NOVOSADSKE PRIČE: Šta sve doživljavaju radnici u apotekama

Iz razgovora sa farmaceutima i tehničarima koji rade u novosadskim apotekama, izveli smo zaključak da je na ovom radnom mestu sve moguće. Oni su doživeli sve ono o čemu nisu mogli ni da sanjaju i, kako sami kažu, više ih skoro ništa ne može iznenaditi.

Ima tu svega – od intimnih ispovesti pacijenata, poklona i nesvakidašnjih znakova pažnje, preko sukoba sa zavisnicima od droge do oružanih pljački. Samim tim imaju poteškoća da se prisete neobičnih doživljaja (a videćete, ima ih pregršt), jer su im prešli u svakodnevnicu.

Iz mora takvih situacija, naše sagovornice su izdvojile one najinteresantnije.

– Rad u apoteci, kao i svaki rad sa ljudima, sa sobom nosi puno anegdota. Uvek se setim šta mi je govorila mentorka, dok sam stažirala: "U ovom poslu jeste bitno znanje i profesionalnost, ali videćeš koliko je važno da znaš sa ljudima. Moraćeš da budeš psiholog". Ubrzo sam i u praksi shvatila šta to tačno znači. Pamtim niz situacija, od onih manje prijatnih – neljubaznih, nadmenih ljudi koji sebi dozvoljavaju da svoje nezadovoljstvo na ličnom planu iskale na nama, preko pretnji i pljački do situacija gde vam se udvaraju, recituju pesme i kupuju poklone – uvodi nas u priču Jelena K.

 Na pitanje koji su to problemi sa kojima se najčešće susreću, odgovora Ivana:

 – Ljudi generalno nemaju strpljenja. Mnogo puta se desilo da neko iz čista mira počne da viče, na primer, zato što očekuje da radimo brže nego što možemo, zato što im ne rastvorimo sirup dovoljno brzo, zato što nam računar ili sistem blokiraju pa nemamo odmah informaciju o dostupnosti proizvoda u drugim apotekama našeg lanca.

Sa njom se slaže i Maja, farmaceutski tehničar sa petogodišnjim iskustvom.

– Kada je neki lek deficitaran onda smo mi krivi što ne mogu da ga nađu. Kada nećeš da im daš lek bez recepta onda viču, udaraju po recepturi, psuju. Srećom imamo zaštitno staklo, inače ne znam šta bi tek onda bilo. Dok nisam počela da radim ovaj posao, za mene je odlazak u apoteku značio kupovinu određenog leka i savetovanje oko upotrebe, ali toga zapravo ima najmanje.

– Ponekad bude zbunjujuće sa starijim ljudima jer se dešava da ti donesu tabletu i da očekuju da na osnovu njenog izgleda znaš šta im treba. To bude npr. bela ili roze tableta sa crtom, kako izgleda većina tableta, i onda se naljute ako ne znaš šta je u pitanju. Ili, na primer, kažu da je kutija belo-narandžasta, a tako izgledaju svi Hemorfamovi lijekovi. Najgore je što ne znaju ni zbog čega piju, ni kako piju neki lek, samo dođu i kažu nešto poput "To pije moja komšinica, njoj je bolje pa hoću i ja". Svašta piju, uzimaju veliki broj lekova na svoju ruku koje konzumiraju istovremeno, što nikako ne bi trebalo da rade – objašnjava Ivana.

– Nije retkost da nam traže da im redom pokazujemo sve kutije kako bi oni prepoznali i izabrali onu koja im je (možda) prepisana. Ali to nije slučaj samo sa starijim osobama. I mlađi su tražili svašta, npr. "Pempas" umesto "Pampers", kesicu "Perfexa" umesto "Fervexa" i tome slično (smeh) – nadovezuje se Dajana D., koja u apoteci radi već četiri godine.

Sličan primer izdvaja i njena koleginica Maja.

– Jedan čovek je tražio "tri kesice hot lajna", a zapravo mu je trebao "Tylol hot". Ljudi dolaze i traže nešto što nije ni blizu onoga što im treba ali vremenom naučiš da prepoznaš na šta misle.

Ono što svakako ne biste očekivali, jeste da građani nisu sigurni šta se tačno prodaje u apoteci. Jelena K. se priseća nekih od situacija: 

– Zanimljivo je da su ubeđeni da znaju šta se sve prodaje kod nas, pa najnormalnije pitaju za griz ili prašak za pranje veša. Uz to, imala sam i jednu specifičnu pacijentkinju koja nikad ništa nije pazarila u apoteci, ali je skoro svaki dan dolazila "kako bi se raspitala" za neki preparat, a zapravo koristila vreme da se našminka testerima šminke koju prodajemo.

Brojne su situacije u kojima pacijenti zaposlenima detaljno prepričavaju svoju životnu priču, a sve to je propraćeno privatnim fotografijama, diplomama, kao i učestalim telefonskim pozivima.

– Ima ljudi koji dolaze svaki dan, koji nas ponekad iscrpe stvarima tipa šta su kupili na pijaci ili spremali za ručak, čime im se deca bave i tome slično. Ja stvarno imam strpljenja i živaca ali ponekad bude baš naporno – govori Dajana D.

– Teško je kada nam pričaju sve što ih muči. Od najsrećnijih trenutaka, do najgorih. Ne očekuju odgovor ni pomoć, samo nekoga da ih sasluša. Dešavalo mi se da plačem zajedno sa nekim. Kada vam neko priča kako mu dete leži u bolnici jer ima tumor, a ti iz apoteke već znaš i to dete i njegovu porodicu, prosto, neminovno je da te takva priča potrese. Sve to je jako intimno i emotivno – objašnjava Maja.

A kada se pacijenti previše opuste, tu dolazi i do skidanja.

– Jedna od nezgodnijih situacija je kada pacijenti žele da mi pokažu određenu kožnu promenu, ne bih li im pomogla da reše problem pa tada na sred apoteke skinu odevni predmet – započinje priču Jelena K. a Maja se nadovezuje:

– Podrazumeva se, pošto imaš beli mantil, da treba sve da znaš i vidiš. Traže da im analiziraš promene na koži, gledaš gljivice na noktima i stopalima, žuljeve, bilo je slučajeva i da nam gospođe pokazuju dojke i slično. Uz to, neki dolaze povređeni i traže da ih previjamo. Mi to na kraju uradimo jer nam bude žao, ali to nikako nije naš posao.

Ima i lepih priča, koje naše sagovornice sa osmehom izdvajaju. Omiljeni Ivanin pacijent je gospodin iz komšiluka od sedamdesetak godina, koji je povremeno dolazio kod nje u apoteku.

– Voleo je da dođe da proćaskamo jer mu je bilo ugodno da razgovara sa nama, ali i nama sa njim jer je veoma prijatna osoba. S obzirom da je stanovao dva ulaza od naše apoteke, često je prolazio pored i uvek bi nam mahnuo u kameru, samo da nas pozdravi (smeh). Jednog dana je došao da kupi sve što mu treba za put i ispričao nam da ide sa svojim prijateljima na proputovanje. Poslije nekog vremena, na adresu apoteke stigla je jedna razglednica sa mora a zatim još jedna iz Pariza. Za svaki praznik nam je donosio čokoladu i čestitku. Tako neke gestove ne očekuješ pa ti bude posebno lepo.

Jelena K. kroz smeh napominje da je jednom prilikom za poklon od jedne bakice dobila švarglu, u znak zahvalnosti za ljubaznost. I Dajana D. podseća da ima dosta finih i pažljivih ljudi:

– Neki se baš vežu za nas pa nam donose razne poklone, saksijsko cveće, kozmetiku, čokolade, voće, i to maltene svakodnevno. Baš pre nekoliko mi je jedna gospođa rekla da me se setila na putovanju pa mi je donela ešarpu iz Italije. Jedna baka, čija deca i unuci žive u inostranstvu, često kaže da me doživljava kao svoju unuku. Uvek me pita kako sam i kako mi je porodica, iako ih ne poznaje.

– Jedna žena nas je dugo zvala svakog dana u isto vreme, malo da popriča sa nama (smeh). Sećam se i da sam jednom na podu u apoteci pronašla u kesici novac i ček od penzije. Po imenu sam prepoznala o kome se radi, sačuvala novac i naravno vratila ga vlasnici. Ona je bila toliko zahvalna da nam je sutradan u apoteku donela kolače – seća se Maja.

Ivana priča još jednu simpatičnu uspomenu iz apoteke u Futoškoj ulici:

– Jedan gospodin, po struci lekar, isprva je dolazio po informacije o novim lekovima kako bi ostao u toku, iako je u penziji. Spontano smo krenuli da pričamo o knjigama, kada mi se požalio kako mladi danas ne čitaju dovoljno. Ja sam mu rekla da volim da čitam pa je on sutradan došao sa spiskom klasika koje svaka osoba treba da pročita i prvom knjigom sa spiska. Objasnio mi je da će on ubuduće biti moja uslužna biblioteka, dao mi je vizit kartu i rekao da ga pozovem kada pročitam knjigu, kako bi mogao da mi donese sledeću (smeh).

Sve sagovornice se slažu da je najteže izaći na kraju sa narkomanima i psihičkim bolesnicima.

– U zavisnosti od lokacije, zavisi i broj narkomana koji će se pojaviti u toku dana. Ubedljivo najviše problema sa njima sam imala na Novom naselju. Uvek imaju pripremljene izmišljene izgovore koji su manje više isti – npr. da im treba špric i igla da bi dali lek kućnom ljubimcu ili babi insulin. Dolaze svaki dan jedni te isti ljudi, koji nikada ne uđu i kažu – "Treba mi tačno to i to", već se prave da ne znaju kako izgledaju različiti špricevi i igle, a po pravilu svi imaju spremljenu tačnu sumu novca, u dinar. Krene od toga, onda idu pokušaji sa sedativima. Donose recepte koje su kopirali ko zna koliko puta, tako da se više ne vidi šta piše na njima, pa kada im ne damo kutiju počnu da se objašnjavaju, viču i svađaju. U tim situacijama možeš samo da se moliš da neko uđe unutra, kako ne bi bio sam – govori Ivana.

A za kraj, izdvajaju samo neke od pljački koje, kako su nam rekle, uopšte nisu retke. Dajana D., prepričala je sledeću situaciju:

– Bilo je oko podne, kada je u apoteku ušao maloletnik od nekih 14–15 godina. Kada je počeo da otvara police u kojima stoje parfemi, šminka i kozmetika prišla sam mu i pitala ga šta mu treba, na šta je on odgovorio "Treba mi svašta". Nakon toga je zgrabio nekoliko parfema i šampona i krenuo da istrčava. Ja sam pokušala da ga sprečim tako što sam ga zgrabila za kapuljaču, ali on se otrgao i pobegao sa svom tom robom. To je sve video momak iz lokala pored, koji je potrčao za njim da bi na kraju lopov sve bacio na ulicu i pobegao. Kasnije sam razmišljala šta sam uradila, mogao je da me udari i povredi ali eto, u tom trenutku te uhvati neki napad adrenalina i ne možeš da se iskontrolišeš.

 Sličan stres na poslu doživela je i Maja.

– Jedno jutro, oko 10 časova, u apoteku je ušao čovek sa pištoljem. Otvorio je vrata i prošao iza recepture, u moj deo apoteke. Počeo je da me gura pištoljem, odguruje ka kasi i traži da mu dam novac. Rekla sam mu da nemam jer je bilo jutro, pa nije bilo puno novca u kasi. Nakon toga sam pritisla "panic taster" a on je ubrzo pobegao. Nekoliko puta sam svedočila na sudu ovim povodom gde sam saznala da je pljačkaš ranije bio u zatvoru zbog ubistva. U tom momentu je bio na slobodi nekih šest meseci, tokom kojih je izvršio 13 krivičnih dela – nerado se seća Maja i zaključuje:

– Na kraju dana, moram reći da ipak volim svoj posao. Na stranu to što ima neprijatnih situacija, stvarno upoznajemo divne ljude. Često te priče pacijenata podsete šta su prave vrednosti u životu, koliko se nerviramo oko nepotrebnih stvari i da zapravo treba čuvati zdravlje.

Zabeležila: S. S.
Foto: Pixabay.com, mojnovisad.com