Novi Sad imena Srpska Atina – populizam, kič ili nacionalna potreba?

"Ispod Fruške gore gde je bilo more ima jedan grad, moj Novi Sad. U ime oca, u ime sina živela, živela Srpska Atina."

Ako niste znali ovo su stihovi pesme u izvedbi čoveka koji se predstavlja kao Baja Mali Knindža. U Novom Sadu ima i mural koji je nazvan Srpska Atina, nastao da bi se ugušila “Jedina istina”. Ne bi nas iznenadilo da isti naziv ima i neka brza klopa, radnjica ili koktel. Ovaj nadimak živi više od 150 godina i postao je sinonim za naš grad.

Poslednjih decenija, političari ga baš rabe i olako mu urušavaju istorijski integritet, stavljajući sebe u istu ravan sa kulturnom elitom 19. veka.

Istorija kaže da je naš grad taj nadimak stekao polovinom 19. veka pod tuđom vlašću, kada Srbi nisu imali sopstvenu državu, a narod svom snagom nastojao da očuva nacionalnu svest o identitetu. Novi Sad je tad bio kulturni, politički i društveni centar srpskog naroda, te otud poređenje sa Atinom, mislećim centrom antičke epohe. Jovan Skerlić je zabeležio da se u “Novom Sadu tada pisalo i mislilo za ceo srpski narod”. Nadimku je kumovao novosadski zanatlija Stevan Jelinić Ćebenda, a “novo ime” aminovao je gradonačelnik Svetozar Miletić.

Danas, u 21. veku, Novi Sad je sastavni deo Republike Srbije. Sudeći po televizijskom sadržaju nacionalnih frekvencija i olovnoj štampi, nacionalna svest srpskog naroda o svom identitu ne da nije ugrožena od imperijalističke čizme i monarhističke proždrljivosti, već se uzdigla do nebeskog svoda. Jasno je da vojvođanska prestonica nije više pod tuđom vlašću već domaćom kojoj su težili preci iz Srpske Atine.

Može li se Novi Sad danas nazvati Srpskom Atinom ili je to mit i prevara, nacionalna potreba? Koje to nasleđe Srpske Atine, grad Novi Sad gaji, čuva i promoviše? Šta je ostalo od Srpske Atine iz doba kad je nazivana “najveće srpsko opščestvo na svijetu”? Je li Srpska Atina od patriotske brige oronula i prazna kao i “Bela lađa” u kojoj je nastala? Da li je Srpska Atina postala otrcana fraza u populističkim govorima i vokabularu ljudi sumnjivog morala? Ljudi čine grad, a ima li Novi Sad danas velikane poput Zmaja, Miletića, Tekelije, Laze, Đure, Koste, Jakova…?

─ Novosađani su prevareni idejom da je Novi Sad Srpska Atina. To je kao sedativ. Prevara je anestezirala mogućnost da Novi Sad to postane. Ljudi su na to pristali i dovoljno je da izgovore tu sintagmu i zadovolje svoje kulturne apetite. Ubeđen sam da 90 odsto onih koji tvrde da je Novi Sad Srpska Atina, nisu kročili u Maticu srpsku ili posetili neku izložbu. Trenutno naseljavanje će verovatno napraviti novi grad i nadam se da će sva ta raznolikost doseljenika, kao pre 300 godina, doneti neke promene. Sad je momenat za razbijanje tog mita, da li će se stvoriti grad splavova i Novi Sad na vodi ili neka Srpska Atina i Evropska prestonica kulture. Ja sam uvek optimista – smatra reditelj Bogdan Janković.

Ubeđen sam da 90 odsto onih koji tvrde da je Novi Sad Srpska Atina, nisu kročili u Maticu srpsku ili posetili neku izložbu...

Istoričarka umetnosti Donka Stančić je mišljenja, da dok se kačimo za mitove, pa i za taj o Srpskoj Atini, nećemo napredovati.

─ Bežimo od realnosti i to je veliki problem. Po svim parametrima Novi Sad je bio austrougarska provincija. Sredinom druge polovine 19. veka, u vreme Miletića, bilo je napretka, pa se neko dosetio da grad pretenciozno nazove Srpskom Atinom. Možemo na neki simpatičan način da prihvatimo da je to tada bila patriotski izazvana reakcija da se dâ na značaju srpskom Novom Sadu. Ali danas, kada se u ovim okolnostima spominje Srpska Atina zaista se nema šta reći – rekla je Stančić.

Profesor istorije sa novosadskog Filizofskog fakulteta prof. dr Nenad Lemajić podseća da se proces stvaranja moderne nacionalne svesti kod Srba počeo razvijati krajem XVII veka, po uzoru na Nemce, Mađare i druge narode sa kojima su živeli. Prema njegovim rečima, srpski narod je sticajem istorijskih okolnosti bio raspršen na širokom prostoru od Beča do Skoplja, pa je logično da su nacionalne ideje prvo prihvatili obrazovani i bogati ljudi u velikim centrima. On dalje objašnjava da, kako se moderna nacionalna svest počela širiti među Srbima, bilo je logično da se institucije premeste u oblasti gde je živelo mnogo više Srba i kada je Miletić izabran za gradonačelnika Novog Sada stvoreni su uslovi za selidbu na jug Matice srpske, a nešto ranije je osnovano Srpsko narodno pozorište (1861).

̶  Bez obzira što je bio centar vazalne kneževine Srbije, Beograd će tek posle 1867. i dobijanja suštinske nezavisnosti postati glavni srpski kulturni centar, a Novi Sad će relativno brzo gubiti na svom nacionalnom i kulturnom značaju. To ne znači da se nacionalne tradicije treba odreći već je staviti u kontekst globalnog sveta i sadašnjeg trenutka. Kada se tradicija ističe da bi se negirali drugi i drukčiji ili isticalo neko sopstveno prvenstvo i pravo to je svakako anahrono. Nasuprot tome, ako tu tradiciju vidimo kao naš doprinos opštem razvoju i pominjemo je u tom kontekstu, možemo se njom ponositi. Danas se ta tradicija interpretira, po mom mišljenju, i na pozitivan, i na negativan način zavisno od okolnosti, ali je to posledica opštih srpskih lutanja kroz koja smo u prošlosti prošli. Često smo isfrustrirani u našem suočavanju sa prošlošću te zato tradicija dobija kič i polušovinističku formu. Naravno, ima i mnogo pozitivnih primera. Nacionalna i identitetska svest srpskog naroda može biti ugrožena samo od nas samih ako ne nađemo pravu meru između potreba sadašnjice i identitetske tradicije koja je nesumnjivo potrebna svakoj zajednici pod uslovom da ne postane otrovna i autodestruktivna. Oko toga se istoričar ne može izjasniti jer se bavi prošlošću, ali imam nadu da ćemo i u Srbiji, i u Novom Sadu naći puteve iz svih lavirinata u kojima se danas nalazimo  ̶  čuli smo od profesora Lemajića.

Često smo isfrustrirani u našem suočavanju sa prošlošću te zato tradicija dobija kič i polušovinističku formu. Naravno, ima i mnogo pozitivnih primera.

Ako bi se zapitali, koliko bi Svetozar Miletić bio zadovoljan sadašnjicom i šta bi menjao, odgovor je ponudila njegova čukununuka Severina Prostran Miletić - Ne bismo mogli više govoriti o imenu naroda, niti o kulturnoj emancipaciji, jer Vojvodina već ima svoj prostor u okviru Srbije. Ta njegova ideja je ostvarena:

–  Obrazovanje i kultura bi i dalje bili njegova priča, a naše trčanje za profitom i materijalnim stvarima nikad ne bi bili u fokusu. Misija kreće od naše dece i tu ne smemo biti kratkovidi. Moramo da ih obrazujemo i razvijemo kritički odnos prema svemu, ali da on bude utemeljen na nekom znanju i moralnim vrednostima. Dosta se oslanjamo na neke stvari iz prošlosti, treba da ih slavimo i poštujemo, ali treba da imamo vizije za rešavanje problema u budućnosti koji su u najavi. Potrebno je ponovo vratiti poverenje u školstvo i kulturu, na koje treba da se oslanjamo. Volela bih da se ta kultura oživi. Da se vrati taj duh iz prošlog vremena i razmišljanja o ljubavi prema gradu, od urbanističkog dela, koji je danas jedan od najgorih momenata, preko prihvatanja urbanih vrednosti. Vidan je primitivizam u svakodnevnim odnosima i međusobnom ophođenju. Vaspitanje, obrazovanje i edukacija dece su najbitniji, a to se prilično zanemaruje u trci za materijalnim – objasnila je naša sagovornica.

Ne može da škodi da, ne samo dolazeće generacije, nego i, što da ne, i svi znaju da je Novi Sad dobio naziv Srpska Atina još od 19. veka i to uglavnom zbog naših istorijskih velikana i njihovih delovanja vezanih za događaje oko Matice srpske, stava je profesor istorije, televizijski autor i muzičko poetski stvaralac u "Hirurgiji", Vladimir Bajić.

̶  Matica srpska je preseljena u Novi Sad iz Pešte sa željom da se Srbi kao narod uključe u tadašnje istorijske tokove kroz očuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta. Šta je to značilo, pa bukvalno ono što danas možemo da kažemo da je Matica srpska naša najstarija književna, kulturna i naučna institucija. Inače, Novi Sad je danas pod svojom vlašću, sam je tako izabrao i ne može se nikako porediti sa onom varoši iz 19. veka, jer su to potpuno različita istorijska razdoblja  ̶  rekao je Bajić.

Kada se u Gugl pretragu upiše Srpska Atina prvo izlazi istoimena pesma Baje Malog Knindže i to je sasvim dovoljno da se razume sve u vezi sa ovim izrazom, istakla je profesorka sociologije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, prof. dr Ana Pajvančić Cizelj.

̶  Ovaj izraz se koristi sve manje u kulturnom smislu, a sve više da se potvrdi pripadnost Novog Sada Srbiji što je upitno jedino za one koji Srpsku Atinu najviše i pominju. Tačno je da grad čine ljudi, a koji ljudi, to nažalost ne znamo jer se u Novom Sadu gotovo uopšte ne vode evidencije o stanovnicima, njihovim karakteristikama i potrebama. Svako društvo i svaki grad imaju svoje mitove i to samo po sebi nije posebno pogrešno niti problematično. U mitu o Srpskoj Atini problem je što on zadobija izrazito nacionalno-šovinističke konotacije koje su u gruboj suprotnosti za istorijskim nasleđem Novog Sada kao multietničke i multikonfesionalne sredine otvorene za različitosti. Srpska Atina je zato danas antiteza Novom Sadu, a ne sinonim za njega  ̶  zaključila je profesorka.

I na kraju pročitajte Miletićeva promišljanja i ljudski se zapitajte, da li smo dostojni imena Srpska Atina.

U članku "Značaj Matice srpske" Svetozar Miletić je napisao:

“Narod jedan onoliko važi koliko na merilu obrazovanosti ljudske preteže. Obrazovanost čini narod jedan dostojnim članom ljudstva, daje mu i naznačuje mesto u istoriji svetskoj među narodima koji ljudstvo k savršenstvu vode." 

Dejan Ignjić