Nevena Vrtulek, novinarka: Uz "Saša alert" želim da pomognem drugim roditeljima da ih ne zadesi moja sudbina

Nevena Vrtulek, novinarka: Uz "Saša alert" želim da pomognem drugim roditeljima da ih ne zadesi moja sudbina

Prošlo je sedam godina otkako je izgubila sina jedinca zbog posledica vršnjačkog nasilja, a njena borba za decu koji se nalaze u sličnom problemu ne prestaje. Inicijatorka je zakona koji pomaže roditeljima da kod dece prepoznaju znake upotrebe novih droga. I dalje svoj posao obavlja vrhunski i niže nagrade za novinarsko izveštavanje, a humanitarna akcija u njenoj organizaciji, kao uspomena na njenog Sašu, neprestano se širi.

Nevena Vrtulek je novosadska novinarka, zaposlena na RTV Vojvodina već dugi niz godina. Kao radijski novinar, posebno voli da radi priloge o ljudima sa margine i baš za takve priče dobila je oko 15 nagrada u svojoj karijeri. Humanitarna akcija njene matične kuće "Slatkiš za mog drugara" već petnaest godina se organizuje uoči Nove godine, kada se prikupljaju slatkiši, prave paketići i odnose deci u institucijama poput Sigurne dečje kuće, onkološkog odeljenja Dečje bolnice, Svratišta za decu i mlade, Doma u Veterniku... Kada je njen četrnaestogodišnji sin Aleksandar izvršio samoubistvo pred njenim očima jer više nije mogao da podnese vršnjačko nasilje, za nju je sve stalo. Međutim, odlučila je da se bori, u njegovo ime, za drugu decu. Ne samo da je uspela da se izbori za zakon koji im može pomoći, već je i spremna da svoje iskustvo podeli sa roditeljima, ne bi li sudbine njihove dece bile srećnije.


Humanitarnim radom ste se bavili i ranije, ali Vaša dugogodišnja akcija je odavno prepoznatljiva i, iz godine u godinu, sve uspešnija. Šta Vas je podstaklo da je započnete i, nakon nesrećnog događaja, ipak nastavite?

Akciju "Slatkiš za mog drugara" sam i počela kad je moj Saša krenuo u prvi razred, kako bih njega i njegove drugare naučila solidarnosti. On i njegov razred su skupljali slatkiše i bili jako srećni što pomažu. Kada je Saša stradao, htela sam da prekinem akciju, jer mi nije bilo ni do čega, ali su me moji prijatelji Dejan Pavlović (godinama u ulozi Deda Mraza), Nemanja Kovačić (vlasnik "Vremeplova"), Miša Blizanac i moja sestra, ubedili da bi trebalo da nastavim. Odlučila sam da ne prekidam akciju zbog mog Saše, kako bi on živeo kroz nju. Zadivljena sam humanošću naših poslastičara, od prvog momenta je to bio "Vremeplov", priključila se "Kristina", zatim nekadašnji "Mocart", potom "Carigrad" i "Šeherezada". Svake godine imamo nove sponzore, ali i nove dnevne boravke kojima pomažemo. Poenta akcije je da pokažemo svoj toj deci da mislimo na njih. Ove godine se priključilo odeljenje III-6 škole "Petefi Šandor", sami su se javili sa svojom učiteljicom. Njih sedmoro je došlo da pakuju paketiće i bili su jako srećni i želim ovom prilikom da ih pohvalim.

Poslednju nagradu, za sad, dobili ste krajem 2021. godine, ovog puta za dostojno izveštavanje o siromaštvu. Kakve teme Vas inspirišu?

To mi je jako draga nagrada. Radila sam prilog o devojčici koja je odličan đak, a a živela je u šupi bez prozora. Njoj je na kraju poklonjena kuća. Zapravo, nagrade sam dobijala baš za teme za koje sam mislila da treba da se malo više čuju. Recimo, jednu od njih sam dobila za priču o seksualnim radnicama, drugu o jednom dečaku koji je živeo u siromaštvu, ali je pobeđivao na školskim takmičenjima. Srećna sam kada nađem priču gde se neko zaista muči u životu, ali je toliko jak da to prevlada i postiže najbolje rezultate. Pravila sam i priču o LGBT tinejdžerima i njihovim mukama, gde mi danima nije bilo dobro, jer nisam znala da se oni suočavaju sa tolikim teškoćama. Uglavnom, teme koje niko ne radi, radim ja i uvek sam spremna da odem na teren. Novinar koji ide na teren može da primeti gde šta kome fali i da pokaže da, iako nije moćan, bar da misli na njega. Mislim da je nama novinarima jedan od zadataka da pomognemo ljudima.

Tragediji sa Sašom prethodilo je tri meseca agonije?

Moj Saša je bio jedno normalno, veselo dete, talentovano za umetnost, odličan đak. Problemi su počeli da se pojavljuju 2014. godine, posle jedne tuče u školi, gde je pozvan kao svedok, iako nije prisustvovao događaju. Otac jednog učenika, tada druga od moga sina, ga je predložio za svedoka, i to jedinog svedoka. Dete je dalo izjavu, kasnije je dobilo i poziv za sud, a nakon petnaestak dana sam primetila promene na njemu. Odbijao je da ide u školu i na vannastavne aktivnosti (bavio se glumom i svirao violinu). Kad god sam ga pitala šta se dešava, rekao bi da ga smaram, iako smo svih godina do tada puno razgovarali i lepo komunicirali. Odmah sam se obratila nastavnicima, pedagogu i psihologu u njegovoj školi, gde se nisu potrudili da razgovaraju sa nim, govoreći mi kako je to sve normalno za pubertet. Nije hteo više nigde da ide, ni da se druži. Tek kasnije sam saznala da je to bilo iz ogromnog straha. Pokušavala sam na sve načine da doprem do njega, vodila sam ga i kod psihologa u Dečiju bolnicu, ali ni on nije uspeo ništa da uradi. Čak sam i ja išla kod psihologa, da vidim kako da rešim problem, pa u policiju, ali su mi tamo tražili imena, koja ja nisam imala. Sva vrata su mi bila zatvorena, i to ona vrata koja su trebala da mi budu širom otvorena.


Kasnije ste saznali šta se, u stvari, u tom periodu dešavalo?

Imao je sve karakteristike deteta koje se plaši. Zapravo, ekipa tih izgrednika iz škole, koji su učestvovali u pomenutoj tuči za koju je bio pozvan kao svedok, ga je konstantno zastrašivala i pretila mu. Sačekivali su ga posle škole, pratili ga u autobusu, pretili mu preko društvenih mreža... Pritiskali su ga svi, a najviše se plašio tog oca. Jedno dete je kasnije potvrdilo i dalo izjavu policiji da su mu, kada je otišao sa drugarima u kladionicu, sipali drogu mjau-mjau u koka kolu. Te večeri je došao zajapuren kući i posle sam od njegovih drugova saznala da je pretrčao put do kuće, čak se takmičio sa autobusom. Sve to povezujem sa tom drogom, a verovatno mu je nisu sipali samo tad. Sigurna sam da je on nikad nije svesno uzeo, niti sam ikad bilo šta pronašla kod njega, kao što ni na sebe nije digao ruku svesno, jer on je bio dete koje je uvek govorilo kako za svaki problem postoji rešenje, tome sam ga i učila. Iako sam pretraživala po internetu reakcije posle raznih vrsta droge, ovo nisam mogla da prepoznam, jer o toj vrsti droge nije se kod nas nije pisalo, bila je nova.

U ovom slučaju, zakazale su sve moguće institucije: i škola i policija i tužilaštvo?

Tako je. Kada sam otišla kod tužiteljke i pitala zašto nisu proverili da li je moj sin prisustvovao toj tuči, rekla je kako nije imala vremena. Zbog toga je moj sin izgubio život! Užasno velik propust! I verujem da takvih propusta ima još.

Kako je došlo do toga da inicirate "Saša alert"?

Kasnije sam istraživala i razgovarala sa decom. Htela sam da pomognem drugim roditeljima na osnovu svog iskustva, da bar saznaju šta se njihovoj deci dešava. Ovde je u pitanju bila nova sintetička droga, za koju policija navodno tad nije čula. Sve te sintetičke droge su gore od onih koje mi poznajemo, jer se prave u kućnim laboratorijama i ne zna se šta se u njih stavlja. S obzirom na to koliko je informacija važna, dogovorila sam se sa profesorkom Draganom Ćorić da nešto uradimo. Tako smo i došle do "Saša alerta", zakona o transparentnosti novih droga, koji je i usvojen. Sada, čim se pojavi neka nova droga na našem tržištu, mora da se objavi u svim medijima. Naravno, sa svim karakteristikama, kako bi roditelji mogli da prepoznaju i reaguju.


Šta bi bio Vaš savet roditeljima ukoliko primete slične promene kod svoje dece?

Da se obrate Centru za socijalni rad, da pritisnu školu i sve ustanove da ih tuže ako im ne pomognu, da guraju dok ne dobiju pomoć od profesionalaca, od onih koji su plaćeni za taj posao.

Vaša poruka za celo naše društvo?

Svi treba da se trudimo da napravimo pozitivno okruženje. Obavezno mora da se razgovara sa decom nasilnicima, da se vidi u čemu je njihov problem. Nadležni organi treba da posvete pažnju toj deci i da rešavaju, jer svoje nezadovoljstvo oni šire na decu koja su zadovoljna i utiču na njih. Kao što se radi sa nasilnicima u partnerskom nasilju, tako treba raditi i sa decom nasilnicima i njihovim roditeljima.

Oceni vest:
40
0

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Jasmina

    pre 124 dana i 19 sati

    Hvala Nevena,
    Vaš rad će spasiti mnogo dece. Želim vam sve najbolje. Jer imate više srca , snage , hrabrosti I odlučnosti , nego mnogi naši sugradjani . Koji su zaposleni na mestima , gde mogu pomoći. Ali oni to ne urade . Iz razloga , koji je samo njima poznat.
    Sašin zakon je pravo “ oružije “ koje nam treba u pravnom sistemu

    Oceni komentar:
    1
    13
  • Viktor

    pre 124 dana i 18 sati

    Podrska za velikog borca I odlicnu novinarku!

    Oceni komentar:
    0
    12
  • Milica NS

    pre 124 dana i 7 sati

    Ne vredi nista dok se ne spusti granica punoletstva na 12 godina starosti ili dok se ne promeni krovicninzakon Srbije tako da i maloletnici i deca budu krivicno odgovorni. Po sadasnjem zakonu u Srbiji - deca nisu krivicno odgovorna, sta god da ucine!

    Oceni komentar:
    0
    5
  • Jel

    pre 124 dana i 7 sati

    Od price" sa nasilnim maloletnicima nema koristi, dok i deca ne postanu krivicno odgovorna u Srbiji ,kao u Americi, bice sve gore.

    Oceni komentar:
    0
    4
  • Buduće generacije će propasti

    pre 124 dana i 4 sata

    Roditelj sam nekoliko dece, sada već odrasle. Imam priliku da stalno slušam odnos porodice prema bebi, zbog slabe izolacije. Počeli su sa psom - "da se muško nauči kako je biti odgovoran prema nekom".
    Sada radije i češće šetaju psa, nego bebu. Više se igraju sa psom, nego sa bebom.
    Kada beba plače, bez obzira na razlog, prolazi dugo vremena dok joj se ne odazovu.
    Beba je na jednom kraju stana roditelji na drugom. Željna ljubavi i pažnje i nečijeg prisustva.
    Kakvu decu u budućnosti očekujemo?

    Oceni komentar:
    1
    3