NOVOSAĐANI: Uz pomoć japanske veštine izgradila karijeru u Švajcarskoj

Vođena mišlju da najveći strah nije onaj od smrti, već taj da se u jednom trenutku osvrnete i pogledate iza sebe i shvatite da ste proćerdali jedinu šansu koja vam je data, odlučila je da krene putem samopoznaje. Živeći po principima plemenite istočnjačke veštine, neguje svakodnevnu interakciju sa ljudima i trudi se da iz svakog susreta izađe bogatija, kako bi svet učinila boljim mestom za život. Za nju ne postoji ništa lepše nego kada dodirne dušu druge osobe i oseti empatiju bez razgovora, ili sa malo reči.

Sonja Graf je rođena u Novom Sadu 1979. godine. U rodnom gradu je završila studije menadžmenta. Majstor je aikidoa III DAN. Od 2003. živi u švajcarskom gradu Nešatelu i danas sa suprugom Erikom vodi jednu od najvećih aikido škola u toj državi. Majka je troje dece.

- Studirala sam na BK fakultetu i paralelno fiziku na PMF-u. Sa dvadeset i dve godine počela sam trenirati aikido na Spensu. Iako se radilo o borilačkoj veštini, promovisala je ideologiju nepovređivanja drugih i to me je privuklo. Porodica se iznenadila, ali su me podržali kao i u svemu ostalom šta sam radila u životu – počinje svoju priču Sonja.

Posle šest meseci vežbanja mlada Novosađanka se našla u Slovačkoj na aikido seminaru, gde je upoznala mladića iz Švajcarske.

- Erik je na leto došao kod nas i ubrzo smo se počeli zabavljati. Bio je tada student matematike, ali nije mu padalo teško da svaki drugi vikend putuje za Srbiju samo da bi bio sa mnom. Nakon nešto više od godinu dana odlučili smo se venčati i krajem 2003. otišla sam da živim tamo, ostavivši studije fizike. Ali, dolazila sam redovno u Novi Sad da bih završila magistarske studije na menadžmentu – priseća se Graf.

Novosađanka je započela novi život u Nešatelu koji se nalazio u istoimenom kantonu. Malo mesto, udaljeno dvadesetak kilometara od francuske granice, sa trideset hiljada stanovnika, podsećalo je Sonju na mešavinu Novog Sada i Dubrovnika. Prelepo jezero, okolne planine i velika tolerantnost ljudi su je fascinirali.

- Tamo je bilo pristojno svima se javiti i persirati im. Za petnaest godina policija me je jednom zaustavila, jer nisam uključila žmigavac u kružnom toku, ali samo su mi rekli da sledeći put obratim pažnju. Pešaci nisu jurili bez osvrtanja preko pešačkog prelaza, a automobili su ih propuštali. Dakle, neka kultura koja se ranije podrazumevala i u Srbiji, ali je vremenom nestala i za nas postala čudna. U Švajcarskoj su čak i površni ljudski odnosi bili dobri – iskrena je Sonja.

Po dolasku počela je učiti francuski jezik koji je tamo u upotrebi. Ubrzo su došla i deca i prvih nekoliko godina je posvetila njima. Suprug je radio na univerzitetu i u Federalnom zavodu za statistiku. Ali, ljubav prema japanskoj veštini nisu zapostavili.

- Istovremeno smo vodili naš Dođo (škola aikidoa – prim.red.) u Nešatelu koju smo preuzeli 2004. godine. Erik je radio sa odraslima, a ja sa najmlađima. Nikad neću zaboraviti koje probleme sam imala dok nisam savladala francuski. Jedno dete se na treningu javilo da mora u toalet, ja sam rekla u redu, ali nisam shvatila da sam kazala svima da odu i mnogi su sa negodovanjem ustali – priseća se Sonja kroz smeh i nastavlja:

- Onda smo 2005. kupili bivšu fabriku čokolade, renovirali je i u nju preselili školu koja se i danas zove Dođo Nešatel – kulturni prostor. Trebalo nam je godinu dana da uredimo prostor od 300 metara kvadratnih. Platili smo majstore za radijatore, prozore i vodoinstalacije, ostalo smo sami radili. Stavljali smo ciglu po ciglu, gletovali smo i malterisali. Učili smo od prijatelja i sa interneta. Sećam se da sam bila trudna sa drugim detetom i da sam razbijala beton alatom, jer smo ga loše izlili. Nije mi to predstavljalo problem, jer nikad nisam prihvatala stereotipe da žene nešto ne mogu i oduvek sam volela razvijati svoje sposobnosti do maksimuma – kaže Graf.

Trud mladog bračnog para se isplatio. Škola aikidoa je danas smeštena na dva nivoa. Ima dve sale za treninge, svlačionice, sobu za masažu, saunu, kupatilo i prostor za meditaciju. Kada su preuzeli Dođo imao je pedeset članova, a trenutno ih je 200 i važi za jednu od najvećih aikido škola u Švajcarskoj.

- Od 2007. počela sam tražiti aktivno posao koji bih radila pored naše škole. Već sledeće godine bila sam angažovana da kao vođa projekta organizujem obeležavanje 40 godina Švajcarske aikido asocijacije. Zakupili smo dve velike sale i doneli 2.500 tatamija iz cele zemlje. Došlo je oko 700 gostiju iz celog sveta, a među njima i mnogi čuveni japanski majstori aikidoa. Sve to smo uradili sa osamnaest volontera – priča Sonja.

Nakon toga Erik i Sonja su upisali doktorske studije. On iz statistike, a ona iz oblasti menadžmenta u nevladinim organizacijama. Oboje su doktorirali 2014. godine u kratkom razmaku.

- Pre toga bilo je obeležavanje 150 godina diplomatskih veza između Švajcarske i Japana. U Švajcarskoj su se sastali princ Japana i naš predsednik. Naš sin Teo je tom prilikom na predsedniku pokazao pojedine tehnike aikidoa. Povodom tog jubileja organizovana je i poseta zemlji izlazećeg sunca i dvadeset i četvoro dece, uzrasta između 10 i 16 godina, koji su trenirali aikido nekoliko godina, odveli smo u Japan. Pomogla nam je gradska vlast i sponzori, a i sami klinci su prodavali kolače i olovke da bi zaradili. Ostali smo dve nedelje, a deca su učila o japanskoj kulturi, muzici i pismu, što je za njih predstavljalo bogato iskustvo – kaže Graf.

Uspostavljena je saradnja sa jednom osnovnom školom i centrom aikidoa Hombu dođo. Dogovoren je i nastavak kulturne saradnje koja će se odvijati uzajamnom posetom dece.

Grafovi planiraju i međunarodni sajt kao bazu gde će se aikido znanja iz celog sveta sintetisati i koji će pomoći u prevazilaženju razlika u aikido stilovima.

- Godina 2015. bila je za nas prekretnica. Erik je ostavio posao na univerzitetu i u zavodu za statistiku. Odlučili smo da živimo samo od škole aikidoa. Bila je to teška odluka, ali život je kratak i hteli smo se baviti onim što volimo. U međuvremenu smo od našeg prijatelja Samira, koji je poreklom iz Bosne, preuzeli još jednu školu u Bijenu. To je grad koji se nalazi trideset kilometara od nas, u kantonu Berna, gde se priča na nemačkom i francuskom – kaže naša sagovornica.

Treninzi se održavaju svaki dan osim nedeljom. Pored aikidoa u školi se bave NTC programom učenja sa decom, meditacijom i jogom. Bračni par Graf je pre podne kod kuće i tada se bave administracijom, marketingom i društvenim mrežama.

- Ručamo zajedno sa decom i posle podne držimo treninge. Škola nam je kao drugi dom i ponekad i večeramo tamo. Teo ima 13, Kami 11, a Umi tri i po godine. Televizor nemamo, Teo voli da igra igrice, ali dogovor je da posle sat vremena za računarom, sledi sat vremena vežbanja. Navikli smo da često pričamo međusobno, čitamo knjige i izlazimo u prirodu. Poslednje tri godine Erik i ja učimo japanski jednom nedeljno, a Japan smo posetili nekoliko puta i uvek smo fascinirani. Imena dvoje dece su povezana sa tom zemljom, jer Kami znači bog ili božanstvo, a Umi okean na japanskom, jedino je Teo iz grčkog – objašnjava Sonja.

Mnogi građani Švajcarske su poreklom sa prostora bivše Jugoslavije, ali i sa raznih krajeva sveta, tako da Dođo predstavlja spoj različitih kultura.

- Tamo nema problema na verskoj i nacionalnoj osnovi i velika je tolerancija prema strancima. Družimo se sa muslimanima iz Bosne i oni kod nas treniraju, kao i Albanci sa Kosova, Turci, Nemci, Italijani i Francuzi, i to je sve normalno. Upoznala sam ljude sa Balkana koji nose rane iz građanskog rata, ali svi su prevazišli stare sukobe. Znamo da je rat prošao i da sada moramo ići napred i dovoljno smo inteligentni da to i uradimo. Sami Švajcarci su u početku hladni i zatvoreni, ali kada se otvore prihvataju druge i željni su šale i druženja. Tu su i međunarodni seminari pa sarađujemo sa Libancima, Poljacima, Holanđanima i Srbima. Sve te kulture se lepo mešaju kroz aikido koji pomaže da se sve nesuglasice prevaziđu – kaže ovaj majstor aikidoa.

Osetiti drugu osobu, pokazati poštovanje, harmonizovati odnose i prepustiti energiju je upravo ono što pruža ova japanska veština.

- Aikido je put samorazvoja, a ne samo borilačka veština. Insistiranje samo na tehnikama je zabluda i ja prevazilazim taj aspekt. Aikido je sastavni deo mog života i pomaže mi u svakodnevnoj interakciji sa ljudima, jer razvijam sebe, ali i druge osobe šireći svesnost i harmoniju. Mora postojati tehnička osnova, to je fizički razvoj tela, emotivna osnova je razumevanje empatije, duhovna je težnja samospoznaji, a upravo povezivanje ta tri elementa u jedno kroz aikido je ono u šta sam se zaljubila – objašnjava Sonja.

U svakodnevnom životu ova mlada majka zna da reaguje na stres, bes i nervozu.

- Desilo se da je neko počeo da se dere na mene, ali ja to nisam prihvatila lično i odreagovala sam mirno bez problema i propustila sam negativnu energiju te osobe. Ponekad dok stojim u redu na kasi u radnji osetim nečiju uznemirenost i ja joj ustupim prednost – rekla je Graf.

Ova Novosađanka nije ni sanjala da će jednog dana voditi jednu od najvećih aikido škola u Švajcarskoj.

- Volim doći u Novi Sad i otići na Ribarac i na Najlon. Nedostaje mi onaj stari šmek grada, kada nije bilo toliko saobraćaja i kada sam bosa mogla otići do "Carigrada" na sladoled, a da ne isprljam tabane. Ljudi ovde imaju veliku dušu, ali ona se umorila od svakodnevnih egzistencijalnih problema. Nažalost, smatram da je politički sistem zemlje odraz individualnog načina razmišljanja. Međutim, ako svako radi na sebi, može polako menjati svoje okruženje, to jeste kap u vodi, ali kap po kap nešto stvara – završava svoju priču Sonja Graf.
 

SARADNJA S NOVOSADSKIM AIKIDO KLUBOM: Sonja i Erik Graf su nedavno u Švajcarskoj na međunarodnom seminaru u svojoj aikido školi, ugostili poznatog trenera Milana Pejovića iz novosadskog Aikido kluba Aldebaran. Pred novogodišnje praznike Grafovi su uzvratili posetu Novosađanima i održali im trening. Takođe su posetili Centar za osnovno policijsko obrazovanje u Sremskoj Kamenici, gde je Pejović zaposlen kao instruktor, i održali zajednički trening sa budućim policajcima. Dva kluba nameravaju nastaviti saradnju, a na proleće planiraju i međunarodni aikido seminar u Novom Sadu.

Tekst: Aleksandar Jovanović
Fotografije: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva porodice Graf