NOVOSAĐANI: Čovek kome je drvo životni saputnik

Na tradicionalan način, ručnim radom obrađuje jedan od najvažnijih prirodnih materijala naše planete. Među najboljim majstorima je ovog starog zanata u Novom Sadu. Mašta je jedina koja postavlja granice o oblikovanju drveta. Od sopstvenog nadimka je stvorio brend koji je sinonim za ručni rad i kvalitet. Iako je u penziji, nastavio je da radi iz ljubavi. Njegove rukotvorine krase i stvaraju prijatnu atmosferu u domovima ljudi širom sveta.

Miroslav Jocić, poznatiji kao Majstor Šimrak, poreklom je iz sela Pačetin kod Vukovara. Nakon završene Srednje tehničke škole, obućarsko-gumarskog smera, zaposlio se u Borovu kao laborant. Sredinom sedamdesetih otvorio je trgovinu, a posle nekoliko godina i pilanu. Tokom vremena savladao je veštinu obrade drveta i u svojoj struci postao jedan od najpoznatijih zanatlija na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Ratni događaji devedesetih doveli su ga u glavni grad Vojvodine gde je nastavio posao sa drvetom. Danas, kao penzioner, u radionici  "Wooden kraft" pravi male kuhinjske predmete (daske za sečenje i posluživanje, činije, tacne...) različitih oblika i dizajna, koje su postale hit kako kod nas, tako i u inostranstvu.

– Kada sam se vratio iz vojske dao sam otkaz u Borovu, jer nisam mogao dalje napredovati bez fakultetske diplome, a nisam želeo studirati. Otišao sam kod dede i pitao ga da li bi mi ustupio prve dve sobe svoje kuće, da tamo napravim trgovinu. Pristao je i tako sam 1976. godine otvorio svoju prvu radnju. Bio sam odlučan da uspem – priča Jocić.

Sagovornik portala mojnovisad.com pokazao se kao spretan preduzetnik. Kada je vladala nestašica kafe, mala prodavnica u Pačetinu nije oskudevala u tom piću, jer su se snabdevali od prehrambenog giganta na čijem čelu je bio Fikret Abdić.

Na pitanje kako je ušao u posao sa drvetom, ispričao nam je:

– Jednom prilikom, kada sam bio u Bosni i Hercegovini, sa poslovnim partnerima smo se veselili. Pošto sam popio koju kapljicu više, greškom sam naručio 2.000 kubika građevinskog materijala. Posle nekoliko dana javili su mi da je u železničku stanicu stigla kompozicija vagona sa robom za mene. Zvao sam odmah direktora firme u Brčkom od koga sam naručio građu i rekao mu da sam pogrešio i da ja to ne mogu platiti. Kazao mi je da ne brinem, da će to rasporediti po radnjama, samo je rekao da istovarim materijal dok to ne urade i da pokrijem troškove istovara. Međutim, deo građevinskog materijala je ostao kod mene i bio sam primoran da ga prodam, ali zbog neiskustva sa tom vrstom robe, davao sam ga ispod cene. Mušterije su stajale u kolonama samo da bi pazarile povoljno. Odjednom oko mene su svi počeli da grade šupe i pomoćne objekte – priseća se Miroslav kroz smeh.

Tada, početkom osamdesetih, odlučio je da počne trgovati balvanima, koje je nabavljao iz Bosanskog Petrovca. Istovremeno ulagao je i u sebe – čitao je sve više knjiga o drvetu, družio se sa profesorima sa šumarskih fakulteta i edukovao se. Oblast mu nije bila strana jer su mu i deda i stric bili šumari.

Nakon četiri-pet godina i negativnih iskustava sa pojedinim pilandžijama, Jocić je odlučio da otvori sopstvenu pilanu. Posle ih je otvorio još nekoliko, a kupio je i mašinu za proizvodnju lamperije. Ubrzo je nadimak "Šimrak" u svetu obrade drveta postao poznat.

– Ostao sam u Hrvatskoj do kraja rata. U Novi Sad smo se doselili 1996. godine. Ovde sam ponovo pokrenuo posao. Pilanu, stolariju i sušaru, sve kompletno. Zanat sam već bio savladao, organizovao sam se, okružio se pametnim ljudima i išlo je lako – priča naš sagovornik.

Pre šest godina Miroslav je otišao u penziju, ali ljubav prema zanatu i drvetu bila je jača. Kada je Marija Srdić, vlasnica preduzetničke firme "Misija SMART", uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za privredu i turizam pokrenula "Wooden kraft" – platformu za prezentovanje i prodaju ručno rađenih predmeta od drveta, nastalih u zanatskim radionicama – Šimrak je prihvatio novi izazov.

– Pre nešto više od godinu dana došli smo na ideju da pravimo kuhinjske daske za sečenje i posluživanje, jer možete biti kreativni pri izradi, nijedna ne mora biti ista, a realno – postoji potreba za njima. Krenuli smo polako, a ljudima se svidelo to što radimo. Porodični domovi, ali i restorani, hteli su da imaju nešto što je jedinstveno – praktično ali i dekorativno. Osmislili smo razne oblike, a mušterije su i same izražavale želje u pogledu oblika i dizajna – kaže poznati drvodelja.

Tako su nastale daske u obliku konjske i vučje glave, ribe, praseta i krave, ali i razni drugi oblici. Pored modernih, popularne su i rustične, starinske daske, a u ponudi postoji deset oblika koji su se radili pre nekoliko stotina godina (kolekcija "Antik").

Ove drvene podloge mogu da se kupe na bazarima, marketima i raznim gastronomskim manifestacijama širom Srbije, a u obavezan trpezarijski pribor uvrstili su ih i mnogi restorani i čarde. U poslednje vreme i prodavnice hand made proizvoda, nameštaja i opreme za kuhinje postali su njihovi kupci.

– Naši proizvodi su se za kratko vreme našli na svim kontinentima, jer našim građanima koji žive u inostranstvu, ali i turistima, ovo nije skup proizvod, a dopada im se i lako ga mogu poneti sa sobom. Pre nekoliko meseci sam dvojici Francuza prodao dva komada. Jedna daska je bila u obliku šljive sa listom, a druga u obliku nosoroga. Objasnio sam im da se one mogu kupiti samo zajedno jer predstavljaju "afričku šljivu" – priča Jocić sa osmehom na licu.

Iako je u sedmoj deceniji života, Šimraku ne manjka snage kada radi sa drvetom. Prijatelji mu u šali kažu da k'o dečkić podigne balvan pa ga nosi, jer "šta zna deda šta je sto kila".

– Orah je najbolje drvo, ali radim i sa mazerom i platanom. Sve se radi ručno i mora biti perfektno obrušeno. Nikad ne žurim. Režem jedan deo, pa ga ostavim i pređem na drugi. Kada zagrejem sve mašine onda se odmorim. Pravimo najlepše kuhinjske daske, a nijedna nije ista – objašnjava Miroslav.

A pored dasaka često izrađuje i rustične okvire za ogledala, stolove, klupe, kapije, oplate za krevete, ali i šahovske figure i table.

Bogato znanje koje je skupljao tokom decenija Jocić nesebično deli sa drugima. U okviru platforme "Wooden kraft" planira se rad na motivisanju mladih za bavljenje drvodelstvom i stolarstvom.

Majstor Šimrak ima troje dece i petoro unučadi. Njegovim stopama krenuo je i unuk koji trenutno završava Srednju šumarsku školu i planira da studira na Šumarskom fakultetu.

– Kada kupim trupac, to je meni kao droga ili tableta za smirenje. Čovek koji voli drvo zna da ono ima čvor, pukotinu i priču za sebe. Ako neko želi nešto idealno taj će uzeti plastiku, nešto napravljeno industrijski, ali karakter takvih ljudi je drugačiji. Drvo ima dušu. Kažu, nema Boga. Ima ga, jer ponekad u drvetu nađeš maltene božji zapis. Posebno u jasenu kada se razboli i kada na njemu nastanu rak-rane, onda dobija svoje slike – završava svoju priču Šimrak.

Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović