Nina Martinović Armbruster: Mediji služe da pozitivno utiču na svest ljudi, ali je ta svrha uglavnom zloupotrebljena

Nina Martinović Armbruster: Mediji služe da pozitivno utiču na svest ljudi, ali je ta svrha uglavnom zloupotrebljena

Naša ovonedeljna sagovornica ima misiju: da što više ljudi u Novom Sadu i Vojvodini, koji prate njen dugogodišnji televizijski rad, nauči zdravim životnim navikama i pozitivnom načinu razmišljanja.

U poslednjih osam godina Nina Martinović Armbruster je svoj dom pronašla na Radio televiziji Vojvodine, gde svake nedelje u 15.05 časova, zajedno s koleginicom Ksenijom Jovanović, vodi omiljenu i rado gledanu emisiju “Mustre“. Poznata je po svom vedrom stavu i neprestanim traganjem za znanjem kojim će njeni sugrađani poboljšati i sebe i svet koji ih okružuje.

Rođeni ste u Sremskoj Mitrovici i došli ste u Novi Sad da studirate engleski jezik i književnost. Kakav je bio vaš prvi utisak o ovom gradu?

- U Novi Sad sam došla 1986. godine i grad mi se mnogo dopao. Imala sam priliku da studiram i u Beogradu, u kom sam često boravila, ali je Beograd za mene bio siv i prevelik, dok mi se Novi Sad odmah svideo. Prvo što sam primetila bili su njegovi široki bulevari i, u to vreme, dosta zelenila. Bar mi se tako tada činilo, da je sav zelen, čist i prostran, i nekako pitom. Imalo je gde da se izađe, da se prošeta, kulturnih institucija je bilo u ogromnom broju. Pogotovo sam volela Štrand jer volim blizinu reke, tako da mi je Dunav uspešno zamenio moju Savu na kojoj sam odrasla.


Evidentno je da se grad promenio, pogotovo u odnosu na osamdesete godine dvadesetog veka. Kako ga danas vidite?

- Novi Sad nije više ni tako pitom ni tako čist, ali ga ja jednako volim. Verujem da smo sada u tom nekom procesu promena, pa kroz te promene prolazi i naš grad, koji smatram i svojim pošto sam već dugo tu. Mada, u početku mi je bilo teško da zamislim da ću ga doživljavati kao svoj, da mu u potpunosti pripadam. Koliko god da mi je grad bio blizak i otvoren, na početku mi ljudi nisu tako izgledali. Iz ove vizure, verujem da je to bio samo lični utisak, jer mi koji dođemo sa strane mislimo da su Novosađani hladni i rezervisani, da je to neki zatvoreni krug u koji ne može lako da se uđe. Međutim, više mislim da je to tada bio moj osećaj. Naravno, moje prilagođavanje i komunikacija sa ljudima doveli su do toga da se sada osećam Novosađankom. Mislim da je to osnovno, da ljudi koji dođu u Novi Sad treba prvo da ga upoznaju, da upoznaju njegove stanovnike pa da onda vide šta mogu da prilagode i šta od svojih kvaliteta koje su doneli sa sobom, mogu da upotrebe ne bi li naš grad i poboljšali. Dakle, pre svega trebalo bi se adaptirati na način života, kulturu i okolnosti u kojima Novosađani žive i onda je lako osetiti se Novosađaninom.

Nekoliko godina ste, zbog posla, prešli da živite u Suboticu. Šta vam je u tim danima najviše nedostajalo iz Novog Sada?

- Dok sam živela u Subotici najviše su mi nedostajali Štrand i Dunav, mada ne mogu da kažem da idem stalno na Dunav, ali taj osećaj da je reka pored i da mogu u svakom trenutkom da se prošetam njenom obalom, mnogo mi znači. Nedostajali su mi i parkovi, Limanski, Futoški i Dunavski. Posebno obožavam Futoški park, pošto sam jedno vreme živela u njegovoj blizini. Kulturnih sadržaja ima svuda, i pozorišta i galerija i bioskopa, to mi nije bio problem, ali nedostajala mi je ta novosadska “širina” u svakom smislu.


Vi ste osoba koja ima puno interesovanja i kojoj razne stvari i poslovi idu od ruke. Kako ste se odlučili baš za novinarstvo?

- Odmalena sam želela da nekome nešto pričam i da prenesem, objasnim ili naučim. Zbog toga sam mislila da ću biti učiteljica. Međutim, to da uhvatim mikrofon i da nešto pevam, odglumim ili da otplešem, mi je oduvek bila želja. Kao mala maštala sam o tome da radim u radiju, a povremeno, kada mi na pamet padne televizija, mislila sam “ma to je nemoguće, nemoj o tome ni da razmišljaš“. Na kraju sam stigla do televizije i sve ostalo što sam u životu radila – bavila sam se sportom, glumom, muzikom – sada koristim i svi ti talenti mogu da mi pomognu, pogotovo kada sam uživo u emisiji. Znam da umem nešto i da izvedem, da se popnem, da skočim i da čučnem ako je potrebno. I dalje sam veoma fizički aktivna, bavim se tibetanskim vežbama već šesnaest godina, redovno vežbam jogu, dakle, nemam problem sa fizičkim kretanjem. Sve to što sam proživela u životu i u sportu pomaže mi da danas u emisiji budem slobodnog pokreta, da nisam kruta.

Čini nam se da vam nikad nije dovoljan jedan posao – uvek ste i voditeljka i PR, prevodilac...

- Da, ja i sada pored voditeljskog posla imam i svoj sajt, koji održavam uz pomoć svog supruga. Povremeno snimamo priče pod serijalom Kosmos, pravim video selfi kolumne, pišem kolumnu za “Dnevnik”, ne bavim se samo emisijom “Mustre”, tu je i posebna emisija “Ninine mustre”. Uvek mi fali još nečega, ali sve to nekako ide zajedno, sve je povezano i jedno prirodno proizilazi iz drugog.


Ko je, po vama, idealan gost za “Mustre”? Koje kvalitete ta osoba treba da poseduje?

- Idealan gost je neko ko se trudi da živi što je moguće zdravije. Pritom mislim na tri aspekta zdravlja – i fizički i mentalni i aspekat ishrane. Svako ko priča nešto što živi je dobar gost. Jako mi je važno da to ne bude osoba koja je u teoriji odllična i koja zna tačno šta treba neko da uradi, a u svom životu se time ne bavi i to ne radi i ne živi tako. Ne smatram da je neko ko se bavi zdravim životom a priori zdrav, da je uznapredovao i da više nema u životu šta da radi ili da nauči. Najbolji gosti su tragaoci za zdravim načinom života, a zdravim osobama smatram one koji vide svoje probleme, sagledavaju ono što im je u životu teško ili ono što im smeta, pokušavaju to da isprave i da onda svojim primerom daju mogućnost drugima da ih prate. Jako mi je važno da to ne budu ljudi koji su samo teoretičari, nego se trude da to o čemu pričaju stvarno i implementiraju u svoj život i da od toga mic po mic, malo po malo, vide neku korist.

Kako i koliko dugo se pripremate za snimanje emisije “Mustre”?

- Ksenija Jovanović i ja emisiju pripremamo non-stop. Mi nemamo radno vreme. Najviše informacija pronađem na Internetu, ne kupujem mnogo štampe, a ne gledam previše televizije, već biram šta ću da čitam i da gledam. Sve vreme radim na emisiji. Ponekad mi se to čak i zamera, jer stalno razmišljam o gostu, o čemu ćemo razgovarati, ako nešto prezentuje kako to izvesti... U principu, nije to previše sati provedenih u kancelariji, ali u glavi sam neprestano u emisiji. Tema, srećom, uvek ima, a emisija “Mustre” je dobro prihvaćena kod ljudi koji uglavnom pristaju na gostovanje kod nas. Retko ko nas odbije, pošto smo se tako pozicionirale u emisiji, da smo fine, da smo kulturne, da ne pričamo o glupostima, već da su to stvarno teme koje ljudima mogu da posluže kao "mustre", šabloni po kojima će voditi bolji život. Tema uvek ima – od kulture, sporta, događaja. Trudimo se i da nametnemo teme o kojima se ne priča često, da ponudimo ljudima ono što mislimo da je kvalitetno.

Koji vam je omiljeni deo rada na emisiji?

- Svakako samo snimanje emisija i razgovor sa gostima. To je kao kada smo bili mali pa smo se igrali nečega. To je stvarno jedno igranje na najvišem nivou i, kada se ovaj posao tako posmatra, onda zaista bude lepo. Povremeno klonemo duhom, zbog uslova koji nisu sjajni i zbog materijalne strane koja takođe nije sjajna, međutim kada se uđe u studio, među kolege, i kada krenemo da se "igramo" svoje emisije, to se sve zaboravi i postane veliko uživanje. Jako volim posao koji radim, uživam u njemu i stvarno mislim da sam blagoslovena što imam priliku da radim ono što volim.


Šta je ono što želite da ljudi "dobiju", tj. usvoje posle gledanja “Mustri”? Kakve su reakcije ljudi kad vas sretnu na ulici ili na pijaci, na primer?

- Reakcije su odlične, vole nas ljudi, gledaju nas i hvale goste koje dovodimo. U suštini, nije važno ni da gosti uvek budu poznati, važno je da, ako nam i dođe neka javna ličnost, da ona kaže nešto mudro i pametno, što i mi i gledaoci možemo da iskoristimo. No, bitno je pronaći i one druge priče, poput segmenta "Komšijske priče" koji radi Ljubica Balać, a to su divni razgovori sa običnim ljudima koji su tu među nama i rade neke "velike" stvari, humane, važne, korisne ili mudre. Najvažnije je da gledalac oseti da to što mi pričamo on može da primeni u svom životu. Oduvek sam smatrala da mediji služe da pozitivno utiču na svest ljudi. Nažalost, oni jesu tome namenjeni ali ta svrha je uglavnom zloupotrebljena, u većini medija. Mi se trudimo da našom emisijom vratimo tu pravu svrhu, da ljudi od nas imaju neke koristi, da se posle emisije osećaju obogaćeni, da su saznali nešto što će moći u životu kasnije da upotrebe i od čega će im biti bolje. Zbog toga sam oduvek vodila emisije koje će oraspoložiti publiku, koje će ih nasmejati i razgaliti im duh, a u tome sam i ostala. Cilj nam je da dopremo bar do jedne osobe koja će dalje, makar za nijansu, menjati i svoje okruženje i onda se ta pozitivna energija širi... To jeste naizgled jedna utopistička ideja, ali ja verujem da samo tako možemo da promenimo svet.

 Je li i vama ponekad teško da ostanete pozitivni i afirmativni u današnjem svetu koji naginje pesimizmu?

- Nije lako danas ostati pozitivan, ali je to deo sklopa moje ličnosti i vremenom sam shvatila da je to i moj izbor. Taj izbor zna ponekad da bude problematičan pošto sam veći deo svog života provela glumeći da mi je dobro, umesto da se trudim da popravim stvari. Posle, kada ostanem sama u nekom prostoru, ja onda plačem, tugujem i kukam što je svet okrutan i nije onako “šaren“, kako ja volim da ga doživljavam, a onda kada izađem u svet glumim da jeste “šaren“. Dugo mi je trebalo da shvatim da je to zapravo greška i da na taj način ne napredujem, nego stvaram oko sebe neki oklop i neki izmaštan svet, u kojem nema realnosti i u kojem nema napretka. E, kada sam to shvatila, onda sam se potrudila da pravim balans i kada mi nešto nije dobro da nađem snage da to i kažem iako će to možda nekoga povrediti. To mi je jako dugo bio problem, da nekome nešto kažem što bi ga povredilo, pošto ni ja ne volim da mene povređuju, međutim onda tu nema napretka. Možda to i nije loš život ali nema pomaka. U principu, nije teško ostati pozitivan jer se to u sebi može proizvesti određenim načinom ponašanja, razmišljanja, hranom koja je laganija, “veselija“, ispunjena vitaminima.

Sigurno ponekad pomislite da je ta borba za pozitivan način razmišljanja i života zapravo borba protiv vetrenjača?

- Osetim vrlo često, ali i shvatim istovremeno da to osećam samo zato što su neke druge vrednosti u prvom planu. Ali znam da postoji ogroman broj ljudi koji želi da živi jednim kvalitetnijim i boljim životom. Njima se ja obraćam i “Mustrama” i svim drugim emisijama koje sam radila, jer znam da im je potrebna motivacija, potrebno im je da znaju "aha, evo ima još neko ko ovako razmišlja". Neke ideje u mojim emisijama su ljudima bile potpuno čudne, ali se onda javi bukvalno stotinu njih koji komentarišu "e, znate, ja to isto radim, isto osećam, isto volim, ali nemam s kim o tome da pričam". E, zbog takvih ljudi i postoje emisije poput “Mustri” ili “Kosmosa”. Sva sreća što smo na javnom servisu, pošto se ne bavimo komercijalnim temama. Mada, u poslednje vreme zdrava ishrana i zdrav život postaju sve komercijalniji.

NIŠTA BEZ KORIJANDERA: "Omiljena mi je Limanska pijaca. Kažu da je najskuplja ali je nekako i najbogatija. Namirnica što se tiče, omiljeni su mi paradajz i rukola, ne bih ih razdvajala. Jako volim i zelenu salatu. Zimi, kada nije vreme paradajzu, ponekad kupim čeri paradajz, da me želja mine. Volim da jedem sve vrste krompira, kao i kupus. Imam ogroman broj začina, a osnovni i najvažniji, koji stavljam u gotovo svako jelo jeste – korijander. Nešto više volim seme korijandera jer kada ga izlupam u avanu, pušta neki limunkasti ukus i miris" – kaže naša sagovornica.

Čvrsta ste pobornica teze da je čovek ono što jede.

- Mislim da svako može da, slušajući svoj organizam, pronađe ono što mu prija. Samo što mi to zaboravimo. Kada bismo stvarno napisali šta smo jeli u toku dana, kako smo se posle toga osećali i da li smo mogli da normalno funkcionišemo na poslu ili nam se posle nekog ručka spavalo, tada bismo tačno pronašli koje su to namirnice koje su nam potrebne kada hoćemo nešto više energije, koje hoćemo da nas uspavaju, od kojih se lako prejedemo, a od kojih nas drži ta snaga i energija duže vreme. U potpunosti sam uverena da je isključivo naše telo taj mudrac koji zna da nam kaže koja je ishrana za nas dobra.

 Dugo se bavite i sportom. Ranije ste se bili okrenuti “tradicionalnim” sportovima, kao što je atletika. Kako ste došli do joge?

- Jedan prijatelj mi je pokazao knjižicu sa tibetanskim vežbama i njih sam počela odmah da radim. Posle atletike, kojom sam prestala da se bavim kada sam upisala studije, nedostajao mi je sport, ali nisam bila dovoljno disciplinovana. Kada se otvorio bazen na Spensu otišla sam nekoliko puta, ali me je mrzelo da perem kosu, pa da je sušim i večito mi je bio neki problem. Hajde, kao, na trčanje ću, pa odem jednom ili dva puta, pa me mrzi. Uplatim aerobik pa ne odem ni jednom. Nedostajala mi je disciplina, a falilo mi je fizičke aktivnosti –  telo mi je postalo potpuno drugačije, nije me više slušalo, počelo je da me boli i nisam se više dobro osećala. Tada sam čula za te “Tibetance”, da mi treba 10 minuta dnevno i da će mi promeniti život – i stvarno je tako i bilo! Odmah sam počela da ih radim i već posle dve, tri nedelje sam videla ozbiljne promene na telu i sopstvenom, unutrašnjem osećaju. Mislim da je ova vrsta joge u velikoj meri uticala i na moju promenu načina razmišljanja. Upoznala sam profesora Dragana Petrovića koji mi je bio i gost u emisiji. Kod njega postoji ozbiljna disciplina, vrlo je strog i mora da se ide redovno, jer inače ne može da se bude član njegove škole i to mi jako mnogo znači. Joga mi je, između ostalog, donela zdravstvene promene i osetim da mi prija, ali ono što mi je jako važno je da me je naučila da takmičenje nije stvar koja je najvažnija. To sam uspela da osvestim, da je taj moj takmičarski duh, koji me je jedno vreme vodio i bio mi pokretačka snaga, nešto što me izdvaja od drugih i nešto što automatski pravi granice između mene i ostatka sveta, gde ja pokušavam da budem bolja i drugačija. Joga me je naučila da jedino od koga čovek treba da stremi da bude bolji je onaj JA koji je bio juče, tako da se sada jedino sa sobom takmičim – da budem bolja od sebe, da od sebe dam više, da sam mudrija, da donosim bolje odluke nego juče i to mi je osnovni motiv.


Držite i seminare javnih nastupa – da li i vi ponekad imate tremu?

- I dalje pred svaki nastup postoji određena doza treme i to je prirodna stvar. Ta trema mi pomaže da se bolje skoncentrišem i da obratim pažnju na ono šta treba da pričam i da uradim. S druge strane, znam mnogo osoba koje imaju tu blokirajuću tremu i njima je namenjen taj seminar. Dešavalo se mojim gostima, koji su elokventni, divni stručnjaci, veliki poznavaoci tema i oblasti iz kojih dolaze, da gotovo u potpunosti zaneme kada se uključe kamere. Tokom rada na emisiji “Kosmos“ saznala sam mnogo o koncentraciji, o meditaciji, o tome kako se komunicira sa ljudima, a uzimajući u obzir one neopipljive, energetske nivoe. Time se bavim na seminarima, podelim i neke vežbice disanja, koncentracije i sve ono što meni pomaže da se u tih nekoliko sekundi pred svoj nastup saberem i da ne dozvolim da okruženje, koje je ponekad i neprijateljski nastrojeno, utiče na mene.

 Često svojim emisijama preporučujete i knjige i autore. Možete li isto to da učinite i za naše čitaoce? Koje su to tri knjige koje su vas formirale u odraslom dobu?

- Najviše sam naučila iz knjige "Proces prisutnosti" Majkla Brauna, iz koje možemo da shvatimo gde smo, šta smo, da shvatimo zašto funkcionišemo tako kako funkcionišemo i da dobijemo motivaciju i podršku iz te knjige kako da nešto promenimo na bolje. Preporučila bih i bilo koju knjigu Brusa Liptona, jer je on biolog koji na odličan način govori o našoj biologiji, genetici i svemu onome što mislimo da nas uslovljava, a zapravo su to samo neki potencijali koje možemo i ne moramo da iskoristimo. On govori da sve zavisi od nas - kako se u životu ponašamo i šta radimo. Poslednja knjiga koju bih preporučila je "Anastasija" napisao ju je Vladimir Megre i prva je od deset knjiga edicije "Zvoneći kedri Rusije". Ovo je obavezno štivo za svakoga ko želi da se bavi zdravim životom, zdravom hranom, da živi zdravije i ko želi da pusti mašti na volju, u nadi da možemo da stvorimo jedan malo bolji svet.

Razgovarala: Biljana Kovačević Gošić
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad, privatna arhiva Nine Martinović Armbruster

Oceni vest:
17
4

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

isključenja struje Vreme u Novom Sadu IZBORI 2017 betanija Aleksandar Vučić stop korupciji Isključenje struje vremenska prognoza saša janković RHMZ antikoruptivne pilule psihologija korupcije korupcija borba protiv korupcije novorođenčad JKP Vodovod i kanalizacija saobraćajna nezgoda servisne informacije novi sad predsednički izbori bez vode Vreme u Srbiji bebe porodilje novosadsko porodilište elektrovojvodina novosađani Dragana Mitrić - Aćimović prognoza vremena Spens znanje je moć