Novi Sad vs Beograd: Šta spaja, a šta razdvaja Neoplantu i Singidunum?

Zavirimo li s one strane turističkih hvalospeva o bilo kom mestu, doprećemo do sitnica koje neki grad zapravo znače. Ovo je priča o različitim ćoškovima dva grada, od kojih je svaki poseban na svoj način. Šta se Beograđanima dopada u Novom Sadu? Šta to spaja, a šta razdvaja Neoplantu i Singidunum? Koje su prednosti i mane života u jednom i drugom?

U Novom Sadu gotovo se svuda može stići peške i nema potrebe za žurbom – čak i kad ima. Ako neko živi baš u Veterniku, osuđen je na gradski prevoz, kao i osoba iz beogradskog naselja Rakovica, do koje ide samo onaj ko mora. Jedina razlika je što u JGSP “Novi Sad” nema švercovanja (to barem nikad ne bi pokušao nijedan čistokrvni Novosađanin, pripadnik bečke škole), a i karte su jeftinije.

Nepostojanje kružnog toka nalik onom na Slaviji, koji podseća na deveti krug Danteovog pakla, pričinjava zadovoljstvo svakom Beograđaninu koji se ikad nađe u Novom Sadu. Kada bi kružni tok tog kalibra postojao u Novom Sadu, građani bi uz račun “Informatike” morali dobijati uputstva za njegovu upotrebu u nastavcima ili čak tomovima.

U NS se opuštenije živi, nema napetosti. Ljudi su, na prvi pogled, kulturniji. Međutim, ulazak u opušteniji mod, dodatno čekanje na semaforu čak i kada pozeleni, može vrlo lako da raštimuje naoštrene reflekse i da začeprka po živcima naročito onih na ravničarsku rapsodiju nenaviknutih duša.

U Beogradu se hoda pognute glave zbog bojazni da će se ugaziti neki pseći “paketić”. Tako je u Gospodar Jovanovoj ulici najveći rizik podići glavu ka fasadi ili,  ne daj bože, ka nebu. Ide se tiho i preskaču se “nagazne mine” pred sobom. U NS je situacija daleko bolja, što je dobro, budući da ima toliko divnih fasada u koje može da se gleda.

Dok se Beograđani brčkaju na Adi, Novosađani posećuju Štrand. U oba slučaja besplatna zabava svake godine okuplja brojne pripadnike plebsa, ljubitelje uvučenog stomaka i sumnjivog kvaliteta vode.

Oba grada krase predivne tvrđave, koje se sjajno drže s obzirom na to koliko se o njima vodi računa, ali i spomenici Đuri Jakšiću. Onaj u boemskoj, kaldrmom popločanoj Skadarliji i drugi, koji sedi u Dunavskom parku, liče kao jaje jajetu. Za to je glavni krivac Jovan Soldatović.

Beograđani vole muzeje koji rade, a ne satove na muzejima koji otkucavaju vreme do nekakvog otvaranja. Dok su vrata najvažnijih muzeja u BG zamandaljena već više od decenije, u NS muzeji rade punom parom. Zato Beograđani vole Novi Sad.

Najzad, dolazimo do pitanja u kom gradu arhivatori manje zabušavaju? Na to ne bismo dobili odgovor ni kad bismo s braćom i sestrama arhivatorima stupili u kontakt, naročito ako bismo uboli vreme rezervisano za pauzu ili rešavanje nekog predmeta u rangu Kornjače Radeta, a uboli bismo sigurno.  

Evo šta su o Novom Sadu rekli stanovnici različitih beogradskih kvartova.

Nekadašnja dobitnica Brankove nagrade, pesnikinja Dragica Užareva, inače stanovnica Voždovca, ističe da se uvek dobro provodila u Novom Sadu tokom pesničke manifestacije Brankovo kolo. Upravo ovaj grad krivi za nastanak pesme Vetrova ispovest. Kada se nakon burne književne večeri i nebrojenih stihova naglas izgovorenih našla u blizini autobuske stanice, naletela je na jednu pekaru čiji je slogan bio “ljubav dolazi iz stomaka”. Pecivo joj još čestito nije ni nagrizla želudačna kiselina, a već je moto pretočila u stih.

- Dođeš u Novi Sad, jedeš i rodi se pesma – reči su poznate književnice, ljubiteljke dobre reči i još boljih recepata.  

Dečko sa novobeogradskog asfalta, poznatiji kao Siniša Matijević, uprkos tome što ne poseduje iste rodovske korene kao i vlasnici poznate industrije mesa, nalazi Novi Sad vrlo interesantnim. To i ne čudi, ako se uzme u obzir da se zbog neke davno prohujale ljubavi klackao dobrih godinu dana vozom na relaciji BG-NS, čak u vreme kada su vozovi pojam brzine shvatali relativnije od Ajnštajna.

Ljubiteljku čeličnih konstrukcija, građevinskog inženjera s Banovog brda u liku Marije Ivković, za Novi Sad vezuje rad na Žeželjevom mostu, kao i ziplajnu koji je postavljen za vreme trajanja Exit festivala. Upravo mostove smatra najlepšim toposima Novog Sada, ističući da svakako ne treba stati sa gradnjom nakon postavke gorepomenutog mosta, jer reka Dunav ima još potencijala, ali i potrebe za premošćavanjem.

Za kraj treba pomenuti kako se pokazalo da su stanovnici oba grada ujedinjeni pred problemima koji ih tište, terajući ih da se izlaskom na ulice izbore za svoja prava i za svoj grad. Odmah upada u oči koliko protestne šetnje kao odgovor na slučajeve RTV-a i projekta Beograd na vodi, zapravo otkrivaju mnogostruke međusobne sličnosti zatrpane naslagama rivalstva koje je kao opšte mesto opastajalo u literaturi predugo za svačiji ukus.

Tekst: Katarina Trifunović