NOVOSAĐANI: Saznanje da ste nekom spasili život pamtićete zauvek

Iako smo svi svesni da je dobrovoljno davanje krvi važno i da može biti od presudnog značaja kada je nečiji život ugrožen, mnogi se ipak ne odlučuju na ovaj humani čin. Statistika kaže da će jednoj od četiri osobe bar jednom u životu zatrebati transfuzija, a rezerve krvi posebno se smanjuju u vreme godišnjih odmora i praznika. Zato naša sagovornica voli da naglasi "Bolje da ja dam krv nego da je meni daju". Ovim geslom vodi se više od četiri decenije.

Magdalena Seleši rođena je Novom Sadu pre 60 godina. Radni vek provela je u kompaniji "Telekom Srbija", a danas zasluženo uživa u penzionerskim danima. Ova dama je Novosadska heroina, kojoj naš grad i mnogi sugrađani duguju zahvalnost i život. Njena ruka je u Zavodu za transfuziju krvi bila ispružena čak 104 puta, a sve je počelo još u četvrtom razredu Elektrotehničke škole kada je prvi put donirala krv.

– U tom uzrastu, motiv nam je bio zajednički odlazak sa časova (smeh), ali sećam se da je krv bila potrebna nekome poznatom iz škole i to nas je ipak podstaklo na razmišljanje. Dok smo bili tamo, shvatili smo koliko je sve zapravno jednostavno – desetak minuta odležiš i tako nekome spasiš život. To me je pokrenulo da počnem redovno da dajem krv – započinje Magdalena.

Prosečan davalac krvi u Srbiji ima 38 godina i muškog je pola, dok žene čine tri četvrtine od ukupnog broja davalaca. Ako želite da na prste prebrojite koliko je osoba ženskog pola, kod nas, dobrovoljno dalo krv više od 100 puta, neće vam trebati više od jedne ruke.

– Ranijih godina žene su mogle da daju krv četiri puta godišnje, isto kao i muškarci samo manju količinu. Kasnije se zakon promenio pa sada žene mogu da daju krv najviše tri puta godišnje. Ali ako je dajete od 18. do 65. godine života, pa to pomnožite sa tri dobićete veliku cifru. Tako sam ja do sada krv dala 104 puta, a tu je i Svetlana Bakić iz Novog Sada koja je to uradila 101 put – ističe naša sagovornica.

Gospođa Seleši je sada predsednica Udruženja "Izvorni klub 100", prvog registrovanog udruženja koje okuplja eminentne dobrovoljne davaoce krvi, odnosno muškarce koji su krv dali preko 100 puta i žene koje su to uradile preko 50 puta. To su Novosađani različitih zanimanja, stepena obrazovanja, uzrasta, polova, narodnosti, veroispovesti, političkih opredeljenja, hobija, pa i različitih krvnih grupa, ali snažno povezani jedinstvenom željom da dobrovoljno, besplatno i anonimno pomaže obolelima i povređenima.

– Zavod za transfuziju krvi Vojvodine daje plakete ako krv date 25, 50, 75 ili 100 puta i posle 100 kao da više ne postojite. A neki daju krv 130 ili 150 puta i žele da se povežu sa ostalima. Zbog toga su se davne 1997. godine, muški višestruki davaoci krvi sastali u cilju druženja. Tako je nastalo udruženje koje je u početku imalo 13 članova ali se stalno tragalo za novim. Članovi su ubrzo uvideli da, zbog prirodne uslovljenosti i brige o potomstvu, nema nijedne žene koja je dala krv više od 100 puta pa su zato smislili da za žene smanje cifru na 50. Tada se javilo par njih i ja sam bila među njima, jer sam sa 36 godina već 50 puta dala krv. Trenutno nas ima ukupno 150 a jednu trećinu čine žene – kaže Magdalena.

Ali poslednjih godina teže dolaze do novih članova. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti zabranjuje zaposlenima u Zavodu za transfuziju krvi Vojvodine da dele informacije o dobrovoljnim davocima krvi, koji su prešli ove zlatne cifre. Članovi udruženja okupljaju se svake poslednje srede u mesecu, u mesnoj zajednici "Bratstvo-Telep", gde svi oni koji ispunjavaju ovaj uslov mogu da im se pridruže. Kako se postaje član i čime se bave unutar udruženja – objašnjava naša sagovornica.

– Član se postaje tako što se popuni pristupnica i dolazi na naša druženja. Mesečna članarina iznosi simboličnih 50 dinara, a sa tim novcem pokrivamo tekuće troškove udruženja. Zbog nedostatka sredstava nismo organizovali akcije, ali kada nas pozovu da govorimo i motivišemo ljude da daju krv, uvek se rado odazivamo. Naravno, u porodici, u komšiluku, u našoj sredini razgovaramo sa ljudima i ukazujemo im na značaj dobrovoljnog davanja krvi. Uz to, Zavod za transfuziju nam jednom godišnje organizuje jednodnevni izlet sa tri kombija, tako da smo u prethodnih dvadesetak godina obišli sve Vojvođanske gradove, važne istorijske spomenike i muzeje i uvek tragamo za nečim novim.

Sagovornica portala Moj Novi Sad podseća da krv mogu dati sve zdrave osobe uzrasta između 18 i 65 godina, koje su teže od 50 kilograma. Ako spadate u ovu kategoriju i odlučite se da budete dobrovoljni davalac važno je da se držite određenih pravila. Pre davanja krvi osoba mora da bude odmorna i uobičajeno naspavana, trebalo bi da je uzela lagani obrok i izvesnu količinu tečnosti. Sam proces je vrlo jednostavan i brz, a saznanje da ste nekom spasili život ostaće vam zauvek.

– Većina ne daje krv jer nije organizovano na radnom mestu, neki se boje igle, neki piju lekove što znači da ne mogu dati krv, razlozi mogu biti razni. Nemojte se setiti davalaca samo kada su nekome vašem potrebni. Vesti su prepune saobraćajnih nesreća, pucnjava, operacija, pa i svako od nas verovatno ima makar jednog poznanika koji je operisan. Svim tim ljudima krv je preko potrebna – ističe Magdalena.

A na pitanje kakve su njene životne navike i da li je morala da menja stil života da bi bila zdrava odgovara:

– Ja se preko 20 godina bavim planinarenjem i mnogo vremena provodim u prirodi, na visinama preko 1.000 metara, a znamo da boravak na planini povoljno utiče na krvnu sliku. U svakom slučaju, nisam posebno menjala način života zbog davanja krvi. Baš naprotiv, zahvaljući tome imala sam redovnu kontrolu, u smislu pritiska i krvne slike. Poželjno je s vremena na vreme iskontrolisati svoje zdravlje a ovo je dobra prilika za to.

Magdalena želi da apeluje na svoje sugrađane da krenu njenim stopama i postanu deo porodice eminentih davalaca krvi. Njena poruka trebalo bi da bude opomena za sve nas.

– Nas ima 150 a imali smo još 30 članova koji su, nažalost, preminuli. Uz to, u Novom Sadu ima još oko 100 eminentnih davalaca krvi. Kada samo ovu brojku uzemete u obzir shvatićete da smo mi, sa lekarima naravno, spasili 20.000 života. To je jedan mali grad. Kud ćete veću motivaciju – zaključuje gospođa Seleši.

Zabeležila: S. S.
Foto: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Magdalene Seleši