Novosađani: Šteta što nikad nismo doživeli šesti oktobar

Nada Dabić je Novosađanka, koja je rođena u Nišu 1955. godine. Pošto joj je otac bio vojno lice, osnovnu školu je pohađala u rodnom gradu i Zagrebu, a srednju u Rumi i Pančevu. Upisala je pravni fakultet u Sarajevu, zbog početka rata nije diplomirala, ali priznata joj je viša škola.

Dolaskom Slobodana Miloševića na vlast, ostala je bez posla u Gradskom sekretarijatu za narodnu odbranu, da bi devedesetih postala antiratni aktivista i pomogla mnogim muškarcima da izbegnu strahote ratišta, zbog čega je privođena u policiju. Kasnije se pridružila međunarodnoj mirovnoj organizaciji "Žene u crnom".

- Doselili smo se u glavni grad Vojvodine 1980. godine, jer je moj otac, koji je tada bio pukovnik, postavljen za Komandanta teritorijalne odbrane gradske zajednice Novog Sada – priseća se Nada i nastavlja: - Radila sam u Gradskom sekretarijatu za narodnu odbranu, tačnije u odseku za obuku građana i specijalnih jedinica, a posle sam prebačena u opštinu Stari grad, gde sam radila na mobilizacijskoj popuni jedinica i na pravnim poslovima. Odatle sam 1985. ustupljena fabrici "Heroj Pinki" i tu sam bila referent za bezbednost i zaštitu sve do 12. februara 1988. godin, kad mi je vojna policija zabranila da uđem u krug firme.

Nada Dabić (skroz levo)  tokom šetnje ulicama Beograda sa "Ženama u crnom"

Ona navodi da je jedan od razloga za takvu odluku bio i taj što je podnela zahtev da izađe iz Saveza komunista, jer se nije slagala sa politikom koju je vodio Slobodan Milošević.

- Tako je počeo moj sukob sa političkim neistomišljenicima, koji traje do danas. Bila sam bez posla 10 godina i šest meseci. Snalazila sam se na razne načine, prodavala sam rakiju, orahe i veš na pijaci, a posle sam sarađivala sa jednom advokatskom kancelarijom. Tada je počeo i moj redovan otpor sistemu i borba protiv rata. Učestvovala sam 1991. u formiranju Lige socijaldemokrata Vojvodine, na šta me je navela pokojna drugarica Nada Karlavaris, i bila sam aktivni član sve dok 2004. nisam istupila iz stranke, veoma razočarana zbog ponašanja “jedno kažem, a drugo radim”. Zahvaljuljući radu kod ligaša, došla sam u kontakt sa “Ženama u crnom”, mirovnom grupom koja u Srbiji nikad nije adekvatno predstavljena. Ispostavilo se, da se program i stavovi, te međunarodne organizacije, podudaraju sa mojim uverenjima, tako da sam našla sebe u tom mirovnom pokretu i postala jedna od najaktivnijih članica – kaže Nada.

Nada Dabić i "Žene u crnom" uz policijsko obezbeđenje u centru Beograda

Tokom devedesetih naša sagovornica se angažovala u otporu protiv rata. Po dogovoru s bivšom koleginicom uzela je nekoliko stotina overenih potvrda iz novosadskog vojnog odseka, koje je posle sama popunjavala i davala ih muškarcima koji su želeli da napuste Srbiju za vreme rata, jer su samo uz tu potvrdu mogli izaći iz države. Zbog toga su je 1991. četiri uniformisana policajca i dva inspektora u civilu, u četiri sata ujutru, priveli na  informativni razgovor.

- Srećom ti detektivi su bili pristojni ljudi i bukvalno su me naterali da uništim preostale potvrde kako bih uklonila sve materijalne dokaze protiv sebe. Posle deset sati policijskog zadržavanja puštena sam, društvo me je čekalo u jednom kafiću gde sam popila svoj prvi pelinkovac u životu kako bih se smirila. Žao mi je što mnogi danas ne znaju koliko je ljudi učestvovalo u antiratnom pokretu, gde smo u saradnji sa lekarima iz bolnica, mnoge vojne obveznike oslobodili služenja vojske i time sprečili njihov odlazak na ratište. Posebno bih izdvojila pokojnu Sonju Kozlovački koja je bila psihijatar i koja je tako spasla mnoge živote – priča Nada Dabić

Mnogim oficirima i podoficirima JNA koji nisu bili srpske nacionalnosti, a koji su se sa vojskom povukli iz bivših jugoslovenskih republika, u Srbiji su nažalost oduzeta dokumenta. Nekima od njih naša sagovornica je preko kanala svojih antiratnih saradnika omogućila odlazak u jednu opštinu u Crnoj Gori, gde su imali dobre veze u policiji, i tamo su tim oficirima izdavana legalna dokumenta SRJ na njihovo ime, pošto Srbija to nije htela da uradi. Tako su neka od tih bivših vojnih lica otišla za inostranstvo.

Pomoć je bila pružena i mnogim izbeglicama u Srbiji kako bi se spasili prisilne mobilizacije i ratišta. Njih su krili po kućama i obezbedili su im dokumenta po kojima se nije moglo utvrditi da se radi o izbeglim licima što im je omogućilo slobodu kretanja.

Nada Dabić u Memorijalnom centru "Potočari"

Nakon pobede opozicije na lokalnim izborima širom Srbije 1997. godine, Nadu Dabić Skupština grada Novog Sada vratila je na posao i to u Gradski sekretarijat za inspekcijske poslove, gde je radila kao komunalni inspektor, ali je uz to nastavila politički i društveni angažman. Sa “Ženama u crnom” svake godine redovno odlazi u Potočare da oda poštu civilnim žrtvama Srebrenice, a takođe prisustvuje sličnim obeležavanjima u centru Beograda.

- Tokom godina dešavalo se da su nas napali suzavcem tokom mirne povorke u Beogradu, a jednom smo satima bili zaglavljene na ničijoj zemlji između Srbije i Bosne, jer Republika Srpska nije dozvolila da pređemo granicu. Nažalost, mnogi ne znaju da takođe odajemo pomen srpskim žrtvama rata. “Žene u crnom” su osvojile mnoge međunarodne nagrade i priznanja, a nekoliko puta su predložene i za nobelovu nagradu za mir – kaže Nada.

Napad suzavcem na povorku "Žena u crnom" u Beogradu

Iako nikad nije mešala posao i politiku Nada Dabić tvrdi da je od 2003. godine zbog svoje iskrenosti, antiratnog stava i angažmana u nevladinom sektoru imala problema sa pojedinim rukovodiocima gradske inspekcije. Doživela je da se na poslu piše krivična prijava protiv nje, koja je kasnije odbačene, ali je bila premeštena i da radi na deponiji. Danas je u penziji, narušenog zdravlja i opterećena egzistencijalnim problemima. Ipak, ova Novosađanka je i dalje društveno aktivna i trenutno posećuje proteste “Podrži RTV” .

- Šteta što nikad nismo doživeli šesti oktobar, ali su zato svi političari obezbedili i svoje čukununuke. Mora se promeniti celokupna politička struktura koja je ista od devedesetih. Prosto se pitam kako ljudi mogu slušati iste priče 20 godina. Iako smo ekonomski propali i vlada opšta apatija među stanovništvom, uverena sam da će mladi doneti promene. Mi smo danas sve samo ne demokratija i pravna država. Ako se zakoni ne primenjulju jednako za sve, onda to i nisu zakoni – završava Nada Dabić.

Tekst: Aleksandar Jovanović