Novosadske kafane, kolevke šahovske igre u Novom Sadu

U drugoj polovini XIX veka, a naročito u njegovoj zadnjoj deceniji, bio je povećan broj pasionarinih šahista u Novom Sadu. Šah se tada igrao u nekadašnjoj Srpskoj čitaonici i po otmenijim kafanama. Za posebnim stolovima u kafanama „Jelisaveta“ (današnjem hotelu „Vojvodina“), zatim „Grandu“ (današnja Banka, Trg slobode) i „Centralu“ (bivšoj Glavnoj pošti), redovno su se sastajali šahisti da odigraju svoje partije. Krajem XIX veka broj šahista se toliko povećao da se ozbiljno razmišljalo o osnivanju šahovskog kluba u Novom Sadu...

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Ova se ideja najzad i ostvarila i to 8. oktobra 1898. godine. Kako su objavile tadašnje novosadske novine „Branik“ i „Zastava“, tog dana je u Novom Sadu osnovano prvo šahovsko društvo, odnosno „Klub šahista“, kako su ga sami članovi nazvali. Nakon prethodnih dogovora među zaljubljenicima šahovske igre u Novom Sadu, obrazovan je pripremni odbor sa zadatkom da skupi šahiste i sazove glavnu osnivačku skupštinu.

Za grad je to bila prava senzacija, kada se pomenutog dana...popodne u kafani „Central“ sakupio popriličan broj šahista, gde je izabrana uprava i dobijena prostorija. Tu su povremeno, uz prisustvo publike održavani šahovski turniri, a igrači su bili podeljeni u tri grupe. Svaki učesnik morao je da uloži po jednu forintu, što je u ono vreme bio novac od veće vrednosti, dok su se nagrade određivale prema broju igrača.

Zanimljiv je način kako se tada igralo na turniru, što je zabeležio Ž. Marković.

U prvu grupu ulazili su oni koji su na prethodnim turnirima bili pobednici i dobili nagrade, u drugu nešto slabiji, a u treću najslabiji. Da bi i najslabiji imali izgleda za nagrade, odbor je odredio da učesnici iz prve grupe daju onima iz druge grupe, a ovi iz druge grupe onima iz treće grupe, kao olakšicu jedan potez i piona na tabli. Ako bi neko iz prve grupe igrao sa nekim iz treće grupe, taj je morao svome partneru žrtvovati konja i kraljicu, a ako je još bio i jedan od trojice nagrađenih na ranijem takmičenju, umesto konja, pored kraljice morao je pokloniti topa.

Nije nam poznato dokle je funkcionisao i postojao ovaj šahovski klub u Novom Sadu, ali se zna da je ovde oduvek bilo dobrih i priznatih šahista. Još pre Prvog svetskog rata imamo nekoliko „čuvenih“ šahista, kao što je bio prota Milan Ćarić i poznati socijalista Joca Rajković, tada bankarski činovnik, kasnije tast narodnog heroja Toze Markovića. Posle Prvog svetskog rata broj šahista je opet neobično porastao. Gotovo u svim restoranima se igralo šaha, a najviše u kafanama „Elita“ (danas „Marina“) i u nekadašnjem „Habagu“. Tu je bilo prvo stecište onih strasnih šahista, koji su znali da svakodnevno za šahovskom tablom provedu sate i sate igrajući.

Od tih davnih vremena...pa sve do današnjih dana Novi Sad je imao dobre i vrsne šahiste, ali bilo je dosta i onih kibicera. Ti novosadski kibiceri, koji su redovno obilazili sva ona mesta po novosadskim kafanama...klupe u Dunovskam parku...ili najlepšu plažu na Dunavu, čuveni novosadski Štrand u letnjim mesecima, uvek su znali bolji potez od igrača za šahovskom tablom i nekom svojom grimasom i mimikom terali ih da dobro razmisle pre povlačenja poteza.

Taknuto – maknuto.

To je jedno malo podsećanje na početke ove igre u Novom Sadu.