Nedeljko Đorđić uoči promocije zbirke "Besteben": Sav novac sam namenio za kupovinu računara koje ću pokloniti đacima iz Goraždevca

Pesnici su po rađanju privilegovani zbog dara koji im pomaže da svoje misli, ljubav, tugu pretoče u prelepu poeziju koja će i nakon njih dugo živeti. Takvu  privilegiju ima i Nedeljko Đorđić, nastavnik fizičkog vaspitanja i direktor novosadske Osnovne škole "Đorđe Natošević", jer iz njegovog pera nastaju najlepši stihovi koji su uglavnom posvećeni svim ženama ovog sveta.

Nedeljko Đorđić, rodom iz Sonte, završio je Pedagošku školu u Somboru, a potom i Fakultet fizičke kulture u Novom Sadu. Zaposlen je već 36 godina u OŠ "Đorđe Natošević", gde  punih 16 godina vodi računa o kolektivu i đacima. Zbog ličnog, ali i poslovnog usavršavanja završio je i psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Voli rad sa decom i, kako ističe, raduje se svakoj novoj generaciji đaka, a ujedno i "pati" za učenicima koji su nakon osmogodišnjeg školovanja dobili krila da polete u neki novi svet. Ipak, naš sagovornik za sebe kaže da je pre svega sin, otac, suprug, brat, prijatelj,  kolega i dobar komšija. I iznad svega je humanitarac koji će od prodaje svoje poetske trilogije "Bezteben" donirati dva računara učenicima osnovne škole u Goraždevcu. Promocija "3 u 1" održana je juče 29. oktobra na Salašu 137. Đorđiću ovo nije prvenac, jer su već dve knjige ugledale svetlost dana, a kako je najavio, u pripremi su još tri, koje s nestrpljenjem očekuju sve novosadske romantične duše.   

Novosadska javnost, ali i mnoge generacije đaka znaju vas isključivo kao direktora škole i nastavnika fizičkog vaspitanja. Mali je krug ljudi koji zna da pišete i pesme. Odakle ljubav prema poeziji i kad ste se obreli u ulozi poete? 

– Romantik sam u duši, ali prevashodno moja ljubav jeste čitanje divne poezije a, kao i većina ljudi, odrastao sam uz prelepe stihove domaćih i svetskih velikana. Laza Kostić, Branko Radičević, Jasenjin, Puškin, samo se neki od pesnika čija je poezija, dok sam je upijao, u meni stvarala razna osećanja – od sreće do tuge i ushićenja. Paralelno sa tim, išao sam i na recitatorsku sekciju, a osamdesetih godina prošlog veka učestvovao sam na pokrajinskom takmičenju recitatora. Tada sam upoznao pesnika Blagoja Bakovića koji me je pitao da li ponekad i napišem neku pesmu, jer se vidi da iz duše recitujem. Tada sam mu se poverio da oduvek piskaram, ali isključivo za svoju dušu.  

Da li to znači da je Blagoje Baković probudio pesnika u vama ili je samo pomogao da podignete samopouzdanje?

– Ima i jednog i drugog. Kada sam mu rekao da pišem pesme, ali da to uglavnom bude na nekom papiriću koji kasnije negde zaturim, Blagoje me je posavetovao da počnem da ih zapisujem u neku svesku ili da ih otkucam na mašini kako bih jednog dana imao šta da ostavim svojoj deci. Nisam puno razmišljao i oberučke sam prihvatio njegovu ideju. Praktično je tako nastala i moja prva zbirka poezije. Nakon toga sve je bilo lakše, stihovi su nastavili da izlaze iz mene. Zapravo, jedom prilikom mi je Blagoje rekao: "Znaš Nedeljko pisanje pesama je kao i tuširanje. S prvom knjigom i prvim pesmama skineš samo površinu, a svaka naredna pesma i svaka naredna zbirka poezije je zapravo čišćenje duše". I zaista je bio u pravu, jer  što više pišem, iz mene sve jače  i jače izbija istinska ljubav prema ljudima, a kroz to pisanje i sve više čistim svoju dušu.

Sve žene sveta su moje muze

S obzirom na to da radite vrlo odgovoran posao i vodite čitav kolektiv, a verovatno vam je sve mnogo teže zbog korone, odakle vam toliko inspiracije?

– Ne znam, ustvari samo zapisujem ono što mi neko ili nešto šapne. Od kada sam devedesetih godina prošlog veka bio na ratištu imam problem sa spavanjem. Od tada pa do dana današnjeg spavam samo četiri sata. Prevrćem se po krevetu i onda čujem taj glas koji mi šapuće stihove. Tada, kao hipnotisan, ustajem, uzimam papir i olovku i zapisujem. Znate, to je ženski glas, uslovno rečeno glas, jer sve žene sveta su moje muze. Otkriću vam tajnu, postoji jedna žena na Limanu 4 koju godinama viđam, ne poznajemo se, nikada nijednu reč nismo progovorili, niti smo se upoznali. Nisam čak ni zaljubljen u nju, i ne dopada mi se, ali ima nešto u njoj, ona je ponekad moja muza kojoj sam posvetio 15 pesama.

Da li za ovu vašu muzu zna vaša supruga i kako reaguje na to što pesme posvetite nepoznatim ženama?    

– Moja žena zna da su pesme koje pišem posvećene damama, a kroz njih se ne govori isključivo o klasičnoj ljubavi između muškarca i žene. U pesmama koje izlaze iz moje duše, žena je opisana i kao majka, i kao sestra, ali i kao divan prijatelj, dobra kuma i iskrena koleginica. Ne posmatram žene isključivo kroz tu neku prizmu klasične ljubavi, jer za mene reč žena označava uzvišeno biće bez koje svet nikada ne bi postojao. Po mom mišljenju, žene su pupak svemira i zahvaljujući njima i postoje sve moje pesme, na kraju krajeva kao što zahvaljujući njima postoji i čitav svet. Moj život su obeležile četiri žene – majka, sestra, supruga i ćerka. Najveći broj pesama upravo sam posvetio njima. Dosta su me inspirisale i  koleginice sa posla. Naravno, većina pesama je nastalo zahvaljujući mojoj ćerki i ženi. A supruga itekako zna da se naljuti, a naravno da joj i smeta što inspiraciju pronalazim u nepoznatim damama. Rekla mi je kako bi najviše volela da sam nastavio da se izražavam kroz slikarstvo jer sam kao mlađi u svojim naletima inspiracije njoj poklanjao većinu svojih crteža.  

Biti bez nekog ko ti je vrlo drag je posebna vrsta tuge

Šta ustvari označava naslov vaše tri knjige "Bezteben"

– Ah, teško je to objasniti, "Bezteben" zapravo označava – biti bez tebe. To, biti bez nekog ko ti je vrlo drag, je posebna vrsta tuge. To je zapravo ona situacija kad imaš nekog ko je samo tvoj, a kad ostaneš bez njega zavlada posebna vrsta tuge koja se ne može nikako i nikada nadoknaditi. Opisao sam te osobe na svoj način. Naime, svi mi imamo u životu nekog ko nam puno znači i svako razdvajanje od te osobe nama predstavlja večnost, makar se od nje odvojili samo na dan. Onaj ko je iskreno voleo zna o čemu pričam. To ne mora uopšte da bude partner, jer se ta posebna ljubav odnosi i na prijateljstva, roditelje ili decu. Siguran sam da svako od nas ima bar jednu takvu osobu – brata, sestru, majku. Neki, nažalost, odu zauvek i onda ih sanjamo noću jer smo svesni da ih nikada više nećemo videti. Mnoge je i ova korona razdvojila, ljudi umiru... S druge strane, sve je manje takvih osoba, posebno od pandemije koja nas je otuđila. Zaboravili smo da se volimo, a i generalno ljudi su se nekako u celoj ovoj situaciji izgubili. 

Gde će Novosađani moći da kupe vašu knjigu i po kojoj ceni?

Za sada se još uvek ne zna da li će se naći i u nekoj knjižari, mada moram da se pohvalim da me je po prvi put u životu pozvao izdavač. Ukoliko se dogovorimo, na obostrano zadovoljstvo, blagovremeno ću obavestiti javnost. Promociju pravim isključivo zarad prikupljajna novca za kupovinu dva računara koja ću pokloniti deci iz Goraždevca. Trilogija će stajati simboličnih 1.000 dinara, a ideja mi se da sakupim 1.200 evra za kupovinu računara. Planiram da ih posetim u novembru i već se radujem našem susretu. Inače, knjige koje ne prodam podeliću prijateljima, jer naglašavam da ja nisam pesnik i zato ne želim nikome da otimam hleb iz usta. 

Koja pesma vam je posebno draga, a koji ste vi napisali? 

– Zavirim u sebe s vremena na vreme
Noću,
Kad mesec na nebu, lampione od zvezdica popali...
Ja u sebe zavirim...
I pišem...
Ove, obične, male pesmičuljke,
Koji nikako da do pesme odrastu ...
Spoljašnji svet, na jednom nestaje,
A ja u dušu svoju,
Ko u dubok vir uranjam...
Hladan vir...
Pomalo uplašen,
Jer nikad još dno nisam dotakao...
Strah od dubine...
I od nepoznatog...
Svima onima, koje su izvan,
Ja spolja,
Verovatno na olupinu broda nasukanog, ličim...
Koji put i sam sebi sam takav...
Al, brzo me to prođe...
U tvom oku,
Ja sam još uvek onaj veliki jedrenjak,
Koji se na put oko sveta zaputio...
Po danu, sam olupina samo...
A, noć mi bela jedra raširi...
Noć, je sasvim drugačija...
Misli moje su taj vetar koji mi jedra raširi...
A nebo zvezdano, orijentir, po kojem se upravljam ..
I svaku noć, ka tebi plovim...
Jedino po mraku,
Ja srce svoje,
Iz kaveza od grudi,
Ko belu golubicu , na slobodu puštam,
I pred zoru ga ponovo zatvaram...
Mene po danu, utvare pohode...
Ljudi sebični,
Nesrećni,
Bezljudni...
A, noću, se rasplinu...
I ustupe mestu snovima...
Ja sam gospodar svih snova svojih...
U njih puštam samo meni drage ljude...
One koji su prvo čovek bili,
A tek onda, ljudi...
One koji vole nekog...
Vole svoj grad i zemlju svoju,
I svaku ulicu u gradu,
Po kojoj je hodao, neko samo njima  drag...
Neko...
Čovek...
Žena...
A, da je možda ni upoznao nije nikada...
Ali su im se možda pogledi slučajno sreli,
U tom njihovom gradu...
Ulici...
U najlepšoj državi na svetu...
Jer su tu oboje rođeni...
Jer su im se ruke, slučajno jednom dotakle, pri rukovanju...
Onda, kad ih je neko upoznao ispred Almaške,
Ili Saborne crkve...
Jednom...
Davno još...
Bože...
Evo već sviće...
Moram brzo iz sebe, da izađem...
I pustim stvarnost,
Da zajedno sa danom, u moju sobu uđe...
I da se ponovo na život, nasučem...
Da jedra, oko jarbola skupim...
Do noćas...
Kad ću opet, po mraku,
S tobom, samo...
Na pučinu od snova, da se otisnem...
I u sebe, ko u dubok vir, zaronim...

Razgovarala: Ljiljana Natošević Milovanović

Foto: Aleksandar Jovanović