NOVOSAĐANI: Fića se voli, ostalo se vozi

Fića koji vuče audi A6 na hrvatskom autoputu dok im policijski motor uz plavo rotaciono svetlo krči put, scena je od pre nekoliko godina koju mnogi vozači sigurno nisu zaboravili. Za volanom male zastave 750 nalazio se Novosađanin koji je svojim fićom do tada već obišao mnoge zemlje Evrope.

Šezdesetdvogodišnji Stevica Arađanski rođen je u Novom Sadu. Po struci je automehaničar, ali najveći deo karijere proveo je kao profesionalni vozač. Nekoliko godina je radio i kao šef u vulkanizerskoj radnji. Sedamdesetih godina prošlog veka kupio je svog prvog fiću i zaljubio se u to vozilo. Danas poseduje tri takva automobila. Član je Jugoslovenskog auto moto kluba “Veteran Novi Sad” i svojim fićom obilazi mnoge gradove Evrope kad god se organizuju fićijade, ili susreti kolekcionara oldtajmera. Ima dve ćerke i unuke Anđelu i Anastasiju.

- Družio sam se u mladosti sa Ružicom Nešković, čuvenom "Letećom Novosađankom". Ona je vozila relije, nekoliko puta sam išao s njom i tako sam preko nje ušao u taj svet. Prodao sam forda da bih 1977. kupio fiću kojeg sam ofarbao u metalik plavu boju i to je bio prvi takav auto u Novom Sadu. Imao je četiri maglenke i felne dolničarke za trke. Otac mi je dao trista maraka da odem u Trst da kupim farmerice, a ja sam kupio bregastu osovinu "abart 013" . Ubio me je od batina kada je saznao – priseća se kroz smeh Arađanski.

Međutim, Stevica se početkom osamdesetih zaposlio u Novkabelu i kao profesionalni vozač najviše vremena je provodio u službenim automobilima. Ljubav prema maloj zastavi 750 neko vreme je zapostavio, ali ne i zaboravio.

- Fiću sam kupio ponovo pre devet godina. Njegov prvi vlasnik, Vitomir, držao ga je u garaži kod mene u dvorištu. Svake subote pre podne izgurao bi auto, obrisao prašinu i upalio motor da radi. Onda bi seo na hoklicu, zapalio cigaretu i popio rakiju. Posle bi ga odgurao nazad u garažu i tako je bilo godinama. Kada je preminuo, njegova ćerka je prodala automobil meni – kaže Stevica.  

Auto bele boje iz 1969. godine tako je dobio novog gazdu. Bio je to fića iz prve serije sa vratima sa strane, haubom koja se otključava, sa standardnim motorom od 750 kubika bez vodenog hlađenje, sa običnim filterom za vazduh. Uz kupljeno vozilo nasleđena je i ručno pisana servisna knjižica.

- Polazak na more, pređena kilometraža, vreme provedeno u vožnji, sve je stari vlasnik beležio. Koliko para je utrošeno za održavanje. Čak je zapisao za koliko dinara je ugradio radio aparat 1974. godine, nakon pređenih 32.759 kilometara – objašnjava Arađanski.

Sagovornik portala mojnovisad.com se ubrzo učlanio u Jugoslovenski auto-moto klub “Veteran Novi Sad” i sa belim fićom novosadskih registarskih tablica krenuo na putešestvije na prostoru bivše Jugoslavije i Evrope. Posete fićijadama i skupovima vlasnika automobila oldtajmera postali su nešto redovno.

- Nije suština da stavim fiću na prikolicu, ili voz pa da ga tako transportujem, već da ga doteram lično. Srbija, Bosna, Hrvatska, Crna Gora, Nemačka, Švajcarska, svuda sam bio. Učestvovao sam na na obaranju svetskog rekorda u Sloveniji kada je 147 fića bilo na jednom mestu. Carinici i policajci me stalno zadržavaju da bi telefonom fotografisali auto – rekao je Stevica.

Jednom prilikom, dok je išao hrvatskim auto-putem, ugledao je audi A6 koji je stajao sa strane, jer je prokuvao. Vukao ga je 20 kilometara do benzinske pumpe. Srećom pojavio se i policajac na motoru koji je čistio prolaz pred njima. Ali, bilo je trenutaka kada je fići bila potrebna pomoć.

- Pre dve godine u minhenskom tunelu u nedelju oko pola dvanaest otišli su mi ležajevi na točku. Nekako sam izašao i nastavio da vozim sporo u zaustavnoj traci dok je kiša lila kao iz kabla. Odjednom se pojavio automobil iza mene i signalizirao mi da stanem. Čovek je izašao i sredio da me odvezu do njegovog restorana i pozvao je šlep službu za fiću. Moram priznati da mi nije bilo svejedno kada sam na njegovoj ruci video istetovirano veliko "U". Istim simbolom uz više hrvatskih šahovnica bio je okićen ceo njegov lokal – kaže Stevica.

Međutim, za straha nije bilo razloga. Domaćin, poreklom iz Trebinja, naručio je iz Srbije rezervne delove za fiću i nekoliko dana ugostio Novosađanina dok delovi nisu stigli.

- I dan danas smo u kontaktu. Tada sam shvatio da su tamo Srbi, Hrvati, Muslimani isti. Svi su Balkanci – tvrdi Arađanski.

Ljubav prema fići i nova prijateljstva su upravo ono što povezuje zaljubljenike u ova vozila.

- U fiću ne treba puno ulagati, a uvek je atraktivan, ne samo kod nas nego i svuda u Evropi. Neverovatno je koliko ljudi cene te automobile. Na susretima oldtajmera parkiramo kola u centru grada, ili organizujemo promotivne vožnje. Posle svi odemo na zajednički ručak. To je jedno opušteno druženje bez politike i priča se samo o fićama, ili o starim automobilima. Ako nekome treba neki auto-deo onda se ispomažemo i šaljemo delove jedni drugima. To su uglavnom ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Jedan Slovenac je čak presvukao sedišta sa bojama trobojke i petokrakom. Ja pored volana držim staru jugoslavensku novčanicu od sto dinara. Svi smo u redovnom kontaktu zahvaljujući Fejsbuku. Uvek kažem da se fića voli, a ostalo se vozi – rekao je Stevica.

Kada putuje na fićijade po starom kontinentu, ovaj Vojvođanin često prelazi i razdaljine od dve do tri hiljade kilometara.

- Uvek vozim 75 kilometara na sat. Čekić, kombinirke, šrafciger, trinaestica i desetka ključ i parče žice je sve što mi je potrebno za popravku u slučaju kvara. Nedavno me je zaustavio policajac kod Beograda. Ne znam šta ga je više šokiralo, činjenica da imam gume kramponke, ili kutija prve pomoći iz 1969. godine – završava svoju priču Novosađanin Stevica Arađanski.

Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović