NOVOSAĐANI: Avanturistički duh kao tajna dugovečnosti

NOVOSAĐANI: Avanturistički duh kao tajna dugovečnosti

"Voli život koji živiš, živi život koji voliš". Ovi poznati stihovi možda najbolje dočaravaju našeg današnjeg sagovornika.

Posao koji je voleo radio je po mnogim gradovima bivše Jugoslavije i Evrope. Avanturistički duh i ljubav prema prirodi omogućili su mu da vidi najlepše predele Starog kontinenta.

Tokom skoro deset decenija bio je veran Novom Sadu i ostao jedan od retkih svedoka kako su se grad i stanovnici menjali.

Danas, sa devedeset i tri godine, na vitalnosti i zdravlju mogu mu pozavideti i najmlađi. Živi punim plućima i ne dozvoljava da mu samoća zakuca na vrata. 

Novosađanin Aleksandar Mondović je rođen daleke 1928. godine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Završio je Građansku školu, a posle toga je izučio zanat za preciznog mehaničara, da bi na kraju postao komercijalista. Aktivno se bavio gimnastikom i planinarenjem. Iz braka sa suprugom Helom ima sina Aleksandra koji je inženjer energetike. 


 – Roditelji su mi bili Novosađani, ali je mama otišla u Feketić da se porodi zbog babice koju je tamo poznavala i posle nedelju dana se vratila sa mnom. Živeli smo u kući na Telepu. Tata je bio poštanski službenik, a majka domaćica. Posle sam dobio i mlađeg brata – počinje svoju priču Mondović.

Iako je u blizini porodičnog doma bila škola, roditelji su odlučili da sina upišu u Jevrejsku osnovnu školu.

Otac je rekao da je tamo finiji svet i da je to bolje za mene. Sećam se da su mnogi đaci dolazili u pratnji sluškinja. Pošto sam bi krupan, neku od te dece sam odbranio od školskih mangupa. Sledećeg dana bi sluškinje donele doručak i meni u znak zahvalnosti – priseća se sa osmehom na licu naš današnji sagovornik.

Međutim, prvobitna želja porodice je bila da Aleksandar pohađa školovanje na mađarskom jeziku, ali zbog prezimena to je bilo teško izvodljivo.

Mi smo Mađari po nacionalnosti i uvek smo na mađarskom razgovarali kod kuće. Sticajem životnih okolnosti smo imali drugačija imena. Naime, moj pradeda koji se prezivao Mohanji, bio je šumar u Srpskoj Crnji. Jednom prilikom prijavio je dvojicu lovokradica. Oni su bili osuđeni, ali posle nekoliko godina izašli su sa robije i iz osvete zapalili su pradedinu kolibu. On je tada zajedno sa mojom prabakom poginuo. Iza njih ostalo je dvoje dece koje je usvojio komšija Mondović i tako su baka i deda dobili drugo prezime – objašnjava Aleksandar.

Nakon osnovne, upisao je Srednju građansku školu, a tokom okupacije za vreme Drugog svetskog rata, otac ga je zaposlio kao učenika TT mehaničara.

Kada je došlo oslobođenje nekoliko nas je dobilo otkaz, ali ubrzo sam počeo raditi kod privatnika koji je bio precizni mehaničar i pored njega sam izučio zanat. Pošto sam imao završeno srednje obrazovanje nisam morao ići u šegrtsku školu i postao sam kalfa (pomoćnik majstora). Tamo sam proveo nekoliko godina, dok nisam otišao u vojsku. Posle sam dobio posao u državnoj radnji gde sam bio poslovođa dvanaest godina – kaže Mondović.

Kao promućurni zanatlija zapao je za oko rukovodiocima drugih firmi i dobio je ponudu koja se ne odbija. Napustio je zanat i otišao je u komercijaliste.

Zaposlio sam se u Tvornici računskih strojeva (TRS) iz Zagreba. Prodavali su računske mašine sa trakom za sabiranje i male kalkulatore. Za njih sam u Jugoslaviji pokrivao tržište Srbije i Makedonije, ali i inostranstvo. Išao sam na sajmove u Hanover, Lajpcig i Pariz. U glavnom gradu Sovjetskog Saveza sam proveo dva prelepa meseca jer su naše mašine bile na probi u Statističkom zavodu Moskve i trebalo je ujedno da obučim njihovo osoblje. Ako se ne varam, to je bilo početkom šezdesetih godina – navodi sagovornik portala Mojnovisad.com.


Međutim, ne vezuju ga samo lepe uspomene za sva poslovna putovanja. Zadesio se u Skoplju 26. jula 1963. godine kada ga je pogodio veliki zemljotres, koji je odneo mnoge živote i uništio veliki deo grada.

Igrom slučaja nisam bio u Hotelu "Makedonija" u kojem sam uvek odsedao, već sam otišao u Hotel "Termo turist". Probudili su me buka i podrhtavanje, a malter mi je pao na noge. Izašao sam na ulicu i primetio da su neke od okolnih zgrada nestale. Onda sam tek shvatio šta se dogodilo i počelo je da mi ključa u stomaku. Žice su visile sa svih strana, stakla su bila polomljena, a roba prosuta ispred polomljenih izloga. Vratio sam se u hotelsku sobu, sat je bio stao u 5 u 17. Brzo sam pokupio stvari i izašao. Kasnije sam saznao da se zgrada Hotela "Makedonija" srušila. Imao sam sreće. Kombijem sam stigao do Leskovca, tamo sam seo na voz i stigao kući u Novi Sad – priseća se Mondović.

Kada nije putovao poslovno, onda je to radio privatno. Ljubav prema sportu i prirodi bila je usađena od detinjstva. 

Bio sam "Sokol" za vreme stare Jugoslavije. Imali smo posebne crvene pantalonice i okruglu crnu kapu u čijoj sredini je bio crveni krug. Sećam se da sam išao na prvenstva. Bavio sam se gimnastikom dok nisam postao previše star. Što se tiče planinarenja, roditelji su nas redovno vodili na Frušku goru gde smo učestvovali na orijentacionim takmičenjima – kaže Aleksandar.

U sećanje se urezalo i splavarenje Drinom od Foče do Višegrada 1948. godine.

Hteli smo ići do Zvornika, ali nismo dobili dozvolu od milicije. Bilo je opasno zbog četnika u planinama. Plovili smo dva dana. Kada je bilo toplo onda smo plivali pored splava i gledali kamenje kroz vodu. Spavali smo na šatorskom krilu i uživali smo u predivnim kupinama netaknute prirode koja nas je okruživala. Divno je bilo – priseća se Mondović.

Ipak, najveća ljubav je bila i ostala planinarenje. Tri puta je bio na Triglavu, išao je na Olimp, na planinski masiv Švarcvald, ali i na mnoga druga mesta.

Nikad neću zaboraviti kada sam negde sedamdesetih godina proveo deset dana na planini Komovi, na kursu instruktora zimskog planinarenja. Spavali smo u napuštenim bačijama, a vodiči su ujutru pre izlaska ispaljivali po hitac kako bi rasterali vukove. Išli smo kroz glečere i bili smo vezani jedni za druge na delovima gde je pretila opasnost. Bili su to predivni predeli – seća se Aleksandar.

Kada nije putovao, Novosađanin je vreme provodio sa porodicom. Oženio se po povratku iz vojske 1950. godine sa Helom Hofmajster, a posle osam godina dobili su i sina Aleksandra. 


Kuća nam je bila u Raškoj ulici na Salajki, blizu nadvožnjaka. Supruga je radila kao službenica u sudu, a posle u Institutu za zdravstvenu zaštitu. Bili smo u braku 62 godine, ali je ona u šali uvek govorila da barem dve godine ne priznaje jer sam previše skitao. Ni ona ni dete nisu zavoleli planinarenje. Sin mi je stalno čitao, bio je klikeraš, odličan učenik i student sa najboljim ocenama. Postao je inženjer energetike visokog napona i stvorio je zavidnu karijeru po Zapadnoj Evropi – ističe Mondović.

Poslovnu karijeru završio je u Kontinentalu gde je vodio odeljenje prodaje, sve dok nije otišao u prevremenu penziju tokom osamdesetih.

Danas živi sam. Mlađi brat mu je preminuo pre petnaest, a supruga  pre devet godina, a sin koji je pred penzijom i dalje najviše vremena provodi u inostranstvu.

Ipak, vremešni Novosađanin ne dozvoljava sebi da bude usamljen, a zdravlje ga i dalje služi u devedesettrećoj godini života.

Zdrav sam i verujem da su me planinarenje i sportski život održali vitalnim. Ne pamtim kada sam bio kod lekara zbog bolesti. A kada odem na redovan pregled, doktor mi kaže da sam konzerviran jer mi se nalazi ne menjaju – objašnjava sa osmehom na licu.

Jakom i veselom duhu doprinosi i bogat društveni život. Pre nekoliko godina krenuo je na rekreativni ples za penzionere u lokalnom kulturnom umetničkom društvu.


Kao jedini muškarac tamo, našao sam se u društvu trideset udovica. Uvek smo igrali valcer u šest koraka jer to je predviđeno za starije osobe. Rekao sam koreografu da želim tango kako bih dame uhvatio malo za struk, a ne samo za mali prst. Odgovorio mi je da sam mangup, ali mi je ispunio želju – seća se Aleksandar kroz smeh. 

Kao stari kavaljer uvek je pomagao ženama i bio učtiv pa je tako na plesu upoznao drugaricu sa kojom se viđa poslednjih godina. Iako je stariji od nje dve decenije, u šali kaže da razlika u godinama nije problem.

Zbog pandemije plesna sekcija trenutno ne radi, a Mondović najviše vremena provodi kod kuće u izolaciji u društvu drugarice. Odlazi samo u nabavku jer mu je omiljena svakodnevna zanimacija kuvanje.

Imam preko hiljadu recepata, većinu sam skinuo sa interneta. Odštampao sam ih, sortirao po vrstama jela i složio u registratorima u ostavi. U istoj prostoriji su i plastične kutije u kojima sam nekada držao delove za mašine, a sada u njima stoje kesice sa začinima i supama. Opremio sam se malim kuhinjskim aparatima, kao što su mikser, sokovnik i blender. Značajno mi olakšavaju svakodnevne poslove u kuhinji – objašnjava naš sagovornik.


Tvrdi da ne može da prežali voće i povrće koje je sam uzgajao u bašti porodične kuće na Salajki. 

Naime, pre nekoliko godina Mondović se vratio u stari kraj, blizu Telepa, gde je kao dete živeo sa roditeljima.

Sad živim u stanu jer su mi srušili kuću na Salajki, a i nekadašnja kuća mojih roditelja u ulici Polgara Andraša je srušena jer tamo sad prolazi Bulevar Evrope. Vratio sam se u kraj svog detinjstva, ali ga više ne prepoznajem, ali tako je sa celim Novim Sadom jer sve se promenilo – iskren je ovaj devedesettrogodišnjak.

Iako je život u stanu lakši, tvrdi da bi dao milione samo da se vrati u svoju staru kuću jer su tamo i ljudi bili drugačiji.

Na Salajki su mi se javljale čak i komšije iz treće ulice. Ovde u zgradi sa teškom mukom ti se jave i u liftu. Nekada je život u Novom Sadu bio mnogo prisniji – završava svoju priču Aleksandar Mondović.


Oceni vest:
43
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Tina Molnar

    pre 32 dana i 18 sati

    Poznanica sam Aleksandru. Vitalan čovek vedrog duha, -- smatram da zaista može zahvaliti sportskoj aktivnosti, ali naročito tome što nikad, pa čak ni sada ne dozvoljava da zbog nekog stresa potone u tugu. Što mora da se desi, - mora, idemo dalje. To bi bio njegov moto. Uvek je radostan, ne dozvoljava sebi da kuka ili tuguje. Neverovatan karakter, jaka ličnost, voli pomoći ljudima, i onda je najsretniji. Dobro ga poznajem, neka tako poživi još dugo, dugo......

    Oceni komentar:
    0
    32