Nikola Grbić: Žao mi je što sa Vošom nisam igrao u Evropi

Bio je najbolji tehničar sveta, dizač bez premca, čovek koji je sa klubovima i reprezentacijama Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i Srbije osvajao brojne medalje. Ima i olimpijsko zlato iz Sidneja, ali i pregršt pojedinačnih priznanja, a sada je selektor odbojkaške reprezentacije Srbije. U najkraćem - Nikola Grbić.

Posle godina odsustva ponovo je na parketu Spensa, gde je sa Vojvodinom od 1990. do 1993. godine osvojio brojne uspehe. Ovaj put u ulozi je šefa stručnog štaba reprezentacije Srbije.

– Nikad nije svejedno vratiti se u ovaj grad i ovu dvoranu – počinje priču za mojnovisad.com, Nikola Grbić –  Za Novi Sad, za Spens me vezuju jako lepe uspomene s početka moje igračke karijere. Neke jako lepe odbojkaške trenutke sam proveo ovde i  klupske i reprezentativne i u tom smislu nikada nije sve jedno za mene da se vratim u Novi Sad. Kakva god da je prilika u pitanju, kakva god da je utakmica, takmičenje, kakva god da je važnost utakmice u pitanju su uvek specifična osećanja, jer bude neka sećanja i uvek mi je drago da vidim ljude sa kojima sam započeo svoju profesionalnu karijeru.

Koji događaj ili detalj bi izdvojio iz trogodišnjeg boravka u OK Vojvodina?
– Mislim da mi je ta godina pred odlazak u vojsku 1992/93. bila stvarno godina gde smo osvojili i kup i prvenstvo. Kup smo osvojili ovde u Novom Sadu, a prvenstvo smo osvojili u praznoj Banjici protiv Crvene zvezde. To je bila godina sankcija gde nismo mogli da igramo evropske kupove. U pripremnom periodu odigrali smo jednu utakmicu sa solunskim Arisom u kojoj smo ih pobedili sa 3:2. U tom smislu mi je posle bilo žao što nismo imali priliku da se odmerimo na evropskoj sceni. Možda nismo imali ekipu za neki vrhunski domet, ali mislim da bi stvarno bilo jedno izuzetno iskustvo da smo mogli da igramo u Evropi. Ali kakve su tada bile političke prilike, nije nam to bilo omogućen i pored lepih uspomena i posledice sankcija ostale su u mom sećanju.

Onda je nastupila poduža italijanska epizoda koja se ni sad nije završila, s obzirom na to da i živiš u Italiji. Tvoje druženje sa Novim Sadom i Spensom se nastavilo preko reprezentacije. Tada si bio igrač. Sada si opet u Novom Sadu, ovaj put kao trener. Koliko je drugačije?
– Mnogo drugačije.. Kada si igrač dolaziš na gotovo. Neko je već pripremio rad za tebe, za celu ekipu kad je u pitanju kondicija, tehnika i taktika. Tvoje je bukvalno da siđeš na teren i igraš odbojku. Sa ove strane, van terena to izgleda drugačije, jer nemaš ni približno fizički napor kao taj koji imaš kad igraš. Međutim, brige i obaveze koje imaš van terena su tolike da je bilo mnogo lepše biti igrač nego trener, ali naravno da je ono nešto najbliže terenu što posle igračke karijere može da postoji i u tom smislu izuzetno mi prija i boravak u dvorani i svakodnevni rad sa ovim mocima koji su, prvo i pre svega, fantastični ljudi, ali i fantastični igrači. Stvarno mi je veliko zadovoljstvo što sam u ovom ambijentu i što mogu svoje znanje i iskustvo da prenosim na njih.

Na treningu je primetan izuzetno jak zajednički duh i dobra atmosfera. Reprezentativnu gereaciju u kojoj si ti igrao osim ove dve karakteristike, krasio je i pobednički mentalitet. Da li je teško preneti ga na ove mlade igrače ili i ova ekipa ima taj urođeni pobednički mentalitet?
– Mnogo igrača iz naše reprezentacije igra u najjačim klubovima na svetu i bore se za navažnije trofeje i osvajaju najjače trofeje. Oni jesu mladi, ali ujedno imaju i iskustvo igranja velikih utakmica. Ja mogu samo donekle da budem tu i utičem na neku grupu, na zajedništvo u ekipi, jer to jako puno zavisi od individualnih karaktera svakog od njih i kako se oni međusobno prihvataju, druže... Mislim da imamo odličnu grupu momaka koji su dobri drugari pre svega, i koji pre svega poštuju jedni druge. To je nešto što je fantastičan preduslov za sve ostalo. A pobednički mentalitet se gradi pobedama i to je nešto na čemu radimo svakodnevno u smislu da sve ono što radimo, radimo pri maksimumu svojih mogućnosti. A onda rezultati sa takvim pristupom ne mogu izostati.

Koji su dometi ove reprezentacije? Svetska liga je u toku, predstoji i Evropsko prvenstvo?
– Prvo, jako puno zavisi od protivnika, u kom će sastavu doći i u kakvoj će formi da se pojavi, u kakvoj ćemo mi formi da budemo. Jer ime igrača važi samo donekle u smislu da postaješ poznat zbog toga što igraš dobro i što svojom dobrom igrom posle izgradiš negde to ime. Međutim, tvoje ime ne izlazi na teren, već tvoja igra. Ono što pokazuješ na terenu to si ti, a ne ono što si pokazao prošle godine ili što si bio prošlu utakmicu, već svaku utakmicu moraš da dokazuješ da zaslužuješ to ime koje nosiš na leđima reprezentativnog dresa. Po imenima možeš imati najjaču ekipu na svetu kao što su to bili „galaktikosi“ iz Real Madrida, koji su poimence bili neuporedivo jači od svih, a kao ekipa nisu bili jaki i ne znam da li su osvojili i jedan trofej i u tom smislu želim da, bez obzira u kom sastavu igrali, da svi koji izađu na teren budu najbolji što mogu i da u tom momentu, u toj situaciji, kakav god da je rezultat, moramo biti zadovooljni, jer oni boje od toga nisu mogli. I to je ono što pokušavam da prenesem na njih, da samo razmišljaju o tome da daju najbolje što mogu i da razmišljaju najbolje što mogu i da će sam po sebi rezultat da dođe. A mislim da po individualnim kvalitetima i po onome što su do sada momci pokazali, imamo kvalitet da se nosimo sa najjačim reprezentacijama na svetu. Sad odavde, nekog obećanja ili priče da imamo kvalitet za prvih tri ili prvih pet, je vrlo, vrlo teško prognozirati, jer spremaš se za nešto, a onda se desi da se neko povredi. Imaš kvalitet, odlično si radio, a možda zbog neke sudijske odluke ili nedostatka sreće izgubiš, a zaista si dao sve od sebe. Mislim da je taj osećaj mirnoće kad se završi turnir da smo dali sve od sebe, možda važniji od same medalje.

Kada se sećamo tvog igračkog perioda iz Vojvodine i reprezentacije, ali i brojnih klubova po Italiji u kojima si igrao, sećamo se tih čuvenih Nikolinih „kuvanja“. Posle tvog odlaska, tako osvojenih poena je sve manje. Da li si u našoj ligi ili reprezentaciji video igrača koji stilom igre podseća na tebe i mogao bi da bude neki novi Nikola?
– Ja ni jednog momenta ni jednom mom tehničaru sa kim sam imao posla, otkad sam na ovom trenerskom mestu, nikada nisam rekao da treba da radi stvari koje sam ja radio. To sam govorio još dok sam bio igrač, kad su me pitali „ko je Nikola tvoj naslednik?", da odredim nekoga ko će da bude moj naslednik. Ja nikada nisam to ni rekao, niti sam mislio da je to uopšte korektno da se kaže, jer je, na primer, Vlada Petković potpuno drugačiji od stila igre koji sam igrao, a osvojio je je Evropsko prvenstvo. Prema tome, mi ne treba da tražimo mog zamenika, nekoga ko će da igra kao ja. Mi treba da nađemo nekoga ko će da igra najbolje što on može u sklopu njegovih fizičkih, emotivnih, karakternih, tehničkih mogućnosti i da on bude najbolji što on može. A ne da tražim od njega da bude kao ja. Dakle, važno je da on bude najbolji što može, da izvuče maksimum iz sebe, a ne da se poredi sa mnom.