NOVOSAĐANI: Čovek koji je dobio ime po fudbalskoj utakmici

Ponesen emocijama, veče uoči istorijskog meča Partizan – Real Madrid (1:2), u finalu Kupa evropskih šampiona na stadionu Hejsel u Briselu, trener Abdulah Gegić doneo je odluku da svog sina nazove po glavnom gradu Belgije. Danas, pedeset i dve godine kasnije, jedan Novosađanin ponosno nosi ime koje simboliše veliki sportski uspeh i čuva uspomenu na oca, legendarnog fudbalskog stručnjaka.

Brisel Gegić rođen je 10. maja 1966. godine u Rumi. U detinjstvu je živeo u Istanbulu, ali i u mnogim mestima širom Srbije. Po zanimanju je diplomirani inženjer tehnologije. Stalni je sudski prevodilac za turski jezik, pokriva sve sudove na teritoriji Vojvodine i nalazi se na listi sudskih prevodilaca turske ambasade u Beogradu. Trenira aikido i strastveni je navijač Partizana. Otac je dvoje dece.

- U šali uvek kažem da je porodica živela nomadski, jer gde god je tata radio, mi smo išli za njim. Ja sam bio prvo dete, a posle su se rodila i moja braća Anadol i Kadir. Mama Bisera nas je podizala i bila uvek sa nama – počinje svoju priču Gegić i nastavlja:

- Nakon Brisela otac je dobio poziv da trenira najveći fudbalski klub u Turskoj, Fenerbahče. Tada je ta zemlja bila provincija za taj sport. U to vreme imali su samo tri travnata terena. Istanbul je imao tri miliona stanovnika, dok danas ima dvadeset. Osnovnu i srednju školu sam završio tamo. Bilo je to veliko iskustvo, naučio sam jedan svetski jezik i time postao još bogatiji. Za četrnaest godina provedenih u Turskoj stekli smo mnoge prijatelje, ali imali smo tamo i mnogo rodbine iz Novog Pazara, koja je došla trbuhom za kruhom – priča Brisel.

Lopta sa legendarnog meča u Briselu 1966. godine 

U međuvremenu je glava porodice, Abdulah Gegić, završio svetski poznatu školu fudbala "Sep Herberger" u Kelnu.

- Tu su mogli da se školuju samo treneri sa pedigreom, koji su već ostvarili uspeh. Školu je uspešno završio sa 55 godina i sećam se da je morao svaki dan da trči 12 kilometara. Znači pored teorije, tamo se radilo i na fizičkoj pripremi što mu je pomoglo u daljem napredovanju – kaže Brisel.

Porodica se vratila u Jugoslaviju krajem sedamdesetih godina.

- Došli smo prvo u Irig, odakle smo se preselili u Kraljevo, jer je otac počeo da radi za FK Sloga. Posle je prešao u FK Trepča u Kosovskoj Mitrovici, pa smo tamo proveli nekoliko godina. U Novi Sad smo stigli 1984. i nastanili se za stalno u Petrovaradinu. Obišli smo Vojvodinu, užu Srbiju i Kosovo. Može se reći da smo ispunili dug prema domovini – kaže Brisel sa osmehom na licu.

Abdulah Gegić na stadionu Old Traford pred utakmicu s Mančester Junajtedom

Sagovornik portala mojnovisad.com je svestan da je takav uzbudljiv i ispunjen život imao zahvaljuljući sportskoj karijeri svog oca Abdulaha Gegića. Stalni podsetnik na očev uspeh je i ime koje mu je dato i koje čuva kao uspomenu na veliki sportski uspeh Partizana i njegovog trenera.

U finalu Kupa šampiona 11. maja 1966. godine na stadionu Hejsel u Briselu, pred 55.000 gledalaca, Partizan je izgubio od Real Madrida 1:2. Real je tada osvojio šestu titulu, a FK Partizan je bio prvi učesnik finala Kupa iz ovog dela Evrope.

- Ja sam se rodio dan ranije, 10. maja. Veče pre utakmice otac je nazvao je moju majku i ispunjen emocijama, kazao je da bi voleo da mu se prvo dete nazove Brisel po gradu gde će se narednog dana odigrati značajna i istorijska utakmica. Predložio je to iz srca – priča Brisel Gegić.

U spomen na finale Lige šampiona: Otac nesvakidašnje ime sinu predložio iz srca

Kao dete, mladi Gegić nije shvatao i osećao težinu svog imena. Međutim, kako su godine prolazile i kako je saznao šta se dešavalo u vreme njegovog rođenja, ta istorijska sportska priča postala je deo njega. Danas rado otkriva detalje koji su Beograđane odveli do finala, a koji su se tada čuvali u tajnosti. Završetku sa Real Madridom prethodio je ništa manje uzbudljivi dvomeč protiv Mančester Junajteda u polufinalu.

- Pre susreta sa Mančesterom, tata je u dogovoru sa direktorom Partizana inkognito otišao za Englesku. Tada nije bilo interneta i samo treneri sa vizijom su mogli otkriti kako jedan tim igra na domaćem, a kako na gostujućem terenu. Tajno ih je snimao i prikupio informacije. Pripremio je svoju ekipu za te dva meča, u Beogadu su ih pobedili 2:0, a na stadionu Old Traford 1:0 i time obezbedili prolazak u finale. Bio je to pionirski poduhvat koji je pokazao kako može da se pročita tim koji je te godine dao devet reprezentativaca Engleske. Ne treba zaboraviti da su te godine Englezi osvojili i Mundijal, što uspeh Partizana čini još većim i dražim – objašnjava Brisel.

Kao dete nije shvatao i osećao težinu svog imena: Brisel Gegić danas

Navijati za Partizan postala je porodična tradicija koja se duboko ukorenila u porodici Gegić.

- Od rođenja navijam za crno-bele. Možda sam jedini čovek na svetu sa imenom Brisel, iako nikad nisam bio u glavnom gradu Belgije. Koliko znam na tom stadionu (Hejsel) se više ne održavaju fudbalski mečevi. Ali imam želju da odem tamo i posetim mesto događaja – završava svoju priču Novosađanin Brisel Gegić.

BOGATA KARIJERA ABDULAHA GEGIĆA: Prema rečima Brisela Gegića, njegov otac Abdulah je bio jedan od retkih trenera koji je u karijeri trenirao dve reprezentacije. Godine 1965. bio je deo četvoročlane selektorske komisije Jugoslavije sa Tirnanićem, Antolkovićem i Miljanićem. Tokom boravka u Turskoj bio je selektor njihove reprezentacije.




Trenirao je neka od najvećih imena turskog fudbala, kao što su klubovi Fenerbahče i Bešiktaš, ali i manje klubove kao Eskišehirspor i Bursaspor sa kojima je postigao zapažene rezultate. Nakon aktivne karijere objedinio je znanje (završio DIF i ekonomski fakultet) i iskustvo i postao je profesionalni konsultant menadžer za timove. Kruna njegovog rada je u periodu 2002. godine, kada je pod njegovim programom, Turska osvojila treće mesto na Svetskom prvenstvu u fudbalu.

Tekst: Aleksandar Jovanović
Fotografije: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva Brisela Gegića