NOVOSAĐANI: Borba za veća prava žena na selu

NOVOSAĐANI: Borba za veća prava žena na selu

Nakon skoro trideset godina rada, odlučila je da sigurnost državnog uhlebljenja zameni neizvesnim angažmanom u nevladinom sektoru. Zbog ljubavi prema ravnici posvetila se edukaciji o održivoj poljoprivredi i ruralnom razvoju, a preko toga borbi za ravnopravnost žena, verujući da su one ključne za opstanak seoskih mesta. Najveću podršku za svoj novi poziv dobila je od sinova i supruga.

Olivera Radovanović rođena je u Subotici 1949. godine. Osnovnu školu je završila u Zagrebu, gimnaziju u glavnom gradu Vojvodine, a diplomirala je na Istoriji umetnosti u Beogradu. Godinama je radila u Muzeju grada Novog Sada, da bi pre šesnaest godina sa prijateljima osnovala nevladinu organizaciju Zelena mreža Vojvodine. Danas je u penziji, ima dva sina blizanca, a baka je petoro unučadi.

- Otac mi je bio vojno lice i zato smo se često selili. Studije u Beogradu sam završila sa svojim školskim drugom iz Zmaj Jovine gimnazije Draganom Radovanovićem i vratili smo se u Novi Sad kao muž i žena sa dvoje dece. Više i ne pamtim život bez njega, jer smo četrdeset i šest godina u braku, a ne računam period dok smo se zabavljali – počinje svoju priču Olivera.


Nakon povratka, suprug koji je završio Akademiju umetnosti, zaposlio se kao vajar i dizajner u Urbanizmu, a Olivera u Muzeju grada Novog Sada gde je bila zadužena za Zbirku savremene umetnosti. Život je bio lep do kraja osamdesetih.

- Devedesete su bila teška vremena. Ljudi koji su držali do sebe i svog integriteta su propadali, a u kulturi su se forsirali neki trećerazredni umetnici. Zato sam nakon dvadeset i šest godina rada i sa pedeset i dve godine života odlučila da promenim profesiju. To je bio period nakon bombardovanja. Nije bilo lako, suprug je već bio bolestan, a ja sam napustila siguran posao. Sa četvoro prijatelja, od kojih su dvoje bili iz Pančevačkog pokreta za mir, osnovali smo nevladinu organizaciju pod imenom Zelena mreža Vojvodine priseća se Radovanović.


Organizacija je 2001. zvanično registrovana i u fokusu je imala, pored zaštite životne sredine, i održivu poljoprivredu i ruralni razvoj u Vojvodini.

- Gledali smo šta je našoj ravnici potrebno nakon toliko godina razaranja da stane na noge. Usredsredili smo se na sela, koja su rapidno siromašila i taj trend se nastavio i do danas. Iznenadili smo se, ali Fondacija braće Rokfeler nas je godinama finansirala. Otvorili smo kancelariju i pokrenuli programe za neformalno školovanje ljudi na selu, koji su želeli da se obrazuju za neku dobru poljoprivrednu praksu, od tradicionalne ka organskoj proizvodnji – kaže Olivera.

Ideja sagovornice portala mojnovisad.com i njenih saradnika se počela primenjivati u praksi.

- Strani stručnjaci su dolazili i držali predavanja. Okupljali smo ljude iz ruralnih sredina i školovali ih. Veliku zahvalnost dugujemo i profesorici Branki Lazić koja je od prvog dana pomogala. Deset godina smo vodili pijacu Moj salaš u Novom Sadu koji je bio model za male poljoprivredne proizvođače, gde ste na tacni imali tržište, marketing i edukaciju. Nažalost država je kaskala za nama i nije pružila pomoć koju su države EU nudile svojim proizvođačima. Nekoliko hiljada ljudi je prošlo kroz taj sistem, malo njih je opstalo, ali oni koji jesu, danas su ozbiljni proizvođači – rekla je Olivera.



Pre dve godine Zelena mreža Vojvodine se usmerila prema mnogim ženskim organizacijama koje su u međuvremenu osnovane.

- Žene u seoskoj sredini su u gorem položaju od onih u gradu. Nasilje i neravnopravan položaj pri zapošljavanju tamo su još izraženiji. Na selu najveći deo imovine nije na njima i to je jedan od razloga zašto nemaju pristup kreditima, ili ne mogu da konkurišu za projekte. Zato smo okupile one sa najviše entuzijazma i one koje shvataju da preko žena ide opstanak seoske sredine – rekla je Radovanović.

Tako je 2016. sa četrnaest udruženja i jednom biofarmom oformljena Ženska ruralna mreže Vojvodine.

- Zahvaljujući Fondaciji Hajnrih Bel uskoro ćemo omogućiti mnogim ženama sa sela da preko interneta nude svoje proizvode. Neke od njih drže plastenike u bašti i bave se organskom, ili tradicionalnom proizvodnjom po principu organske. Imaju preradu i prave džemove, sokove i kompote. U Belom Blatu imate brendirane kolače, štrudle sa makom, šam-rolne koji se izvanredno upakuju i na mnogim festivalima budu visoko ocenjeni i prodati. Negde štrikaju kao žene iz Krčedina, pa heklaju i prave ručne radove – objašnjava Olivera i nastavlja:

- Za umeće Mirjane Hemon iz Banstola se toliko pročulo, da su je poslednje dve godine zvali da kuva zimnicu kod porodice našeg poznatog tenisera Đokovića. Žene iz Bačkog Monoštora imaju razvijene zanate i poznate manifestacije. To je sve uspeh – smatra naša sagovornica.


Ona tvrdi da je društvo na selu konzervativno i da problem predstavlja i patrijahalno vaspitanje.

- Belo Blato je multinacionalna sredina, ali tamo neke žene posle 18 sati ne mogu izaći iz kuće jer supruzi smatraju da one nemaju šta da traže u to vreme van doma. Međutim, žene su pokrenule inicijativu i počele da prodaju suvenire i kolače. Kada su ostvarile profit, muževi su promenili mišljenje i rekli da rade dalje. Mnoga iskustva su nam pokazala da muškarci čim osete dinar konzervativnost pukne – završava sa osmehom na licu svoju priču Olivera Radovanović.


Tekst: Aleksandar Jovanović
Fotografije: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Olivere Radovanović

Oceni vest:
9
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

odbojka bez struje novosađani telep Novo naselje isključenja struje veternik novosadska policija Vreme u Srbiji OK Vojvodina Vreme u Novom Sadu porodilje servisne informacije novi sad novosađanin Republički hidrometeorološki zavod RHMZ vremenska prognoza Isključenje struje pivo gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević betanija bez vode bebe klinika za ginekologiju i akušerstvo novorođenčad elektrovojvodina novosadsko porodilište isključenje vode JKP Vodovod i kanalizacija Petrovaradin