Novosadske pijace zamenile korzo: Dođi, kupi, popričaj i saznaj

Novi Sad se u zagrljaju 21. stoleća znatno izmenio i poprimio izgled grada koji se po mnogo čemu razlikuje od one simpatične varoši koja je zračila prethodnih decenija. Takav podatak ni ne čudi kad se zna da tehnologija napreduje suludom brzinom, a da se ljudi otuđuju i povlače u sebe kao samotnjaci. Valjda je to odraz modernog (ne)demokratskog društva.

Nekada, ali baš nekada je u vojvođanskoj prestonici bila popularna "štrafta" ili, narodski rečeno, šetalište. Destinacija korza se sa generacijama menjala, ali je postojala kultura ophođenja na ulici. Svake prijatne večeri Novosađani bi šetali asfaltnim sokakom, gledili se, svratili na domaće kolače i popričali s poznanicima. Tada elektronski mediji nisu bili toliko agresivni, a ni popularni, pa se na ulici lakše dolazilo do zdravo dobre priče i ekskluzivne informacije. Niti smo bili prikopčani na sokoćala 24 sata. Nekad beše, sad se pripoveda.

Nove generacije ne upražnjavaju ovakav stil života, pa je možda zbog toga, a i doprinosa društvenih mreža, "štrafta" i nestala, ali je preživela neprevaziđena destinacija kejom pored moćnog Dunava. Od prvog februara 1748. godine – kada je carica Marija Terezija donela odluku da grad postane slobodna kraljevska naseobina i dala joj ime, Neoplanta, odnosno Ujvidek, Neusatz i, dabome, Novi Sad – od tada je počeo i revolucionarni razvoj tadašnje pijace. Danas Srpska Atina ima 10 pijaca i u nedostatku originalnog korzoa, ovde se okupljaju ljudi raznih fela, pa je duh nekog doduše drugačijeg zajedništva bar malo očuvan. Vremena su se promenila, pa u slučaju da neki Novosađanin želi da sazna nešto, efektnije je da nakratko prošeta pijacom nego ceo dan da luta centrom grada.

Pre nego što napravimo presek za ovo vreme uobičajenih događaja, dogodovština i priča s novosadskih pijaca, red bi bio da ih prvo nabrojimo. Riblja pijaca ima najdužu tradiciju i na ovom mestu se nalazi od sredine 19. veka. Futoška pijaca je najposećenija i najbolje snabdevena, dok Limanska pijaca gaji urbani šmek. Pijaca na Detelinari nastala je sedamdesetih godina prošlog veka, a Satelitska pijaca snabdeva celo Novo naselje. Pijaca na Temerinskoj ulici je jedna od najstarijih i pretrpela je transformaciju od zelene, preko pijace kućnih ljubimaca, do robne pijace. Od polovine 2011. godine Petrovaradinska pijaca je poverena na upravljanje "Tržnici". Ista priča je i s Kameničkom pijacom koja je premeštena sa stare lokacije i uređena. Posebno se izdvajaju pijaca buva, čuveni Najlon, koji je spontano nastao sredinom prošlog stoleća i Kvantaška pijaca koja je nastala po uzoru na svetske veletržnice.

Zelena pijaca je odavno izgubila značenje, jer su tokom besnih, s lanca puštenih devedesetih godina, pijace postale pravi butici široke potrošnje. Ovakav razvoj događaja je uslovio da među zelenu ogradu zalaze i muškarci, tinejdžeri, biznismeni, a ne samo izmorene žene s teretom patrijarhalnog društva.

Na pijaci sve svi znaju. Iz rukava će vam prodavac tehničke robe sasuti sastav naše fudbalske reprezentacije koji bi sigurno stigao do finala evropskog šampionata. Tu je i neizbežna polemika o Novaku Đokoviću, a svi su ubeđeni da ćemo razbiti Amere u basketu, iako nisu svi naši reprezentavici baš po njihovoj meri. Ćutljivi deka u ćošku koji valja čarape sa sigurnošću tvrdi da zna gde se krio Mladić i vrti priče kao da rat i dalje traje, a komšija mu po struci sa strane dobacuje da će "ovi" jednog dana videti svoje. Kosovo je posebna priča, ali slađe su im tabloidne teme o truloj estradi. Odnekud, skriveni diler još uvek traženih deviza dobacuje ponudu kojoj ne bi ni Jorgovanka odolela. Korpulentna gospođa iz unutrašnjosti Srbije kune se da je njen sir bolji od fete i da odgovara svakoj jestivoj kombinaciji, dok neki sumnjivi loderi špartaju pijacom i merkaju šta je najlakše maznuti bez bolnih posledica. Ima tu i stručnih "analitičara", koji bez problema znaju koja kombinacija je u Evropskoj uniji bolja za Srbiju, šta doručkuje Putin i ko je zapravo Tramp. Može se naleteti i na pravi laloški akcenat, koji objašnjava da njegova vaga nikad ne krade, a mrki gospodin preko puta dobacuje "nema vama ništa bez nas". Ne treba zaboraviti neizbežne bircuze, krcate od ranog jutra, kojima muzika s tranzistora nije ni potrebna da bi se zakuvala atmosfera. Da nije sve tako tečno i skladno potvrđuju životi beskućnika, prosjaka i alkoholičara, kojima je pijaca druga kuća i način preživljavanja.

Kako god bilo, pijace u Novom Sadu odišu atmosferom koja reflektuje stanje u majci Srbiji. Nema korzoa, "štrafta" je zaboravljen pojam, šetalište, šta je to. Pijace kao jedini ornamenti grupnog namenskog okupljanja (bejahu nekad i građanski protesti), opstaju i, umesto uljudnog javljanja, češće se čuju psovke, ali to je surova stvarnost s kojom se treba suočiti. Rekli bi stari, važno je da smo živi i zdravi, što u prevodu znači – dajte hleba i igara.