NOVOSAĐANI: Gara, muzičar, nekadašnji karatista, personalni trener i profesor fizičkog vaspitanja smatra da je Novi Sad izgubio svoju suštinu

Novosađanin Dragoljub Ulić, među sugrađanima poznatiji kao Gara, po profesiji profesor fizičkog vaspitanja, ali je i samouki muzičar koji, kada se po kafićima i privatnim proslavama lati gitare ili mikrofona, napravi "haos".

Rado je viđen na raznim proslavama, jer i kada dođe kao gost, ne može da prođe neupadljivo, jer ga uvek neko prepozna i onda ga zamoli da otpeva samo jednu, a ta jedna pesma razvuče se na deset. Pošto se od muzičarskog posla ne može živeti, danju je personalni trener u jednoj novosadskoj teretani koja se nalazi na Grbavici, a i tu je takođe spretan, jer kao što barata gitarom, tako uspešno barata i  spravama u teretani, mada se više trudi da pored vežbi, mladima ukaže i na to zašto je važna zdrava ishrana i zašto ne bi trebalo da uzimaju razne suplemente koji im mogu oštetiti jetru i bubrege.

Gara je i nekadašnji proslavljeni novosadski karatista, karate kluba "Vojvodina", gde je sa svojim saigračima našoj državi doneo pregršti medalja. Na evropskom takmičenju u karateu 1983. godine poneo je titulu vicešampiona Evrope. Rođen je 1963. godine u Novom Sadu i najmlađi je sin Dušanke i Đorđija, a ima i dva starija brata Jovana (1959) i Tomu (1960) s kojima je roditeljima zadavao dosta muka zbog nestašluka. Pošto je najmlađi u Ulića, uvek je bio i "najgori", pa dok su njegova braća bili vukovci, Gara je bio na granici odlikaša i vrlodobraša. Interesantna je i činjenica da ga u Novom Sadu niko ne poznaje kao Dragoljuba (ime je dobio po dedi), a tako su ga zvali samo majka Dušanka i njegov kum Vukašin Bulatović. Nadimak mu je dala sestra od tetke koja ga je od detinjstva zvala Garavi i iz tog garavi, izrodilo se Gara.  Pohađao je osnovne škole "Dositej Obradović" i "Kosta Trifković", a u 9. i 10. je išao u školu "Svetotar Marković", da bi se kasnije usmerio u "Elektrotehničku". Nakon završene srednje, upisuje se na DIF i dobija zvanje profesora fizičke kulture. Iako je profesor fizičkog, nije ljubitelj sistema te mu se i ne mili da radi u obrazovnoj ustanovi.    

– Iz Betanije sam direktno stigao u svoj dom na Detelinari, u Ulicu Orlovića Pavla, i zato me moji upisuju u školu "Dositej Obradović". Međutim, uskoro smo se preselili u veći stan kod Železničke stanice u Ulicu Save Kovačević, te me roditelji prebaciju u osnovnu "Kosta Trifković", za koju me vežu najlepše uspomene i generalno za taj kvart, jer sam tu proveo najlepše godine svog detinjstva i života. Tu kod Železničke stanice su mi se desili prvi nestašluci i prve ljubavi. Išao sam u 8b razred gde sam stekao doživotna prijateljstva. Rado se prisetim tog perioda jer su mi tu svi školski drugari i drugari iz kvarta s kojima sam ostao dobar kao da su mi braća i sestre. Želim da spomenem i neke svoje prijatelje koji danas nisu među nama, Ćevu i braću Grobare – priča Gara.

Dragoljub je zapravo ona generacija koja je nosila plavu školsku uniformu i zato smatra da su svi bili jednaki, što po njegovom mišljenju danas nije slučaj. Pošto su mu roditelji bili zdravstveni radnici, otac zubar, a majka stomatološka sestra, Gara priča da su s njihovim platama sasvim lepo živeli i to sa troje dece kojima nikada ništa nije manjkalo. Od plata su, ističe sagovornik, mogli normalno da jedu i da ne štede na hrani, a ujedno da svake godine odlaze na letovanje i zimovanje, što u današnje vreme mnogi roditelji ne mogu da priušte svojoj deci. Priseća se i da je u to vreme svaki kvart imao i svog policajca koji je tačno znao ko si ti i ko su ti roditelji, pa u to vreme tinejdžeri nisu imali priliku da prave neke veće probleme ili da se kojim slučajem nekom nešto loše desi, a da to kvartovski policajac ne primeti. Tada su se, smatra Gara, deca bojala svojih roditelja i nastavnika i zato je on kao nestašni dečak često dobijao "po guzici" od roditelja. Nikada neće zaboraviti situaciju kada se sa braćom Jovanom i Tomom u stanu igrao "kauboja i Indijanaca", kada je Toma bio Indijanac.  

– Moram da ti ispričam tu anegdotu, mislim da sam imao sedam ili osam godina. Ugasili smo sva svetla u stanu, a pošto je Toma bio Indijanac, zaletao se na nas u tom mraku, a Jovan ga je slučajno pogodio kapsulom iz pištolja. U tom momentu naš brat uz jauk pada na pod, mi palimo svetlo, Toma krvav leži i ne pomera se, a ja kažem Jovanu: "Ubili smo Tomu", jer mu je i glava bila u lokvi krvi, a kapak mu pao do brade. Uspaničen trčim na peti i zovem komšinicu Crnogorku od dva metra koja, kada je videla mog krvavog brata, zamalo nije pala u nesvest. U tom momentu ni Toma ni Jovan ni ja ne razmišljamo o povredi i kapku, već mislimo šta će biti kad ćale dođe kući, jer smo ga ugasili. To su takva vremena bila – priseća se sagovornik. 

Zato ga često hvata nostalgija za onim Novim Sadom koji je, po Garinim rečima, danas izgubio suštinu. U kvartu kod Železničke stanice je živeo do 1984. godine, a nakon toga se s porodicom seli na Liman 4, ali mu to nije teško palo, jer je manje više poznavao i limansku ekipu, a i već je u tom periodu imao devojku s Limana. Ipak, najlepše uspomene ga vežu za kvart oko Železničke stanice, a nedavno je sa svojom ekipom proslavio i 40 godina male mature, kada su se drugari prisećali igranja u dvorišu i luna parku. Prisetio se Gara i izlazaka u grad kada je sa društvom išao u bioskope, najčešće "Zvezdu" i "Narodni", u kom je obožavao filmove u kojim Bruce Lee pokazuje svoje borilačko umeće. Međutim, još više je voleo da posle predstave ispred Narodnog gleda Rome kako se maraju i glume glavnog junaka iz filma. Voleo je da ide na Štrand gde je naravno igrao picigen i tenis glavom, a uveče neizostavna mesta za izlaske bila su "Točak", "Đava", "Dendi", "Atrium". Nakon izlaska obavezno je s ekipom išao na vruće piroške u "Violetu", a usput su znali i da se potuku s ekipom iz drugog kvarta, čisto da odmere snagu, da bi se posle mare svi izljubili i izgrili, a posle toga otišli svojim kućama. 

– Uglavnom smo se svi poznavali, jer je grad, što se tiče stanovnika, bio mnogo manji. U tom mom kvartu kod Železničke stanice proveo sam neke najlepše godine i tu je bilo dosta dece, danas uspešnih muzičara i sportista, poput Pićina, Marusa, Boce. Svi oni su u tom kvartu sa gitarama sedeli satima, vežbali i svirali. Tada nisam bio preterano zainteresovan za muziku, ali za sport jesam, te kada sam napunio 11 godina, sa mojim dobrim drugarom Slobodanom Reljićem Relom sa kojim sam i odrastao, odlazim na džudo u klub "Slavija", gde nas je trenirao pokojni Dimitrios Konstantinidis Grk. Tu smo trenirali dve do tri godine i bili smo dosta perspektivni, ali smo ipak želeli da treniramo karate, ali ni jedan klub nije bio u blizini – navodi naš sagovornik. 

Ipak, Gari i njegovom drugaru želja se ispunila pošto su saznali da se u njihovoj osnovnoj školi otvorio Karate klubu "Vojvodina", te da imaju upis novih članova koji je trajao samo jedan dan od jutarnjih do večernji sati. Međutim, njih dvojica su zakasnili na upis, ali zbog svoje drčnosti ipak uspevaju u svojoj zamisli. 

– Tada smo Rela i ja imali nekih 13-14 godina, a pošto je klub bio u našem kvartu i našoj školi rešili smo da pređemo sa džudoa na karate. Stigli smo naravno posle upisa i pošto smo zakasnili počeli smo da lupamo na vrata od škole i niko nam nije otvarao. Ipak, posle izvesnog vremena izlazi jedan momak u kimonu, karatista sa zelenim pojasom, sećam se, kao juče da je bilo, izlazi i pita: "Momci, šta vi hoćete?", a mi odgovaramo pa želimo da se upišemo. Kaže on: "Upis je završen, vi ne možete da se upišete, zakasnili ste". U tom momentu mu, Rela i ja govorimo: "Slušaj, mi ne znamo ko si ti, ali ova škola je u našem kvartu i sad ti gledaj – ili ćeš nas upisati ili kad bude završen trening, mi ćemo te prebiti napolju, tu ispred škole". Taj momak koji nas je odbio bio je pokojni Dušan Nosonjin, zvani Dule Nos, legenda karatea – priseća se Gara. 

Dule Nos je zaključio vrata i otišao kod glavnog trenera Dušana Dačića, još veće legende ovog sporta, koji je rekao upiši te dve budale. I sad iskreno, ističe Gara, kad se pogleda iz ove persektive, nije se zeznuo, pošto su njih dvojica kasnije bili u reprezentaciji Jugoslavije. Gara je trenirao 16 godina i ističe da su svi momci Rela, Žakula, Milojica (Nidža Lončar), Siniša Saravolac, Vragović, Lončar i Bogić Radovan bili zlatna generacija novosadskih karatista.   

– To su stvarno bila imena u staroj Jugoslaviji, nije to bilo kao sad u Srbiji. Bila su to mnogo duža, jača i veća takmičenja. Karate je bio mnogo suroviji sport, a onda su se osamdesetih godina prošlog veka promenila pravila na koja mi nismo mogli da se naviknemo. Ipak, nizali smo uspehe i sada mi je žao sto sam prestao da treniram, jer smatram da sam mogao mnogo više da postignem – kaže sagovornik.

Uporedo sa treninzima Gara se i školovao i bio je odličan učenik, a fakultet je završio u roku. Odlaskom u vojsku na neki način započinje i svoju muzičku karijeru. Svirao je on pomalo gitaru, ali je bio samouk. Vojsku je služio na Brionima, a sa sobom je poneo i gitaru. U vojsci je upoznao Koren Franca i Dina Marlina koji je svirao ritam gitaru, ali i izuzetno lepo pevao, oni su bili njegovi klasići. A pošto je i naš sagovornik bio nadaren za muziku, njih dvojica ga ubacuju u muzičku grupu koju su osnovali u vojsci.

– Tada sam razmišljao kao i svaki vojnik, bolje mi je da sviram nego da idem na obuku i teren. I onda su me stavili za neku malu klavijaturu koji uopšte nisu uključili u struju, jer istini za volju nisam baš ni znao da je sviram. Doduše, kao dete sam malo svirao harmoniku, ali s klavijaturom pojma nisam imao, pa su mi rekli da samo stojim i da kao nešto sviram. To je primetio jedan kapetan prišao mi je i rekao: "sviraš ti mom k...". Tako se završila moja vojnička muzička karijera. Njih dvojica su ceo vojni rok svirali i pevali, a ja sam ipak išao na obuku – priseća se vojničkih dana. 

Nakon odsluženog vojnog roka i završenog faksa, radio je naš sagovornik i kao vaspitač u "Brankovom kolu" u Visarionovoj i taj period života mu je takođe ostao drag. Tu kada je išao na razgovor, molio je boga da ga ne prime, ali sticajem čudnih životnih okolnosti od svih kandidata baš su njega primili. Kaže da je i tada i sada problem u njemu, jer nikako nije mogao da se uklopi u sistem, odnosno da svaki dan ide na posao gde će da provede osam sati. Stoga je pustolov Gara otišao u Englesku da radi, a nakon toga i u Italiju i Nemačku gde je fizikalisao i radio po restoranima. U Novom Sadu je kratko bio zaposlen kao profesor fizičkog vaspitanja u srednjoj školi gde je pohađao deveti i deseti razred, pa su mu tada mnogi profesori koji su mu predavali postali kolege. Držao je fitness centar na Limanu 3 u Šekspirovoj ulici, imao je i u istoj ulici i trafiku, držao je kafanu u Bačkom Jarku, a iznad svega voleo je i muziku.  

– Kao deca smo od starijeg brata kupili fazone, Jovan je kupovao ploče. Slušali smo  Almane, Višbone, Pink Floyd, Doors, Bijelo dugme. S instrumentom sam se prvi put sreo kao dečak kada mi je deda Dragoljub kupio za polazak u prvi razred malu harmoniku. Voleo sam da sviram po klavijaturama, ali me nerviralo to razvlačenje, jer sam bio mali i sitan. Pre vojske sam u kvartu slušao Jocu Tancera i njegovog brata Bocu i Despota kako sviraju. Zapravo, Tancer je svirao gitaru, a mi smo obožavali da ga slušamo. Kasnije već kao momci smo počeli da se okupljamo na Dunavu, družili smo se, a tu je dolazio i Gavana sa kojim i danas sviram. Zapravo, sada smo Boca, Gavana i ja napravili grupu "Vraži" od vragolani, mada sviram i sa još nekim momcima Aleksandrom i i Koljcem – kaže Gara. 

I zato ih često zovu na razne proslave, ali i u kafiće na svirke gde krenu sa pop i rok muzikom, a po želji gostovanje završe sa narodnjacima. Gara je pored gitare, zadužen i za pevanje, a kada se on negde pojavi odranije ga prati glas "tabadžije" koji divno peva. Osim što ga Novosađani mogu čuti na privatnim proslavama i mnogim kafićima u gradu, sugrađani koji žele da dovedu svoje telo do savršenstva mogu to uraditi takođe uz pomoć našeg sagovornika koji je personalni trener u jednoj teretani na Grbavici u kvartu gde sada i živi sa suprugom Snežanom i ćerkama Dušankom i Sarom.  

– Lepa je teretana, ima sve što je potrebno, a i ispunjava me taj posao. Volim sa mlađim ljudima da vežbam, jer i sam vežbam godinama. Svaki trening zaista prilagođavam naspram vežbača, jer ne može se prema svima imati isti pristup.  Nije isto kada ti dođe neko sa 20 ili neko sa 50 godina. Personalni treninzi su zapravo za ljude koji žele da vežbaju, a mi smo tu da ih obučimo da to rade pravilno. Ljudima koji su dovoljno pametani i inteligentni ne treba mnogo vremena da nauče osnovne stvari, a da uz to ne moraju da trpe finansijski gubitak i zdravlje gutajući steroide – navodi Gara. 

Prema njegovim rečima, ima dosta ljudi koji imaju volju i koji imaju vremena za treninge, ali ipak kada su na grupnim nemaju interesovanje da to i sprovedu. Zato Gara smatra da je upravo posao personalnog trenera da probudi tu volju u čoveku da dolazi redovno na treninge, jer se posle njih oseća srećnije i zadovoljnije. 

– Mnogi su danas zakomplikovali celu situaciju oko treniranja, a stvar je vrlo jednostavna, jer sve te vežbe se svode na osnovne koje su jako jednostavne i imaju najveći učinak. To moji polaznici brzo shataju, jer ja svojim umećem i pedagškim pristupom preporučujem vežbe na osnovu nečije fizičke spreme i zdravstvenog stanja. Meni iskreno ne treba reklama za ovaj posao, jer se ona širi od usta do usta. Prvo i osnovno što kažem svom budućem klijentu je da ne sme da mi dolazi na treninge, a posle toga šest puta da večera, već da mora da se pridržava našeg dogovora, ukoliko želi rezultate. Zapravo ljudi treba da shvate da kao što je autofagija zdrava za organizam, druga autofagija je fizički trening – navodi Gara i dodaje da ukoliko čovek ima jako fizičko, imaće i dobro mentalno zdravlje. 

Zato, naš sagovornik smatra da bi u osnovnim i srednjim škola trebalo povećati časove fizičkog vaspitanja, kao i da časovi ne bi trebalo da budu samo u fiskultirnoj sali, već bi nastavnici i profesori svoje đake trebalo da vode na klizanje, na bazen, pešačenje... Isto tako je mišljenja da za decu koja treniraju treba vratiti simbolične članarine, jer nemaju svi roditelji četiri ili pet hiljada da izdvoje za jedno, a kamoli za više dece da bi se bavila sportom. 

– U moje vreme se simbolično plaćala članarina, a na pripreme smo s klubom išli o njihovom trošku. Danas sve to roditelji finansiraju. Sećam se da sam na more išao i preko Crvenog krsta, a sa mnom su u sobi bili nešto mlađi drugari, kasnije proslavljeni džudisti Srđan i Koka Čelić koji su bili baš nestašni – navodi Gara. 

Osim što obožava sport i muziku, naš sagovornik ističe da jedino veću ljubav od toga oseća prema svojoj porodici, ćerki Dušanki, koja je dobila ima po baki i ćerki Sari, kao i ženi Snežani sa kojom je od svoje 25. godine života. 

– Supruga se nije bavila sportom, ali je uvek išla na vežbe i zato odlično izgleda. Ona je završila PTT školu i radila Pošti baš dugo. Starija ćerka ima 29 godina i završila je Poljoprivredni fakultet, a mlađa 22 i išla je u Gimnaziju "Laza Kostić", a sada je otišla u Dubai da radi i da se snalazi kao i ja nekad. Ipak, Snežana, moja žena, je naš najveći oslonac u kući, a da nema nje, ne bi bilo ničeg, jer ja ovakav kakav sam, ma ko bi mene trpeo. Često naglašavam da je moja Snežana žena zmaj od Zmajeva iz familije Gostojić – objašnjava naš sagovornik. 

Gara, kaže i da ga je jako potresla tragedija koja je 1. novembra zadesila Novi Sad kada je zbog pada nadstrešnice poginulo 15 osoba. Za njega je to poseban šok, jer je samo minut pre tragedije i njegova školska drugarica Vesna bila u opasnosti odnosno ispod te uklete nadstrešice, ali ju je, kako kaže, spasla cigareta koju je palila. 

– Moja generacija je Železničku stanicu zvala štajga, tamo smo se igrali, na njoj smo i spavali i preskakali prugu i pravili razne nestašluke, čak smo i svirali, ma nama je ta stanica bila kao druga kuća. Nažalost, desila se strašna tragedija, a naša do sada voljena i uvek puna ljudi štajga, postala je pusto i najtužnije mesto u gradu – zaključio je sagovornik