NOVOSAĐANI: Majstor za naoružanje mora imati mirne živce

Preciznost u radu odlika je njegovog zanata. Ljubav prema poslu i stalno usavršavanje iznedrili su stručnog majstora koji može da otkloni i najteže kvarove i nedostatke.

Nikola Marovski rođen je u Bajinoj Bašti 1951. godine, ali se kao osmogodišnjak sa porodicom preselio u Novi Sad. Završio je Srednju mašinsku školu, smer za alatničare. Kao mladić počeo je raditi u fabrici "Pobeda", ali na nagovor oca koji je bio vojno lice, krajem sedamdesetih prešao je u vojsku na posao mehaničara za pešadijsko naoružanje. Narednih trideset i pet godina nije se odvajao od oružja. Danas je peonzioner, ima dve ćerke i dvoje unučadi.

- Kada sam prešao u vojsku išao sam na kurs za puškare. Ali, imao sam dobru osnovu, jer alatničar je takav zanat da moraš znati sve. Iako moj otac nikad nije držao oružje u stanu, ono mi nije bilo strano i voleo sam ga. Proveo sam 28 godina na Majevici, a poslednjih osam u Petrovaradinu – priseća se Nikola i nastavlja:

- Kroz ruke mi je prošlo svo pešadijsko naoružanje. Od pištolja, pušaka, automata, mitraljeza, sve do ručnih bacača, pa čak i vazdušnih pušaka – priča Marovski.

Sagovornik portala Mojnovisad.com tokom karijere redovno je išao sa vojnicima na gađanja kako bi na licu mesta otklonio kvarove ili podesio puške za gađanje. Za vreme bombardovanja, 1999. godine, sa kolegama je tokom jednog dana obišao celu Vojvodinu kako bi proverili naoružanje.

- Pored prijema u radionicu, tehničkog pregleda, lakog remonta i konzervacije pešadijskog oružja, takođe sam po potrebi radio kao bravar i autolimar u vojsci. Preciznost mi nije bila strana, jer biti puškar je takav zanat – kaže Nikola.

Pred penziju počeo je sa izradom maketa letelica, oružja i minijaturnog alata koji nije duži od jednog centimetra.

- Avion i helikopter sam napravio od dvadesetmilimetarske protivavionske čaure. Ugradio sam u njih mali motor sa baterijom, koji im pokreće elisu. Takođe, napravio sam i maketu protivavionskog topa. Mnogi su se posebno oduševili minijaturnim alatom koji sam izradio. Tu su špic klešta, kombinirke, šrafciger, šubler, čekić, testera i francuski ključ. Ljudi se čude otkud meni strpljenja za ovo, a ja im odgovorim da su bitni mirni živci – objašnjava Marovski sa osmehom na licu, dok sa upaljačem podupire poklopac od kutije sa sićušnim alatom.

Druga velika ljubav ovog novosadskog majstora je pecanje.

- Ta strast me drži od detinjstva kada sam hvatao ribe na obali Dunava u Futogu. Ujak mi je bio profesionalni alas i valjda me je on zarazio. Prvenstveno volim da pecam šarane i štuke, ali nisam imun ni na ostale vrste – iskren je Nikola.

Čim dođe leto, Nikola ostavlja vrelinu gradskog asfalta iza sebe i sa unucima provodi dane na obali Karlovaca, kampujući i pecajući.

Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović