NOVOSAĐANI: Crtač u penziji vratio se svetu stripa i karikature

Ozlojeđen zbog svega što se dešavalo u državi i društvu od početka devedesetih, na vrhuncu karijere odlučio je da se povuče iz sveta stvaralaštva. Ipak, nakon skoro tri decenije vratio se tamo gde pripada. Ponovo se posvetio devetoj umetnosti, ali i predstavljanju ljudi onakvim kakve ih vidi, razgolićene duše u jednostavnosti života.

Radič Mijatović Miša rođen je u selu Mramorak u Banatu 1949. godine. Sa porodicom se deset godina kasnije doselio u Sremske Karlovce. Školovao se u Novom Sadu i po obrazovanju je monter centralnog grejanja. Sedamnaest godina je radio u struci, ali se paralelno bavio stripom i portret-karikaturom. Od 1979. do penzionisanja bio je zaposlen u novosadskom "Dnevniku" kao profesionalni strip crtač, karikaturista i ilustrator. Prvi strip mu je izašao u magazinu "Zeka" 1970. godine, a pre toga je objavljivao radove u "Džuboksu", "Mini-džuboksu" i "Tempu". Stripovi "Mylysaw" i "Gvozden i Nebojša" su objavljeni u "Dečjim novinama" i "Politikinom zabavniku". Za "Stripoteku" je uradio serijal "Mika muštikla" zajedno sa Dušanom Vukojevim, sa kojim je kasnije objavio nešto preko dve stotine tabli stripa "Lijanko" u listu "Neven". Tokom karijere u "Dnevniku" radio je na licencnim stripovima "Kosmo", "Veliki Blek" i "Lun kralj ponoći". Za nemačko tržište radio je stripove "Mačak Feliks" i "Klaus i Klaus". Danas, nakon dugogodišnje pauze, ponovo se vratio u svet stripa i karikature. Slobodno vreme provodi sa unukama.

- Imao sam tešku upalu pluća kao šestomesečna beba i zbog toga sam bio bolešljiv do puberteta. Sećam se doktora Fislera, nepokretnog nemačkog lekara, kojeg je medicinska sestra gurala u pletenim kolicima, dok je išao u obilaske pacijenata. Bio je predivan čovek koji mi je spasio život. Nažalost, kasnije je bio primoran da napusti svoj dom i ode za Nemačku – priseća se Miša.

Glava porodice Mijatović je bio državni službenik i zbog njegovog posla porodica se preselila u Sremske Karlovce.

- Tada sam imao desetak godina. Brat je bio stariji od mene dve godine, a sestra mlađa isto toliko. Majka nam je bila domaćica. Otac se pretplatio na "Kekec", ali je kupovao i dnevne novine koje su imale kaiš stripa. "Kekec" je bio fenomenalan, jedna od najboljih revija koja je ikada izlazila, sa odličnom koncepcijom i fantastičnim izborom stripova – kaže Radič.

Umetnička forma u kojoj se priča prikazuje kroz crteže i kratke tekstove, oduševila je mladog Mijatovića.

- Sećam se da sam bio prehlađen i da sam u zoru izašao do poljskog toaleta. Kuća je bila visoko i tada sam ugledao sunce kako izlazi, Dunav i Karlovce okupane u bojama. Bio je to predivan osećaj i imao sam potrebu da to naslikam. Naredno veče sam pripremio merdevine, popeo sam se na krov i seo uz dimnjak. Poneo sam sa sobom boje, blok 5, četkice i vodu. Skoro sam bio završio sliku kada sam čuo oca kako viče "šta ćeš tamo gore, silazi dole, sunce ti..." – priča Mijatović.

Mladi umetnik, koji je tada išao u četvrti razred, rad je odneo da pokaže svojoj učiteljici, koja ga je odvela kod nastavnice likovnog. Nakon toga primljen je u likovnu sekciju škole.

- Od tog trenutka to mi je ušlo u krv i nije bilo šanse za nešto drugo. Učenje mi je išlo dobro, ali u ovome sam uživao, a roditeljima je bilo drago zbog mog talenta – kaže Miša.

Kada je došlo vreme za srednje obrazovanje, sagovornik portala Mojnovisad.com žudio je za primenjenom umetnošću. Međutim, otac ga je upisao u Hemijsko-tehnološku školu, jer je smatrao da je to posao budućnosti.

- Tamo sam na časovima nacrtao karikature svih predavača u jednu svesku. Profesor istorije, koji je uvek bio doteran u odelu sa kravatom i maramicom u džepu, to je primetio. Bio je besan i uzeo mi je notes. Ubrzo sam pozvan na razgovor kod direktora, gde je bilo prisutno još nekoliko profesora. Rekao sam im da volim portret karikaturu i da mi ti likovi znače mnogo i da se nikome ne podsmevam. Ali nisu mi poverovali, smatrali su ono što radim znakom nepoštovanja. Kada sam tražio svesku nazad prokomentarisali su da sam još i drzak – priča Radič.

U dogovoru sa roditeljima, Miša je promenio školu i počeo da uči za montera centralnog grejanja.

- Tada smo pored nastave išli i u firme na praksu. To je bio stimulans, jer je garantovalo zaposlenje, a bili smo i plaćeni. Ušao sam u stan gde se radilo, svuda oko mene bili su beli zidovi i nisam mogao da odolim. Crtao sam prvo tesarskom olovkom u pauzi, a svi radnici su tražili da ih nacrtam kao karikaturu. Jednom prilikom sam ovekovečio Merilin Monro šumskom kredom preko celog zida. Nekoliko dana kasnije rekli su mi da se javim šefu gradilišta. U kancelariji me je dočekao šef Aca Somborac sa još trojicom iz preduzeća. Svi su bili ozbiljni i rekli su mi da sednem za sto gde me je čekao prazan papir i olovka. Uveren da moram predati molbu za polaganje diplomskog, pitao sam šta da pišem. "Sedi i crtaj" povikao je Somborac, i tada mi je bilo sve jasno – priseća se Mijatović.

Ispostavilo se da se tapete nisu mogle zalepiti na zid zbog crteža, a neke su se naknadno odlepile.

- Ja sam odmah priznao i izvinio se. "Baš si našao preko celog zida, a ne samo u ćošku da crtaš" rekao mi je on. Tada je već imao osmeh na licu i poručio mi je da ne pravim sranja ako mi se crta, nego da uzmem papir. Svi su se smejali, a meni je laknulo. Koliko nisam voleo taj zanat, zavoleo sam ga zbog ljudi koji su bili predivni – priča Miša sa osmehom na licu.

Umetnički duh se nije mogao sputavati i svoj prvi strip objavio je 1970. u magazinu "Zeka". Pre toga izašlo je nekoliko njegovih ilustracija i karikatura u "Džuboksu" i "Mini džuboksu", "Politikinom zabavniku" i "Tempu".

- Branko Plavšić i ja smo bili bliski. On je radio u "Dečijim novinama" dok sam ja bio na "Myliysawu". To je bila parodija, kao Srbijanac Talični Tom. Nekoliko epizoda su objavili u "Kuririma", koji su bili edicija "Dečjih novina". Onda sam počeo da razrađujem svoje likove. Već sam imao ideju za "Gvozdena i Nebojšu" i dve epizode su izašle u "Politikinom zabavniku", a treća u "Dečijim novinama". Sa Dušanom Vukojevim objavili smo u "Stripoteci" seriju "Mika Muštikla". Honorari su bili dobri i redovni. Radnim danima sam radio grejanje na terenu, a vikendom crtao – kaže Radič.

Novosadskom "Dnevniku" je 1979. godine bio potreban crtač koji bi radio na licencnim stripovima "Kosmo", "Veliki Blek" i "Lun kralj ponoći". Iako je konkurencija bila velika, mladi majstor sa talentom za crtanje dobio je posao.

- Počeo sam da vežbam Marvelov način crtanja, dakle realistički strip, dok je meni humoristički bio osnova. Bane i Branko su već radili "Bleka" i bila je tu još gomila honorarnih crtača. "Blek" me nije interesovao i nijednu epizodu nisam pročitao, kao ni "Zagora". Nije mi se dopalo ni kako je bio sklepan "Lun", bilo mi je besmisleno. Kasnije su došli iz "Nevena" i pitali da li bih radio dečji strip. Duda i ja smo se složili i krenuli smo sa "Lijankom" i to sam radio sa uživanjem – priča Mijatović.

Strip je odlično prošao kod mladih čitalaca i prihvatili su ga.

- Kod agencije za autorska prava zaštitili su "Lijanka". To sam saznao od direktora izdavačke kada mi je čestitao. Po tadašnjem zakonu, pet godina je vlasništvo bilo njihovo, a posle toga naše kao autora. Kada se taj datum približio tražili su da pregovaramo o uslovima, pošto se nismo mogli dogovoriti, rekli su mi ako ne crtam "Lijanka" da ću onda morati "Bleka". Tada sam u besu nacrtao "Bleka" u neprirodnoj pozi sa bizonom, što je razbesnelo direktora. Pošto me ta vrsta stripa nije interesovala posao sam radio rutinski – kaže naš današnji sagovornik.

Tokom ratnih devedesetih i ekspanzije nacionalizma, jedan od novoimenovanih rukovodilaca izdavačke pozvao je Mijatovića i njegove kolege kako bi izneo ideju za strip.

- To je bio čovek koji je, čim je imenovan na funkciju, zalepio najveći poster guslara u svojoj kancelariji. Rekao nam je da ima genijalnu ideju da nacrtamo "Super Srbina", junaka sa natprirodnim moćima, koji u ratu brani narod i pobeđuje neprijatelja. Mi smo sa nevericom stajali i slušali, ali smo na kraju ponosno odbili predlog – priča Miša.

Ubrzo se prestalo sa izdavanjem stripova, a crtači su poslati na prinudni odmor. Radič je prešao u redakciju "Dnevnika" na mesto ilustratora-karikaturiste gde je ostao do penzije.

- Početkom devedesetih sam se povukao iz sveta stripa. Prestao sam čak i novine da pratim naredne dve decenije. Sve što se dešavalo sa redakcijom, ali i sa politikom u državi tokom tog perioda postalo mi je strašno zamorno, a atmosfera je bila loša. Kada su se stekli uslovi pre desetak godina, otišao sam u penziju – iskren je Mijatović.

Pre četiri godine ovaj karikaturista i strip crtač ponovo se aktivirao.

- Radim na svom albumu bez reči, sa mojim likom, i to će biti omaž strip oblačiću. Imam ideju za ceo album. Izgubio sam puno jer sam uskratio sebi čitanja i druženja. Uspostavio sam kontakte i to mi znači, jer su to predivni ljudi, to je moj svet i živeo sam mimo njega skoro dvadeset i pet godina. Danas imamo vanserijske strip crtače i srećan sam što upoznajem nove ljude – kaže Mijatović.

Kada želi da stvara, Miša se povlači u svoju radnu sobu koja je prepuna knjiga i stripova. Dok radi do kasno često sluša muziku preko velikih slušalica kako ne bi uznemirio ukućane. Mada, dešavalo se da je zaboravio da isključi zvučnike, što je shvatio tek kada je supruga ušla u prostoriju. Radni sto mu je prepun papira, tuševa i alata za crtanje koji su smešteni u improvizovanim držačima.

Zid je prekriven karikaturama na kojima se mogu videti likovi estradnih pevača do najpoznatijih jugoslovenskih književnika. Od političara, na sredini je karikatura Slobodana Miloševića, a do njega i Staneta Dolanca, prikazani su ogoljeni i realni, jer njihov smisao je naš besmisao, tvrdi autor Radič Mijatović Miša.

Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović