"Ne dajem Fejsbuku da koristi moje fotografije": Statusi koji se i dalje dele, a ne vrede ništa

"Ne dajem Fejsbuku ili bilo kojoj kompaniji koja je povezana sa Fejsbukom dozvolu da koriste moje prošle i buduće fotografije, informacije, poruke. Ovim putem obaveštavam Fejsbuk da je strogo zabranjeno objavljivanje, kopiranje, distribuiranje ili preduzimanje bilo kakvih drugih mera protiv mene. Kršenje privatnosti može biti kažnjeno zakonom". Ovakve poruke ljudi često ostavljaju na Fejsbuk nalozima, a stručnjak iz SHARE fondacije za N1 objašnjava kakva je njihova pravna težina.

– Prilikom kreiranja naloga, neophodno je da svaki korisnik prihvati uslove korišćenja određene platforme, u ovom slučaju društvene mreže Fejsbuk. To ne znači da u širem smislu korisnici ne poseduju nikakva prava van okvira uslova korišćenja, ali izjave poput gore navedene ne proizvode nikakvo pravno dejstvo po pružaoca usluge, odnosno kompaniju Meta – objašnjava za portal N1 Bojan Perkov iz SHARE Fondacije.

On je podsetio da se Fondacija i ranijih godina oglašavala povodom deljenja objava na Instagramu u kojima korisnici toj kompaniji i povezanim organizacijama "ne dozvoljavaju" korišćenje njihovih fotografija, podataka, poruka ili objava. Navodno, davanjem takve izjave, Instagramu je zabranjeno da distribuira i kopira sadržaje ili preduzima bilo kakve postupke protiv korisnika na osnovu sadržaja profila, pozivajući se na "Rimski statut".

I tada su iz SHARE fondacije poručili korisnicima da objavljivanje ovakvih i sličnih tekstova na platformama društvenih mreža nema nikakvu pravnu snagu i ne predstavlja način da se kompanijama poput Instagrama ili Fejsbuka onemogući obrada fotografija i drugih podataka o ličnosti prikupljenih od korisnika, a da se nastavi sa korišćenjem profila.

Na pitanje da li postoji način da se zaštite fotografije, informacije ili bilo koji sadržaj koji se objavi na društvenim mrežama, Perkov kaže da je korisnički kreiran sadržaj veoma često tačka spoticanja jer su uslovi korišćenja uglavnom napisani na način da štite interese kompanija u poređenju sa pravima korisnika.

– Sa druge strane, problem nije samo u odnosu platforme i korisnika, već i u pogledu trećih strana koje mogu preuzimati fotografije. Na primer, kompanija ClearviewAI je kreirala jednu od najvećih baza za pretragu lica tako što je automatizovanim metodama preuzimala milione javno dostupnih fotografija sa interneta, pa i društvenih mreža – rekao je sagovornik N1.

Ono što korisnicima ostaje na raspolaganju, prema njegovim rečima, jeste da učine njihove profile privatnim ili "zaključanim" i da samo uskom krugu lica dozvoljavaju pristup.

Jednom na internetu – zauvek na internetu?

– Internet servisi jesu na određeni način permanentni čuvari sadržaja, međutim ono što treba imati u vidu jeste da postoji tzv. pravo na zaborav, odnosno pravo koje građanima omogućava da od pružalaca onlajn usluga kao što je Gugl traže uklanjanje informacija u vezi sa njihovim podacima o ličnosti koje više nisu tačne, relevantne ili neophodne – ističe Perkov.

Međutim, napominje da je to pravo suženo kod nosilaca javnih funkcija, ljudi iz javnog života i ostalih lica kod kojih postoji opravdani interes javnosti da informacije ostaju sačuvane.

Kompanija Gugl (Google) je krajem prošle godine omogućila građanima Srbije da podnesu zahtev za uklanjanje sadržaja sa ličnim podacima iz rezultata pretrage na .rs domenu popularnog servisa. Na sajtu SHARE fondacije nalazi se procedura za brisanje. Gugl se tako pridružio zasad još malobrojnoj grupi globalnih internet servisa koji omogućavaju da se “pravo na zaborav” ostvari i u Srbiji.

Pravo na zaborav

Pravo na zaborav je pravo svakoga da traži od onoga ko upravlja njegovim informacijama brisanje podataka o ličnosti koji se odnose na njega pod određenim uslovima i bez odlaganja.

Prvi slučaj prava na zaborav ustanovljen je presudom Suda pravde Evropske unije 2014. godine.

Danas je pravo na zaborav, odnosno pravo na brisanje podataka mogućnost predviđena Opštom uredbom o zaštiti podataka Evropske unije (General Data Protection Regulation – GDPR).

U praksi ovo znači podnošenje zahteva pre svega pretraživačima poput Gugla da uklone sporne informacije, uključujući linkove sa pisanim sadržajem, fotografije i video.

Podnosilac zahteva treba da dokaže neistinitost ili nerelevantnost informacija koje su objavljene o njemu. Informacije za koje se traži brisanje ne moraju dakle biti samo neistinite, mogu biti i nevažne za javnost, intruzivne u odnosu na privatnost podnosioca, prikupljene bez pristanka itd. Ne očekuje se da se neistinitost informacija ili drugi razlozi dokazuju postojanjem pravnosnažnih presuda, već su mogući i drugi, neformalni načini dokazivanja.

Ukoliko se uspe sa zahtevom, sadržaj za koji je traženo brisanje neće više biti dostupan putem pretrage, međutim ostaje na internetu. Ukoliko Gugl odbije da ukloni tražene linkove, podnosilac zahteva može da se žali protiv ove odluke lokalnom telu za zaštitu podataka o ličnosti.