NOVOSAĐANI: Srđan je nekadašnji šampion u džudou, a danas uživa uz Dunav spremajući specijalitete svojim prijateljima  

NOVOSAĐANI: Srđan je nekadašnji šampion u džudou, a danas uživa uz Dunav spremajući specijalitete svojim prijateljima  

Naš ovonedeljni sagovornik Srđan Čelić, bivši džudo šampion, danas živi tihim i povučenim životom. Zaposlen je u "Naftagasu", otac je troje dece koje je dobio iz dva braka i deka je četiri unučeta.

Nijedno dete nije krenulo njegovim stopama, sem što je sin trenirao godinu dana, bio je uspešan, ali je svom ocu rekao da je na ovaj sport krenuo samo zbog njega i da ga to ne interesuje.

Srđan je, pak, ovaj sport zavoleo na prvi pogled i zato je dobitnik na stotine međunarodnih zlatnih, srebrnih i bronzanih medalja, ali i zahvalnica, a davne 1986. godine bio je zajedno sa Monikom Seleš proglašen za sportistu Grada Novog Sada u juniorskoj kategoriji. Takođe, punih deset godina bio je i stipendista grada Novog Sada koju je automatski sticao zbog državnih medalja te je, kako kaže, već kao sasvim mlad imao je i svoj džeparac.


Rođen sam 1966. godine u Novom Sadu, a svoje dečačke dane provodio sam na Limanu 2 gde sam pohađao osnonu školu "Jovan Popović". Taj period života mi je zaista bio lep jer smo se igrali u dvorištu koje danas zovu Bronx. Moram priznati da mi se taj naziv nikako ne dopada jer se zna kakv je to kvart u Njujorku. U 9. i 10. razred sam išao u školu "Moša Pijade", a kasnije sam završio Srednju mašinsku, tako da sam po struci mašinski tehničar. Naravno, kao i svi Novosađani izlazio sam na Đavu, ali sam takođe voleo da se šetam po korzou koji je tada bio na keju i u Dunavskoj ulici. Džudo sam počeo da treniram 1977. godine i to sasvim slučajno, zahvaljujući mom komšiji – priča Srđan.

Naime, njemu je drugar predložio da zajedno krenu na džudo, što su Srđan i njegov brat blizanac Đorđe rado prihvatili. Sa 11 godina kreće njihova avantura kada su otišli da se upišu u Sekciju džudo kluba "Slavija Mladost" koja se nalazila u tadašnjem gradskom SUP-u u ulici Kraljevića Marka. Tamo ih dočekuje poznati novosadski džudista i trener Slavko Obadov koji ih uzima pod okrilje, a za kog Srđan kaže da im je osim trenera i uzora bio i prijatelj i roditelj.

Leonding1986.


Već posle drugog treninga Slavko Obadov je uvideo da moj brat i ja imamo urođeni talenat za ovaj sport pa sam samo godinu dana kasnije prvi put išao na pripreme u Sloveniju i tada sam znao da ću se ovim sportom baviti profesonalno, jer su moji drugari, jedan po jedan odustajali, uključujući i mog komšiju, dok smo brat i ja nastavili da treniramo. Tako sam 1979. godine krenuo na velike pripreme kod Branka Dragića, a koje su se održavale u Beloj Crkvi. Tada je i Dragić takođe rekao kako vidi veliki potencijal u braći Čelić – navodi naš sagovornik.


Kako kaže, treninge su ispočetka imali tri puta nedeljno, a kasnije, praktično svakog dana, odnosno – od ponedeljka do petka. Međutim, Srđanu to nije teško palo jer je imao razumevanja kod profesora i roditelja, ali i kod drugara koji su izlazili dok je on svakodnevno i vredno trenirao. Sve to mu se veoma isplatilo pošto je sa samo 16 godina, odnosno 1982. godine, prvi put postao prvak Jugoslavije u džudou za mlade u kategoriji do 62 kilograma. Takmičenje je održano u Skoplju, a nakon toga ovaj nekadašnji sportista kreće da osvaja svet.

Sve vreme sam trenirao kod Obadova, a posle takmičenja u Skoplju, počinju da se nižu mnogobrojne pripreme i turniri, kako u državi, tako i u Evropi. Takmičio sam se na tri evropska prvenstva, a na poslednjem, 1986. godine, osvajam bronzu u kategoriji do 21 godine. Nakon toga mogu slobodno da kažem da kreće neka nova etapa u mom životu, jer se tada odvajamo od džudo sekcije i formalno prelazimo u samostalni džudo klub "Student" koji se takođe nalazio u SUP-u. Tu prelaze i moji drugari s kojima sam i danas prijatelj, a sa nekima sam se i okumio – priča Čelić.


Priseća se kako je i u tom periodu imao na stotine međunarodnih turnira, gde je pobrao brojne medalje, kako za klub, tako i za džudo reprezentaciju Jugoslavije u juniorskoj i seniorskoj kategoriji. Ističe da je zahvaljujući ovom sportu proputovao Evropu uzduž i popreko i da skoro ne postoji država u kojoj nije bio. Nažalost, njegova sportska karijera je u jednom periodu bila prekinuta kada je imao tešku povredu ramena, ali je ipak uspeo da se oporavi i da se vrati na strunjače.

Kada sam se vratio posle povrede, 1988. godine odlazim na jedan od najvećih džudo kampova u Italiji gde su učestvovale sve moguće svetske i olimpijske medalje (džudisti koji su pobrali medalje), a koje sam uglavnom i pobeđivao. Upravo na tom kampu sam povredio koleno i stoga sam morao da napravim dužu pauzu. Zbog toga se opraštam i od reprezentacije, a nakon toga kreću one ne baš lepe stvari, poput rata u Jugoslaviji, sankcija i svega što nas je u tom periodu zadesilo – priča Srđan.


Nekako u isto vreme, Srđan i cela ekipa prelaze u džudo klub "Partizan HINS", a to je period kada im se i putevi razilaze sa Obadovim. U ovom klubu se zadržao dve godine i nakon toga počinje da menja klubove, pa je tako trenirao u "Romanija pale", ODŽK "Beograd", "Cement Beočin"...

Inače, moram da naglasnim da mi treninge nismo plaćali, kao što je to danas slučaj. Postojala je samo simbolična članarina, a za svako takmičenje bismo imali sponzore koji su nam obezbedili bukvalno sve od kimona do puta i smeštaja. Danas je situacija potpuno drugačija, roditelji plaćaju veoma skupe članarine i stoga upisuju decu na sportove koji su "isplativi". Međutim, čini mi se da se ovaj sport ponovo vraća na zasluženo mesto, zahvaljujući Majdovu i Kukolju. Generalno smatram da je džudo zdrav sport i da je vrlo koristan, jer deca tamo nauče padove i zato postoji manja šansa, kada padnu na ulici, da slome ruku ili nogu – navodi sagovornik.


Upitan da li mu je žao što nije nastavio da se bavi trenerskim poslom i da li smatra da je neku šansu u karijeri propustio, Srđan odgovara:

Da, žao mi je ponude koju sam odbio, a to je da odem u Ženevu 1988. godine kada bi je jedan biznismen ponudio da tamo radim u jednom džudo klubu. Međutim u tom periodu sam se zaposlio u Rafineriji i imao sam dobru platu. Što se tiče trenerskog posla, nikada nisam postao trener zato što mnogo teže doživljavam mečeve pored strunjače nego na samom borilištu – pojasnio je za naš portal.

Bez obzira na sve, on i dalje prati džudo mada su se, kako kaže, i pravila u ovom sportu dosta promenila. Kad nije na poslu ili sa svojom suprugom Marijanom, on uživa u prirodi uz Dunav za koji kaže da ga veoma opušta. Veliki je gurman, voli da kuva, što najbolje znaju njegovi prijatelji Dule, Alarga, Nikola, Čola, Aca... koji neretko uživaju u Srkijevim specijalitetima koje im priprema u svojoj vikendici, a koja se nalazi nadomak Dunava.


Volim da kuvam i to me ispunjava, a da nisam bio džudista verovatno bih bio kuvar – zaključio je naš sagovornik.

Zabeležila: Ljiljana Natošević Milovanović

Oceni vest:
21
0

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Poštovalac

    pre 18 dana i 19 sati

    Živ bio sto godina i uživao na Dunavu!

    Oceni komentar:
    0
    22