na kraju tunela, onda bi trebalo da se bar savesno potrude da naprave istinitu i katarzičnu predstavu posle koje će publika kući otići bogatija za jedno čestito iskustvo, a ne prevarena i razočarana.

 

Smeh do suza, a onda maramice u ruke

Taj neki - iskreni pozorišni - put do publike Pozorišta mladih našla je i predstava "Tre sorele". Briljantno složena priča šampiona melodrame Steve Koprivice u režiji Miloša Jagodića, na posve drugačiji način osvetljava glumce ovog teatra. Slavica Vučetić, Marija Radovanov, Kristina Savkov, Saša Latinović, Slobodan Ninković i Ivan Đurić, svojom scenskom harizmom znalački uvlače gledaoca u sve meandre poetičnosti bokeljske legende, upisujući tako ovu predstavu u krug najboljih u Novom Sadu. Red smeha do suza, a onda samo red suza... Maramice su obavezni dres kod ove predstave... Za naredna izvođenja pratiti repertoar Pozorišta mladih.

 
Fotografija: Mirko Todorović

Na vukovom tragu, i tragu dece

Inače, u Pozorištu mladih, gde se iz dana u dan igra i repertoar za decu i mlade, diče se i najgledanijim predstavama za decu. Neke se, uz sitna došminkavanja, igraju decenijama. Najglednije su, bukvalno, sve. Klinci ih obožavaju i pohode u velikom broju. Samo dva izvođenja "Snežne kraljice" u decembru, videlo čak 1000 mališana, a istog meseca njihove predstave za decu videlo je više od 15.000 dece! Ako bi neku trebalo izdvojiti kao baš briljantnu, onda bi to bila "Na vukovom tragu". Ona je istinski master klas lutkarstva ekipe koju je okupio reditelj Jakub Maksimov. Nastala prema priči "Zov divljine" Džeka Londona, bila je ozbiljna inspiracija za glumce: Sašu Latinovića, Aleksu Ilića, Nedu Danilović, Slavicu Vučetić, Slobodana Ninkovića, Jelicu Gligorin i Dejana Šarkovića. Publika će moći ponovo da je vidi već u maju.

Priča o lažovčini bez presedana

Ne tako daleke 2019. godine, Novi Sad je prodrmala još jedna odlična predstava. Bila je to priča o lažovčini bez presedana, šizoju – nakaradno – mefistovsko-makijevelističke njuške, Minhauzenu i Jagu u jednom, ma đavolu samom, od čijeg se jajaizma i spletki um muti, a srce docni da iskaže prisutnost. "Tartif" je premijerno izveden u Srpskom narodnom pozorištu i od tada ima vernu publiku, možda ponajpre zato što nam je svima posle nje lakše jer mislimo da su pakao drugi, iako taj mračni najmračniji had, ta nulta tačka katabaze nisu samo vođe koje biramo, već vaskoliko sitnokoristoljubivo stado koje žmuri pred očiglednim, šijući tako mekani jastuk za zlo koje se perpetuira. Ta predstava SNP-a je bez pogrešnog koraka – u režiji, glumi, muzici, scenografiji, bez iskliznuća u dosadu, banalnost, dnevnu politiku, bahatost, neopreznost. Sve u njoj je s pravom merom: inteligentno je vođena, glumački briljantno izvedena, duhovita je – s povremenim vrućim šamarima koje nam akteri na obraz zavale. I sve to zahvaljujući izuzetnom mladom čoveku koji je, nažalost, zauvek nestao s lica ovoga bednog sveta. Lestvica koju je visoko podigao reditelj Igor Vuk Torbica, u međuvremenu je preretko dostizana, i to ne samo u Novom Sadu, već u celoj zemlji. Za informaciju kad je sledeći put na repertoaru ova predstava, pratite sajt Srpskog narodnog pozorišta.


Fotografija: S. Trifunović

Epifanijsko iskustvo

Na koncu, Novi Sad ima još jednu predstavu. za koju se može reći da je jedna od najboljih predstava izvedenih u poslednjih 30 godina na novosadskoj sceni. Nastala je kao studentska predstava klase profesorke Jasne Đurićić, koja ju je, u okviru akademskog Pozorišta "Promena" i režirala. "Tri zime" prate istoriju jedne zagrebaćke porodice u tri ključna trenutka novije istorije: 1945, 1990. i 2011. godine. Svaka od tih godina je prekretnica koja donosi velike izazove za sudbinu porodice. Mali ljudi u kandžama velike istorije i hrabrost da se prežive i ostane čovek... Izuzetan tekst Tene Štivičić, minuciozno vođena režija, besprekorni glumci čine "Tri zime" istinskim umetničkim delom, koje gledaocu donosi epifanijsko iskustvo. Za to su zaslužni mladi glumci, danas raštrkani po svim pozorištima u Srbiji: Nikola Knežević, Isidora Vlček, Vanja Kovačević, Ksenija Mitrović, Tamara Šustić/Sunčica Milanović, Ana Rudakijević, Stefan Beronja, Andrijana Đorđević, Staša Blečić, Aljoša Đidić, Aca Lazin, Miloš Lučić i Srđan Kner. Ova predstava se, nažalost, igra jako retko – ponekad na sceni Srpskog narodnog pozorišta i retko na Akademiji umetnosti, gde ju je bolje gledati, jer su publika i glumci veoma blizu i ta uzajamnost daje dodatni kvalitet predstavi. Za naredna izvođenja "Tri zime" u Novom Sadu treba pratiti FB stranicu Pozorišta "Promena". Do tada, moguće ih je videti u Somboru, 22. aprila.


Fotografija: Milica Ranković 
Oceni vest:
22
1

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Svetlana

    pre 42 dana i 9 sati

    Divan tekst, hvala novinaru i redakciji.

    Oceni komentar:
    3
    9
  • Mila

    pre 41 dan i 4 sata

    Tri zime divna predtrava,

    Oceni komentar:
    0
    0