NOVOSAĐANI: Majstor Bracika iz Poštanske ulice

Ostao je među poslednjima u svojoj struci. A njegove mušterije bile su kako najobičniji ljudi, tako i političari, slavni sportisti...

Zoran Berić se rodio u Žablju pre šezdeset i jednu godinu. Završio je školu učenika u privredi, smer za berbere. Tokom sedamdesetih došao je u Novi Sad da bi radio u struci. Danas je vlasnik berbernice "Kod bracike" u Poštanskoj ulici, koja je jedna od poslednjih i najpoznatijih radnji te vrste u glavnom gradu Vojvodine.

- Nakon odsluženja vojnog roka vratio sam se u rodni kraj i radio tamo nekoliko meseci. Ubrzo sam došao u Novi Sad i počeo raditi u jednom salonu. Bogdanu Nedeljkoviću, tadašnjem vlasniku ove radnje, zapalo je za oko kako radim. Pozvao me je da pređem kod njega i ja sam se zaposlio ovde prvog avgusta 1975. godine. Tada se lokal zvao "Berberska radnja" i već je bio poznat, jer je Boris Dvornik, koji je pohađao glumačku školu u Novom Sadu, dolazio tu da se šiša – priča Berić.

Zoranu su dolazile mušterije iz svih društvenih slojeva. Od običnih ljudi do najpoznatijih sportista, sudija i političara.

- Redovno je navraćao Radovan Vlajković Bata, kao i mnogi drugi tadašnji visoki funkcioneri iz pokrajinske administracije. Krajem sedamdesetih imali smo navalu studenata iz Afrike, uglavnom iz Nigerije, koji su studirali medicinu u našem gradu. Od sportista se posebno sećam Đule Meštera i braće Grbić. Oni su bili toliko visoki da su se uvek morali sagnuti prilikom ulaska u berbernicu – priseća se Berić sa osmehom na licu i nastavlja:

- Naravno danas dolaze i sadašnji političari kao što su Zoran Milošević i Peđa Svilar, ali i drugi. A svoje starije mušterije, koji su već bolesni, redovno obilazim i brijem ih i šišam kod kuće – kaže Berić.

Zoran kaže da radi strogo berberski i da svaka dlaka mora da stoji na svom mestu. Zbog toga među onima koji dolaze redovno bude i pripadnica lepšeg pola.

- Jednom je došla jedna žena, vidno uplašena, pošto ju je prethodni frizer uvek čupao tokom friziranja. Kada smo završili zahvalila se i rekla je da fino radim. Posle je dolazila redovno. Žene samo šišam, ne farbam im kosu i ne pravim im mini-val. Dobiće kvalitet koji je danas teško dobiti. Nažalost, sve je manje nas koji smo završili berberski zanat. Ostalo nas je možda petoro u Novom Sadu. Radi se o ljudima koji su bili pravi šegrti. Takva škola više ne postoji, umesto toga završavaju razne kurseve, a to nije isto. Ja nemam učenike, mladi danas neće da vežbaju. Mrzi ih da otvaraju i zatvaraju makaze i da naprave lep prelaz – kaže Berić.

Majstor iz Poštanske ulice jedan je od retkih koji još uvek koristi brijač za brijanje.

- Popularno je brijanje, a još više oblikovanje brade. Često druge kolege upute mušterije kod mene zbog toga. Berberski sapun se izmrvi i stavi se u ćasu, sipa se malo vrele vode i onda to umutim četkom od jazavca i nanosim na lice. Ako je brada jaka, prethodno se stavi na lice peškir koji je bio umočen u vrelu vodu, da bi je omekšala. Onda se koža zateže pod pravim uglom i brijač ide niz dlaku da se koža ne povredi. Posle toga sledi umivanje, pa se stavlja kolonjska voda, a može i krema, ili puder. To je ritual brijanja – objašnjava Berić.

Sagovornik portala mojnovisad.com kaže da se frizure kao što bile fen kare i fen velne više ne traže. Kod prve se samo brijačem skidala dlaka i radilo se feniranje, a kod druge koristili su se i brijač i makaze.

- To se više ne radi. Izumrli su ljudi koji su to tražili. Danas se za šišanje koriste makaze i mašinica. Naravno, sve zavisi od glave i pre svega od ukusa mušterije. Često dolaze i deca sa roditeljima. Nekada su dolazili i ljudi iz drugih gradova. Danas je to sve ređe. Jedna mušterija iz Žitišta i dalje dolazi sa porodicom, a takođe i jedan potpukovnik iz Beograda. Sa tim oficirom kolege se uvek šale da mu je ovo najskuplje šišanje i brijanje – priča Zoran.

Od prvobitnog vlasnika berbernicu je preuzela Berićeva sada već pokojna supruga, posle nje njihov sin Nenad, a od pre šest godina vlasnik je postao Zoran. Radnja se danas zove "Kod bracike", jer se brica i mušterije međusobno tako oslovljavaju.

Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović