NOVOSAĐANI: Muzičar i di-džej sa diplomom profesora istorije

NOVOSAĐANI: Muzičar i di-džej sa diplomom profesora istorije

Novosadski alternativci najbolje ga znaju sa koncertnih bina, mnogi su puno puta igrali uz zvuke sa njegovog gramofona, dok ga studenti Filozofskog fakulteta pamte iz potpuno druge priče.

Branislav Smuk je gitarista, basista, autor, di-džej i veliki poznavalac domaće i svetske muzičke scene. Po struci je master istoričar, zaposlen u Studentskoj službi Filozofskog fakulteta, a muzikom se bavi od najmlađih dana. Već 28 godina je deo novosadskog kultnog pank rok benda Zbogom Brus Li, a poslednjih godina angažovan je i u bendu Proleće. Često ga možete videti po novosadskim klubovima kako vrti ploče i priređuje pravi đuskavac, kombinujući žanrove u rasponu od fanka, bluza, soula, roka i metala, do popa i elektronske muzike.


Na pitanje kada je i kako u njegov život ušla muzika, on odgovara:

– Ljubav prema muzici krenula je još u osnovnoj školi, pa i ranije. Uporedo sa osnovnom sam išao i u muzičku školu. Izabrao sam flautu jer sam zakasnio sa upisom, a učenje flaute je trajalo nešto kraće nego kod ostalih instrumenata. Imao sam super sluh, još ga imam, nadam se (smeh), dobro sam i pevao, pa me je nastavnica muzičkog stalno terala da pevam solo vokale u horu. Često smo učestovali u "Muzičom toboganu", jednom sam, čini mi se, čak i samostalno nastupao sa nekom pesmom. Tamo sam prvi put video šta je to estrada i imao sam čast da plešem sa Lepom Brenom (smeh). Sećam se, u onoj igri "Stolica manje". Fahreta se izlaktala, kao prava košarkašica, ugrabila stolicu, poizbacivala ostale zvezde i pobedila (smeh). To je bio moj upliv u muzičke vode i prvi dodir sa šou biznisom.


Srednja škola je u njegov život unela rokenrol bunt i proširila mu muzičke vidike. Odatle je sve krenulo uzlaznom putanjom.

– Kada smo bili klinci rokenrol smo počeli da slušamo sa ploča naših matoraca. Posebno su me oduševljavali Džimi Hendriks, Džoni Vinter i Čak Beri, koji su uneli inovativan pristup sviranju gitare. Polako sam gradio ukus slušajući rok, bluz i soul. Nisam hteo da nastavim sa flautom, mada, da jesam mislim da bih stvarno bio dobar u tome. Imao sam potrebu da se drugačije muzički izrazim i, naravno, izbor je pao na gitaru, šta bi drugo odabrao klinac koji sluša rok. Gitaru sam počeo da sviram skoro sam, za nju nisam išao u školu, ali sam imao muzičko predznanje i to mi je pomoglo. Burazer mi je pokazao par osnovnih akorda i onda sam sedeo kod kuće, puštao ploče i vežbao uz omiljene bendove. Tada sam već krenuo da kupujem svoje vinile i tako se rodila ljubav prema pločama koju i dan danas imam – objašnjava naš sagovornik.


Branislav je već u drugom razredu srednje škole počeo da svira u svom prvom bendu.

– U prvom bendu smo bili nas trojica i svirali smo obrade Hendriksa. Drugar Apić je svirao bubanj, ja sam svirao bas, a drugar Bega je svirao gitaru, sa sve onim penjanjem na pojačala i čime sve ne. Sa njima sam imao i prvi nastup, to je bio totalni šou. Moj prvi autorski srednjoškolski bend zvao se SKIDS Sima Kosmos iz dalekog svemira (smeh), on je negativac iz crtanog filma Duško Dugouško. Svirali smo klasičan bunt, krosover svega, recimo, neki pank-rok. Pank zbog tog klinačkog stava, a rok zbog muzike. Kasnije su krenuli sve angažovaniji bendovi. Bio sam u grupi mojih srednjoškolskih drugara Buka za decu, u tom bendu je pevao Zgro, kojeg sada svi znamo kao autora knjige "Novosadska pank verzija". Svirali smo isključivo hardkor muziku sa tekstovima iz Bukvara (smeh). Svi mi koji smo voleli sličnu muziku smo se družili u srednjoj školi, tako sam upoznao Bandara, Mireta iz Ritma Nereda i puno drugih ljudi koji se i danas bave muzikom. Onda su me zvali iz hevi metal benda Black Orchid, koji je u to vreme bio baš popularan, i sa njima sam imao dobre svirke, nastupe po televiziji i slično – kaže Smuk.


Nakon srednje škole ulazi u prvu postavu benda Zbogom Brus Li, sa kojim u kontinuitetu svira od snimanja prvog albuma, a danas ih iza sebe imaju šest. Dobra svirka, nesvakidašnji autfiti i zabava koju seju svuda oko sebe učinili su da ovaj sastav toliko dugo opstane na sceni.

– Upravo smo završili novi album koji smo snimali skroz u starinskom fazonu. Zvuk je moderan, pesme su više rokenrol nego pank, a postprodukciju smo radili preko traka. Tim retro zvukom sam sada zaluđen, kao i mnogi audiofili. Snimili smo dva spota za nove numere, a kada prođe korona planiramo da snimimo još dva. Nama je od početka ideja da naši koncerti budu zabavni, da dođeš, iskačeš se i dobro se provedeš. Prema tome i biramo autfite, da budu što šareniji, jer smo mi takav bend. Vojvođanski autfit po kome smo najprepoznatljviiji je potencirao Slavko, lider i pevač, kada smo ušli u tamburašku fazu karijere. Ideja je bila da budemo kao neki tamburaši iz "Paklene pomorandže", tamburaši sa prišivačima (smeh). Bilo je raznih reakcija publike i kolega muzičara kada bi nas prvi put videli. Sećam se reakcije Ramba Amadeusa, neke 1996. godine u novosadskom Studiju M – prvo je zvao ostale članove benda da dođu, pa su nas svi zajedno malo gledali kako se šminkamo karminom po telu i stavljamo vikinške kape, i onda pitao "Omladino, je l’ se vi drogirate??" – "Ne, naravno, čika Rambo, mi smo samo prirodno ludi" – kroz smeh se priseća Branislav.


Članovi benda pamte mnogobrojne zanimljive anegdote sa koncertnih turneja i muzičkih festivala, koje su ovekovečene u njihovoj fotomonografiji "Zabranjenima ulaz besposlen". Smuk je ovom prilikom izdvojio još neke.

– Recimo, na "Beoviziji" su hteli da nas izbace iz hotela. Dali su nam sedmi sprat u "Intercontinentalu", samo da bi nas odvojili od ostalih, ali to im baš nije pošlo za rukom jer su na kraju svi došli kod nas (smeh). Problemi uglavnom nastaju zbog toga što mi instaliramo ceo bend u hotelskoj sobi i tako posle koncerta, pošto nam se uvek još svira, samo nastavimo da sviramo u sobi. Onda, naravno, celo obezbeđenje hotela dođe, zovu miliciju i tu nastane potpuni haos (smeh). Sjajno je što smo mnogo puta nastupali sa velikanima domaće scene, sa KUD Idijotima, Partibrejkersima, Bajagom, manje-više svima. U Sloveniji na festivalu "Rock otočec", smo delili binu sa svetski poznatom pevačicom Tarjom iz benda Nightwish. Jednom smo, sticajem okolnosti, bili u dvočasovnoj emisiji sa Erom Ojdanićem, kod Isidore Bjelice. To je bio potpuni šou program, na kraju smo menjali plejbekove, mi smo izvodili njegove pesme, a on je pokušavao naše (smeh). Pogledajte to na Jutjubu, plakaćete od smeha.



Uporedo je svirao u velikom broju novosadskih bendova, kao što su Killo Killo banda, The Bayonets, Dva minuta mržnje, Žexon 5 i drugi, manje poznati sastavi. Nastupao je na malim i velikim binama u mnogobrojnim gradovima Italije, Španije, Francuske, Nemačke, Poljske, Rumunije, Poljske, Mađarske i celog Balkana. Trenutno je, pored sviranja u bendovima Zbogom Brus Li i Proleće angažovan i kao di-džej koji vrti muziku sa ploča. Kada je počela njegov ljubav prema vinilima objašnjava:

– U srednjoj školi sam počeo da kupujem ploče i prva ploča koju sam kupio je bila "Buvlja Pijaca" od Riblje Čorbe. Već tada sam imao lepu kolekciju, ali kasnije sam jedno vreme stao sa sakupljanjem, kada su krenuli diskovi. Jedno vreme je vinila bilo mnogo manje ali sada su se vratili na velika vrata i ponovo mogu da se nabave. Neke drage ploče sam dobio na poklon, neke sam čekao mnogo godina da dođu do mene, dovijao sam se na razne načine da nabavim one koje želim. Nemam ja sada neku veliku cifru, imam oko 1.500 ploča, ali meni nije bitna količina. Bitno je da imam ono što volim, da ih slušam i da ih čuvam. Imam puno dragih i retkih ploča, većine se nikada ne bih odrekao.


Tako je od privatne kolekcije ploča i kućnih druženja, spontano počeo da se bavi didžejingom.

– Puštao sam muziku svojoj ekipi, to im se dopalo i onda su me svi pitali zašto ne počnem ozbiljno da se bavim time. Prvi me je angažovao drugar Čume, koji je držao "Crveni Petao" i tamo sam sigurno godinu i po, dve, puštao jednom mesečno. Tu smo krenuli da kombinujemo puštanje ploča sa sviranjem perkusija, pa sa sviranjem gitare, i tako sam počeo i projekat "Vinyl Act", koji danas radim sa Nemanjom Ivančevićem, poznatijim kao DJ Zupany. Didžejing mi je polako postao ozbiljan vikend posao koji radim širom regiona. I dalje mi je najdraže kada odem u pravi rokerski lokal u kojem mogu da puštam malo žešću muziku. Baveći se ovim poslom shvatio sam koliko ima kvalitetnih pesama u svim podvrstama koje ranije nisam slušao i da zapravo u svakom žanru ima dobre muzike, tako da sada koketiram sa raznim pravcima – kaže Smuk i zaključuje:

– Upornost je najbitnija stavka koja me je postavila tu gde jesam. Dakle, ne odustajte od vaše ideje i pre ili kasnije ćete osetiti da vam se uloženi trud vratio. Evo, na primer, devojka Lena kojoj povremeno držim časove gitare je ove godine pobedila sa svojom autorskom pesmom na Festivalu akustičarske muzike FAMUS. Takve lepe stvari su neizmerna satisfakcija i daju podstrek da se ide dalje u željenom pravcu, bez obzira na sve ostalo.


Razgovarala:
Sonja Slijepčević
Fotografije: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Branislava Smuka

Oceni vest:
25
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan