Novosađani: Ko priča o politici – po kazni plaća dve ture pića

Motor mnogi mogu da voze brzo, ali samo neki polako –  životni je moto Srđana Vilića, jednog od osnivača Moto-kluba "Otpisani", sa sedištem u Sremskoj Kamenici.

Vili, kako ga prijatelji zovu, rođen je 1969. godine, po zanimanju je automehaničar. Postao je bajker pre 25 godina. Klub je osnovao sa prijateljima, 29. novembra 2002. godine. Cilj im je bio organizovanje i odlazak na moto susrete u zemlji i inostranstvu, humanitarne akcije i druženja. Životni stil motoraša Srđanu je omogućio život pun avantura i divnih uspomena. Ima suprugu i troje dece.

- Sve je počelo kad sam maznuo ćaletov motor da se provozam. Ljubav se rodila odmah. Posle sam kupio jedan motor, pa drugi. Od tada sam na svom dvotočkašu obišao preko 30 zemalja  sveta. Prvo sam krenuo sa putovanjima po regionu, bivše jugoslovenske republike, pa ostale države u okruženju. Kasnije smo se odvažili na duže puteve i tako smo pre šest godina, na insistiranje kuma, stigli i u Siriju – priča Vilić i nastavlja: - Tada smo prešli preko 11.000 kilometara. Prvo smo otišli u Rusiju u Sankt Petersburg, a posle i u Kurdistan, Iran, pa Siriju – kaže Vili.

Putovanje je trajalo 45 dana, Srđan je putovao sa  suprugom Slađanom Subotin, sa  kumom i njegovom suprugom. Motori su ih dobro služili sve vreme i srećom se nisu kvarili.

- Posetili smo antički grad Palmiru i spavali smo u pustinji u šatoru. Preko noći nas je zadesila pustinjska oluja, tako da smo se probudili pokriveni peskom. Međutim, to nije najgore što nam se dogodilo. Tada smo naučili da treba uvek piti flaširanu vodu kada si u inostranstvu. Nas su poslužili sa vodom iz bunara, koja sadrži bakteriju na koju su stranci  osetljivi. Svi su se u našoj grupi razboleli osim mene. Kako se to dogodilo, da meni nije pozlilo, ni do danas nisam saznao. Srećom svi su se oporavili posle nekoliko dana pa smo nastavili avanturu. Posle trovanja nije bilo strašno ni kada smo se izgubili među pešćanim dinama – priseća se Vilić sa osmehom na licu.

Nakon toga usledila je poseta Alepu, koji je tada bio jedan od najnaseljenijih gradova u Siriji, i jedno od najstarijih nasaljenih mesta na svetu. Posle, put ih je vodio do glavnog grada, Damaska.

- Napravili smo gomilu fotografija pustinje, tvrđava i gradova. Sve te slike ponosno stoje na mom Fejsbuk profilu. Od prijatelja koji živi u Siriji tada sam na poklon dobio sliku princeze Zanobije, a poneo sam sa sobom u Srbiju pustinjski pesak, koji i danas čuvam u prostorijama svog moto kluba. Sirija je divna zemlja, a i njeni stanovnici su takvi. Danas se često pitam šta se dogodilo sa mnogim ljudima koje sam tamo upoznao – priča Srđan.

Kada ne putuje, Vili vreme često provodi u klupskim prostorijama u Kamenici. Kuća u kojoj se one nalaze su u njegovom vlasništvu, ali ih je on ustupio klubu.

-  Prostorije sam uredio po uzoru na one iz Rusije, koje sam video dok sam bio gost ruskih kolega iz kluba "Noćni vukovi". Njihov počasni član je Vladimir Putin. Mnoge detalje koje sam tamo video jednostavno sam prekopirao, ali sam dodao i neke svojstvene nama. Pored šanka, zastava, bajkerskih obeležja, motora koji su na zidu, peći koju sam sam napravio, okačio sam i fotografiju Josipa Broza Tita  – kaže Vilić.

Prema mišljenju sagovornika portala mojnovisad.com, biti bajker znači da automobil vozi telo, a motor vozi duša. Svi su braća i akcenat je na prijateljstvu. "Otpisani" imaju dosta mladih članova, oni stažiraju godinu dana kako bi dobili boje (oznake kluba) i moraju da se dokažu, naročito kad se organizuju humanitarne akcije, ili moto susreti. Pravila su rigorozna, svi moraju da imaju vozačku dozvolu, registrovan motor i da nose kacigu. Ljubitelji dvotočkaša treba da se predstave u pravom svetlu, jer je ranije bilo dosta predrasuda.

- Akcenat je na druženju i da se organizujemo ako nekome treba pomoć. Kada nam dolaze gosti iz inostranstva nikad nismo opterećeni nacionalnim, ili verskim pitanjima. Ako neko slučajno krene da priča o politici, odmah ide do šanka da po kazni plati dve ture pića – završava Vili sa osmehom na licu.