NOVOSAĐANI: Iranka koja se u našem gradu oseća kao kod kuće

Iz jedne od najvećih država Bliskog istoka došla je u srce vojvođanske ravnice. Zaljubila se u Novi Sad zbog sličnosti između druželjubivog mentaliteta dva naroda, ali i zajedničke kuhinje koja korene vuče iz osmanske zaostavštine.

Ati Rm rođena je u Teheranu 1987. godine, u građanskoj porodici. Majka joj je medicinska sestra u penziji, otac je vlasnik nekoliko prodavnica za odeću, dok joj je brat trenutno na postdiplomskim studijama arhitekture u Budimpešti. Nakon završene srednje škole upisala je Medicinski fakultet u Segedinu i preselila se u Mađarsku, da bi posle dve godine, školovanje za lekara nastavila u glavnom gradu Vojvodine. Dok studira, izdržava se radeći kao pedikir i kozmetičar.

- U Iranu je velika konkurencija pri upisu na medicinski fakultet i zato sam došla u ovaj deo Evrope. Bilo je teško odvojiti se od roditelja, ali ljubav prema životnom pozivu bila je jača. Međutim, koleginica sa Mauricijusa je posle nekoliko godina iz Segedina prešla na studije u Srbiju i pozvala je i mene. Rekla je da je školovanje kvalitetno, a da su troškovi života manji. Tada sam prvi put čula za Novi Sad. Počela sam da pretražujem internet da bih saznala što više. Ubrzo sam se našla u avionu na putu za nepoznatu zemlju. Na beogradskom aerodromu sam sela u taksi i dovezla se u Novi Sad. To je bilo pre četiri godine – počinje svoju priču Ati.

Panorama Teherana

Kada je stigla u grad usred panonske ravnice, mlada Iranka imala je samo nekoliko sati da nađe sebi smeštaj.

- Koleginica je živela sa cimerima i nije mogla da me primi. Tada sam se osećala veoma usamljeno. Bukvalno sam ušetala u prvu agenciju za izdavanje nekretnina i preko njih iznajmila stan. Medicinski fakultet mi se dopao. Prvih meseci sam bila u kontaktu samo sa studentima i često sam sama šetala bulevarima – priseća se Ati i nastavlja:

- Međutim, ubrzo sam stekla mnogo prijatelja, čak sam upoznala i njihove porodice. Srbi su druželjubiv i ljubazan narod i po mentalitetu su mi bliži od drugih Evropljana. Iranci takođe vole da se druže i piju kafu zajedno i da dele emocije. Zato mi se i dopada ovde. Moji drugari imaju korektno mišljenje o Iranu, bilo je slučajeva da je neko imao neke predrasude, ali to je verovatno zbog uticaja pojedinih američkih medija, ali ja uvek ispravim tu sliku – kaže Ati sa osmehom na licu.

Zajedničku crtu sa domovinom sagovornica portala mojnovisad.com našla je i u hrani.

- Vaša jela su slična turskim, a i naša su bliska njihovoj kuhinji, tako da se i zbog toga u Srbiji osećam kao kod kuće. Baš kao i u Turskoj i Iranu, imate domaće supe, gulaš, sarmu i punjenu papriku. Uživam u vašim slavama i redovno ih posećujem kada me prijatelji pozovu. Oduševila sam se sa kulenom i to je bilo nešto novo za mene – kaže Ati.

Iako joj roditelji pomažu, ova devojka voli sama da se izdržava. Tako se pored studiranja oprobala u trgovini odećom i parfemima. Ali, unosniji posao je otkrila tek uz savet komšija.

- Požalila sam se komšinici da nisam zadovoljna zaradom, jer ljudi nemaju baš para za nove stvari. Slučajno sam joj spomenula da sam u Teheranu završila kurs za pedikir, manikir i tretman lica. Ona je rekla da je to odlično i da se oprobam u tome. Upisala sam kurs srpskog jezika da bih naučila još više reči i nakon toga sam javila poznanicima da počinjem da radim. Uskoro sam otvorila i Fejsbuk stranicu i počela da se reklamiram preko interneta. Mušterije su počele same da se javljaju – rekla je Ati.

Iako još ne priča dobro srpski i komunicira na engleskom, ispostavilo se da jezička barijera prilikom pedikiranja ne postoji.

- To su žene i pričamo o svemu, bez obzira što se ne razumemo. Upoznala sam dosta ljudi, ali sam se bojala u početku da neće biti tako. Srećom zadovoljni su i zovu me ponovo – iskrena je Ati.

Kada ne uči i ne radi, ovu mladu ženu možete sresti u šetnji u centru grada koji obožava, ili u bioskopu sa prijateljima.

- Mladi ljudi ovde su slični vršnjacima u mojoj zemlji i to mi se dopada. Pri kraju sam studija i želim ovde da odradim specijalizaciju za lekara internistu. Danas se u Novom Sadu osećam zaista kao kod kuće. Volela bih da ostanem ovde da živim i radim – završava svoju priču Ati.

Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović