NOVOSAĐANI: Iako se grad njegove mladosti promenio, Gabor je i dalje optimista

Naš sugrađanin Gabor Pongo, jedan je od najaktivnijih glumaca mlađe generacije Novosadskog pozorišta/Ujvideki szinhaz koji svakom svojom novom ulogom dokazuje svoj svestrani talenat. Koliko je omiljen kod publike dokazuje i sedam nagrada koje su mu gledaoci dodeljivali za najbolju mušku epizodnu i glavnu ulogu.

Pongo je rođen 1981. godine u Novom Sadu, ali se njegova porodica ubrzo preselila u Budisavu gde je sagradila kuću. Tamo je završio osnovnu školu, ali je često dane provodio u Novom Sadu kod dede na Limanu 3. Lepe uspomene ga vežu i za Bečej, u kojem su živeli prabaka, pradeka i baka.

Upravo su događaji iz detinjstva doprineli tome da život posveti glumi. Jedan od takvih događaja je bio  "Muzički Tobogan".

– Moj otac Lajoš Pongo je bio bas gitarista, a zatim i producent u tadašnjem RTNS Big bendu. Tako sam s njim često odlazio na snimanje u Košutnjak. Zarazio sam se tom atmosferom, a na to su uticali Big bend, Minja Subota, Joca Adamov, brojne legende na bini, deca, snimanja, kamere i, naravno, dešavanja iza bine. Eneriju koja je vladala u studiju i dan danas volim i ona me pokreće. Kasnije, u srednjoj školi nastavio sam sa bratom Pongo Robertom (jedan od vrhunskih bubnjara sa ovih prostora) da se "šlepam" uz njega, ili uz bend sa kojim svira. Prodavao sam kasete njihovog albuma. Penjao sam se na stejdž, svirao daire, đuskao – priseća se Gabor.

Fotografija: Srđan Doroški

Srednju školu je upisao u Novom Sadu, odlučio se za Gimnaziju "Svetozar Marković" i po čitave dane je provodio u gradu. Ako nije bio u školi, bio je sa društvom u Dunavskom parku ili na keju, kod drugara ili na Tvrđavi.

– Obožavam Novi Sad. Tu žive ljudi koje volim i koji mene vole. Srednjoškolski dani su mi period u životu, kada sam mislio da sam nezaustavljiv. Kulminacija tog perioda je bombardovanje 1999. godine i 5.oktobar naredne godine. Kao i nulti Exit – kaže Pongo.

Međutim, grad njegove mladosti se promenio, ali naš sagovornik je i dalje optimista.

– Nažalost grad menja svoje lice jako brzo. Zašto nažalost? Zato što se, sem strogog centra, svuda ruši i gradi, ljudi se menjaju, a stari duh grada će polako da nestane. Kao što su nestala i mesta gde sam izlazio, Ara klub, Kontrast, Piping. Ne sećam se ni da je bilo toliko vandalizma, nekulture, nervoze i sebičnosti među ljudima. Ali ipak ljubav prema ovom gradu je još uvek jaka. Pozitivan sam i pun nade, verujem da uvek može bolje i da će biti bolje – poručuje novosadski glumac.

 Ljubav prema ovom gradu je još uvek jaka. Pozitivan sam i pun nade, verujem da uvek može bolje i da će biti bolje...

Dok je bio u srednjoj školi pridružio se Stvaralačkoj omladini Novog Sada i počeo da se bavi glumom. Učestvovao je u performansima nekih alternativnih trupa a kad je postao član Đačke scene Novosadskog pozorišta, ona mu je postavila kamen temeljac što se glume tiče.

– Bile su tamo i Agota Ferenc i Marta Bereš, koje su mi i danas drage koleginice. Nakon završetka srednje škole morao sam da čekam, pošto se na Akademiji umetnosti u Novom Sadu svake druge godine otvara klasa na mađarskom jeziku. Usput sam počeo da radim kao tonac na Radiju 021 i završio kurs za masažu – priseća se Gabor.

Fotografija: Srđan Doroški

Dvanaest meseci kasnije upisao je Akademiju u klasi profesora Lasla Šandora a u klasi su se našle i sadašnje kolege Emina Elor, Agota Ferenc i Daniel Husta. Kako im je profesor postao direktor Novosadskog pozorišta odmah ih je angažovao u predstavama.

– Ništa nisam znao o glumi, ne znam ni da li sada znam, a već sam se našao na daskama koje život znače sa tada već mladim zvezdama Ujvidekia, poput Balaž Arona, Mezei Kinge, Nađpal Gabora, Figure Terezije, Puškaš Zoltana i Križan Silvije – priseća se naš sagovornik.

Kako kaže, skoro pola svog života proveo je u Novosadskom pozorištu.

– Mogu slobodno da kažem da sam odrastao u toj instituciji. Mislim da je radna etika, timski rad kao i kolegijalnost u ansamblu nešto što je jako dragoceno. Usponi i padovi su deo našeg života i ja živim sa tom privilegijom da znam da u svakoj prilici imam pored sebe nekog od kolega na koje mogu da računam. Pogotovo mi puno znače momci iz garderobe (Atila Nemet-Dodo, Arpad Mesaroš), jer su mi podrška u svakom smislu. Živimo u vremenu koje je postalo jako sebično. Ogroman nedostatak empatije u društvu, smatram problemom. Zato uz ljude i kolege u Novosadskom pozorištu, taj osećaj otuđenosti i sebičnosti prelazi u drugi plan – iskren je ovaj umetnik.

Trenutno oseća da je Novosadsko pozorište u usponu ali bi voleo da imaju još više ljudstva u kolektivu kako bi se ovaj zalet podržao i trajao što duže. Smatra da je kultura fundamentalan sastav društva i ako je obeshrabrimo, može da donese ozbiljne promene u društvu.

Živimo u vremenu koje je postalo jako sebično. Ogroman nedostatak empatije u društvu, smatram problemom. Zato uz ljude i kolege u Novosadskom pozorištu, taj osećaj otuđenosti i sebičnosti prelazi u drugi plan ...

Smatra da su sve glumačke uloge zahtevne na svoj način jer je svaki rad na ulozi jedinstven i drugačiji.

– Uloge imaju svoje rituale, neprimetno se uvuku i prolaze kroz tebe. Ponekad su uloge za mene terapije, ili ako hoćete ventili za emotivno čišćenje. Uloga od pre 20 godina, npr. Balu u predstavi "Knjiga o džungli" mi je u tom trenutku bila najzahtevnija. Isti osećaj sam imao, samo na drugačiji način, pre par godina kad sam spremao ulogu kneza Miškina u predstavi "Idiot", ili ulogu Ljevina u "Ani Karenjini". Tu su Don Bazilio u "Operi Ultimi", ili Lazo Pavletić u "Neoplanti" – objašnjava Gabor Pongo.

Ističe da do sada ima preko osamdeset premijera u karijeri i da mu svaka znači na svoj način. Teško mu je da idabere samo jednu ulogu ili predstavu koje su mu najvažnije.

Fotografija: Srđan Doroški

Sedam puta je osvajao nagradu publike za najboljeg muškog epizodnog i glavnog glumca.

– Pozorište bez publike je usamljeni prostor. Rad, trud i ta posvećenost koju glumac uloži u stvaranju uloge, dobije smisla kada ga publika nagradi. Aplauz je dobar, ali dođe tek na kraju nema uticaja na stvaranje. Svaki glumac voli kada ga voli publika. Zato se zahvaljujem svima koji su me za ovih dvadeset godina pratili, podržavali, voleli i nadam se da ću i dalje uspešno ispunjavati očekivanja drage publike, a samim tim i svoja.

Pongo kaže da je uzbudljivo uvek raditi na nečemu novom, sa novim rediteljem/umetnikom koji ima sopstveno viđenje sveta, koji se možda poklapa sa Gaborovim viđenjem ili ne (a tek onda, za njega, postaje pravi izazov).

Ovu sezonu je započeo  saradnjom sa rediteljem Milošem Lolićem na predstavi "Ma, ne šetaj se tako gola", a ubrzo i sa Tomijem Janežićem na hit  predstavi "1981".

– Tomi je svojim stvaralaštvom i razmišljanjem, stvorio sopstveni pozorišni svet i dok celim bićem i dušom ne uđeš u taj svet, ne možeš ga ni shvatiti. Posle će svako sam odlučiti, da li je taj svet za njega ili nije. Jesam se rodio te 1981. godine, ali pošto predstava vremenski obuhvata 100 godina sudbine jedne porodice, perspektive se menjaju i tokom predstave. Tako da baš i ne želim da razotkrivam detalje, već pozivam sve radoznale i zainteresovane da dođu i da pogledaju našu 1981. Isto tako, čast mi je bila, stvarati i raditi sa Jasnom Đuričić i Borisom Isakovićem u ovom projektu, jer ih baš poštujem. Kažu, čovek uči dok je živ, a ja sam imao privilegiju da učim od najboljih.

Kada ne radi, Gabor najviše vremena provodi sa porodicom, ali uživa i u svojim skrivenim talentima.

– Svaki momenat mi je dragocen, a nikad dosta tih momenata. Volim baštovanstvo, koje me inače jako opušta. Takođe od bake sam dosta toga naučio u vezi sa testom, pa mi je i to odlično za relaksaciju. Kiflice, mekike, štrudla sa makom, langoš...Ali volim i kuvanje. Volim pikado, koji prilično dobro igram. Sa nekih turnirčića imam i par pehara. Ali jedan hobi mi je jako dragocen, a to je fotografija.

Inspirativno i umirujuće deluje na mene. Još mnogo toga treba da učim o njoj, ali su mi neke fotografije pre par godina bile izložene u inostranstvu i jako sam ponosan na njih – završava svoju priču ovaj svestrani glumac.