Po majci Zemunka, po ocu Novosađanka, dr Ivana Mišković, vlasnica je turističko-seoskog domaćinstva Krivac koje se nalazi na istoimenom potezu obronaka Fruške gore u Sremskim Karlovcima, a za svoje goste je napravila ono što se malo ko usudio u Srbiji.

Rođena je 1977. godine u Beogradu, ali se sa deset godina doselila u Novi Sad, te je pohađala osnovnu školu “Sonja Marinković”, a kasnije i “Tozinu” gimnaziju. Nakon 12-godišnjeg školovanja, Ivana se upisala na PMF, smer turizam, a kada je pripremala diplomski, imala je sreću da volontira u Turističkoj agenciji “Kompas” gde je kasnije radila punih 12 godina. 

– Imala sam tu sreću da me kao studenta odmah ubace u “vatru”, pekla sam i “krala” zanat, proputovala sam skoro čitav svet. Pored mnogobrojnih znamenitosti, videla sam šta je to što je u inostranstvu novina kada je u pitanju turizam, što sam pre dve godine prenela i u Srbiju kada sam pokrenula potpuno novi turistički projekat. S “Kompasom” sam imala izuzetnu saradnju, ali sam shvatila da ne želim na jednom mestu da provedem svoj radni vek – priča Ivana Mišković za portal Moj Novi Sad. 

Napustila je posao koji joj je doneo mnoga iskustva, da bi posle izvesnog vremena upisala postdiplomske studije, a na njenu sreću šef katedre je bila profesorica koja je često preko “Kompasa” putovala pa su se njih dve znale odranije. Zato je Ivana na poziv profesorke počela da radi kao asistent na Privatnom fakultetu za sport i turizam, a kasnije je avanzovala te dobila zvanje docenta i na kraju profesora.

U međuvremenu, odnosno 2017. godine, doktorirala je na temu “Turizam i održivi razvoj” što danas primenjuje i u praksi. Ivana je stidljivo počela da oprema porodičnu vikendicu svog supruga gde su njih dvoje pravili mini proslave poput svadbi, rođendana i privatnih žurki. Sve to je išlo dosta dobro, a onda je stigla 2022, za Ivanu ne baš sjajna godina, ni na ličnom, ni na poslovnom polju. 

– Pre dve godine desile su mi se baš loše stvari, ostala sam bez posla jer se katedra gde sam radila ugasila, a potom mi je iznenada preminuo i suprug. Ostajem samohrana majka sa dvoje dece tinejdžera. Od pokojnog supruga Milana nasleđujem imanje Krivac koje smo izdavali. Međutim, shvatila sam da to rade svi na isti način – kaže naša sagovornica. 

Pošto je po prirodi borac, Ivanu nije slomilo to što joj se život okrenuo naglavačke, već pakuje kofere napušta svoj stan koji se nalazi u centru i seli se u Krivac, gde počinje da radi od kuće i u prirodi, onlajn poslove, od čega i živi. U međuvremenu je svoje imanje registrovala kao turističko-poljoprivredno gazdinstvo kako bi oživela seoski turizam, ali na svojstven način. 

– Pored toga što sam izdavala kuću, počela sam da pravim i zimnicu, slatku i slanu, kao i domaće sokove od nane i zove koje gajim u svom dvorištu. Kolega koji je po struci kuvar, dao mi je ideju da ne prodajem na tegle i kile, već da pravim male količine specifičnih ukusa koje ću pakovati u manju staklenu ambalažu. Naravno, njegov predlog sam i prihvatila, a u ovaj hobi smo krenuli zajedno da bi kasnije pokrenuli projekat “Održivi razvoj i minimum waste koncept” – objašnjava.

Zapravo, Ivana ističe da se ovo seosko domaćinstvo nalazi u vikendaškoj zoni te da nemaju kontejnere niti kante za smeće, pa je svaki put posle gostiju morala da puni vreće i vreće smeća, da ih stavlja u gepek kako bi ga bacila u obližnje kontejnere u Sremskim Karlovcima. Zato joj se rodila ideja da pokrene reciklažu u okviru seoskog turizma gde osim hrane, reciklira i tkaninu, kao i staklenu ambalažu, a ujedno drži i edukacije za decu i odrasle da bi im podigla svest o zaštiti životne sredine.

– Gosti koji dođu na popodnevni događaj ili iznajme kuću kod nas neće dobiti “Kolu”, “Fantu” ili “Sprajt” u plastičnoj ambalaži, već ćemo im ponuditi zdraviju opciju – domaće sokove iz kućne radinosti od organskog začina i bilja. Takođe, ne kupujemo flaširanu mineralnu vodu, ali kupujemo sodu u Sremskim Karlovcima koja je natočena u povratnu ambalažu. I, što je najbitnije, mi ne bacamo hranu, već od svega što je u roku upotrebe napravimo nešto sasvim novo i mnogo ukusno – predočava sagovornica. 

Ivanine komšije poseduju voćnjake pa joj daju sve što im pretekne ili je pozovu da nabere. Obično tu bude gajbica do dve pa se nakupi. Kasnije od tog voća pravi pekmeze od šljiva, kajsija bresaka… Sve to lepo upakuje u staklenu ambalažu koju ukrašava tkaninom, a koju dobije od prijatelja kojima više ne treba stara garderoba. Takođe, ima i krojačicu koja joj šije torbice, a u koje pakuje ono što napravi. Od neupotrebljivih delova voća odnosno povrća pravi kompost kojim kasnije đubri cveće i začine u svojoj prostranoj bašti. 

– Nisam tu stala, već sam napravila još jedan iskorak te sam počela da sarađujem sa jednim ugostiteljskim objektom koji mi daje njihove kifle, sendviče i burgere koji su u roku upotrebe, ali više nisu za prodaju. Od toga napravim krekere i bruskete, pa vratim tom restoranu koji ih besplatno poslužuje uz piće. Od ostatka pravim prezle sa pet aroma od kojih su najpopularnije one za gomboce. Sarađujem i sa vinogradarima iz Sremskih Karlovaca koji mi donose grožđe i vino koje nije za konzumaciju pa od toga pravim aromatizovano domaće vinsko sirće. Ili dobijem gnjecav paradajz od kog pravim soseve i salsu za goste – naglašava Ivana. 

A da njenim idejama nema kraja potvrđuje i činjenica da se zaputila na Jadran kako bi kupila 100 kilograma krupne morske soli koju je aromatizovala s domaćim vinom, nanom, korom divlje narandže i ostalim začinima. Takođe, na hrvatsko primorje je išla i da bere masline i lovorov list – od maslina pravi hladno ceđeno ulje. Upravo joj to ulje pomaže da spase sir koji se stvrdnuo, ali je još uvek za jelo. 

– Sir isečem na kockice, stavljam ga u tegle, prelijem maslinovim uljem i začinim po želji. Ovaj delikates prodajem za raznim manifestacijama, ali ga služim i gostima. Želim da naglasim da recepte uglavnom dobijam od novosadskih i karlovačkih domaćica koje su odrastale u periodu posle Drugog svetskog rata, koje su naučene kako se pravilno čuva hrana bez frižidera i zamrzivača – kaže Mišković. 

Kada je reč o reciklaži tkanine, Ivana od stare garderobe pored torbica pravi i kecelje koje prodaje na bazarima. Sve ovo što radi ju je podstaklo da u Krivcu otvori i radionice za velike i male gde ih edukuje o održivim domaćinstvima i pametnom upravljanju resursima i reciklaži, a usput dobije i po koji savet od svojih polaznika. Za svoj trud je i nagrađena trećim mestom u Srbiji, gde se prijavila na konkurs koji organizuje Eit Food u okviru programa osnaživanje preduzetnica u agrikulturi.

– Kod nas dolaze i domaći gosti i stranci koji su posebno oduševljeni mestom i načinom rada. Kada pravim evente, obično bude između 50 i 70 ljudi, a zbog mog novog pristupa poslu iza njih ostane samo džak smeća. Vrlo sam ponosna na to, jer sam uspela đubre da svedem na minimum. Ovde se često organizuju i Tim bildinzi, a neretko dolaze i zaposleni iz IT sektora koji žele svoje projekte da rade u miru i tišini, bez mobilnih telefona – priča naša sagovornica. 

Inače, navodi da ima odličnu saradnju i sa komšijama i da su svi nekako povezani a, s obzirom na to da je kod nje mali kapacitet za prenoćište, gosti obično spavaju kod komšije u Etno selu koji na raspolaganju ima 10 bungalova. Goste neretko vode i u obilazak Sremskih Karlovaca i Novog Sada, a takođe sarađuju i sa Udruženjem građana “Karlovački vinogradi”. 

Kod Ivane su dobrodošli i kućni ljubimci, stariji ljudi i mala deca, kao i stariji tinejdžeri koji su željni glasnije muzike. Za decu često organizuje radionice gde oni uče kako se prave novogodišnji ukrasi ili kako na prirodan način da ofarbaju uskršnja jaja. S druge strane, u Krivcu uživaju i žene koje su pod stresom pa dolaze na radnu terapiju, a to su najčešće Ivanine drugarice, mada rado prima i o ne koje slabije poznaje. Odlično je mesto i za održavanje yoga ili pilates kampa. 

– Nije zato što je moje, ali kod nas je zaista prelepo, jer ova kuća ima i svoju istoriju. Sagrađena na padini između dve lipe, a iz prostranog zelenog dvorišta prostire se pogled na Dunav. Oni koji su jednom bili rado se vraćaju, jer čini mi se da je u ovo mesto energiju utkao prvi vlasnik kuće Miroljub Jeftović koji ju je sagradio 1959. godine. Naime, Jeftović je bio lingvista, pisac, a sa Titom je u slobodno vreme igrač šah, a i autor je knjige “Zelena riznica”. On je u Jugoslaviji bio i glavni urednik na TV Beogradu i zato je uveo opismenjavanje naroda putem titlova – objašnjava Ivana. 

Upitana da li ima i neke planove, ona kaže da joj je sledeći korak uvođenje reciklaže elektronskog otpada, ali na jedan specifičan način koji bi pratila umetnost. 

Zabeležila: Ljiljana Natošević Milovanović