NOVOSADSKI SURVIVOR: Poruke ljudi koji telima čuvaju Šodroš i ne pristaju na logor jedne partije

Svi znamo šta se desilo ispred Skupštine AP Vojvodina 21. jula, tog žalosnog četvrtka. 

I dok svet i ostatak zemlje pamte taj dan jer je rođen Hemingvej, otkriven elektromagnetizam, preminuli su Zoran Radmilović i Predrag Gojković Cune, ali i uhapšen Radovan Karadžić, Novosađani će ga se sećati sa gorčinom. Tog vrelog četvrtka, definitivno su ostali bez Novog Sada, svog slobodnog kraljevskog grada, a upitna je i sloboda svih nas ako je uopšte još uvek imamo.

U ovoj napaćenoj državi smo navikli da milicija i policija prekomerno upotrebljavaju silu, to je jednostavno deo odrastanja. Kao obavezno osnovnoškolsko obrazovanje, ali malo bolnije jer su vam leđa tabla po kojoj organi pendrekom iscrtavaju znakove interpunkcije, samo zato što ste drugačiji i čuvate svoj mozak od ispiranja i trovanja.

Međutim, pomenutog datuma policija je bila dekoracija, a neka bića su se iživljavala nad građanima. Jedinke u civilu su uživale u svom piru, a Banovinski prolaz je postao klanac besa, simbol porobljavanja slobodarskog duha i civilizacijskog urušavanja. Za gradonačelnika Novog Sada koji odavno to nije, sve je bilo u skladu sa zakonom, potpuno nenasilno ponašanje namrštenih civila angažovanih parama građana. 

U svakom slučaju, neki od građana koji više od 50 dana brane Šodroš od čeljusti pohlepnih investitora i halavih političara, a koji su za gradonačelnika zgubidani, pristali su za naš portal da kažu koju.

Pitali smo ih zašto su u Šodroš Survivor kampu i šta bi poručili Novosađanima, ali i rukovodiocu Gradske kuće. 

Jovana Radević je arhitektica/dizajnerka enterijera i rasvete koja je izradila preko 200 projekata rasvete duž i popreko cele zemlje, a obožava diskusije sa neistomišljenicima jer smatra da iz njih raste kao čovek. Muzika joj je velika strast, a u slobodno vreme voli da boravi u prirodi, čita, crta. I pre čitave priče oko Generalnog urbanističkog plana (GUP) želela je da doprinese razvoju svog grada svesna da se Novi Sad razvija suprotno svemu što je učila na studijama. 

^{Foto: Milena Radević}

− Kada sam krajem decembra videla predlog GUP-a bila sam šokirana. Sve posle toga je bila logična odbrana grada od nasrtaja privatnog kapitala u sprezi sa vlastodršcima. Ono što naši sugrađani možda ne vide jeste to da im privatni investitori kradu životni kvalitet svojim nesavesnim projektantskim praksama dok vlast to aminuje. Primera radi, Osijek je najzeleniji grad Hrvatske i na 100.000 stanovnika ima 17 parkova, dok Novi Sad na svojih skoro 400.000 stanovnika ima svega 5 parkova. Da mi iole znače reči tog "čoveka" možda bi mi i zasmetalo, ovako je zgubidan postao samo još jedan epitet. Nazivao nas je i dođošima, kvazi ekolozima, eko džihadistima… Ne bih mu ništa poručila, ali uvek se zapitam kako jedan rođeni Novosađanin može toliko da mrzi svoj grad i svoje sugrađane. Novosađani treba da imaju na umu da neobeleženi ćelavi bilmezi svima nama mogu blokirati ulaz u poštu, bolnicu, bilo koju instituciju, samo ako dobiju takav nalog. Novi Sad je od slobodarskog grada postao oaza za pranje novca preko građevinske mafije sa visokim nivoima smoga, topingovanim zelenilom, nervoznim i neljubaznim sugrađanima. Pristojnost je postala izuzetak, a ne pravilo. Zato pozivam svoje sugrađane i sugrađanke da podrže borbu za Novi Sad. Ako ne zbog sebe, a ono zbog svojih potomaka koji će morati da se bore sa svojim gradom, umesto da u njemu žive – rekla je Jovana.

Suzana Jozić je montažerka, majka, zgubidanka, a za nju kažu da je uvek nasmejana, pozitivna, energična, iskrena i vredna. Oduševićete je i dobiti njenu naklonost ako znate fine razlike između rusinskog i slovačkog jezika.

^{Foto: Nemanja Popović}

− Neshvatljivi su mi ljudi koji ne dolaze na proteste i blokade jer živimo u zemlji gde sistem ne postoji. Ne pristajem da živim u logoru jedne partije odnosno jednog čoveka. Ja sam pre svega majka i moja je obaveza i dužnost da svom detetu obezbedim državu u kojoj će se zakon primenjivati. Šta da kažem o čoveku koji je partijski kadar i koji ne sme ni da šušne bez nečijeg dopuštenja. Ja sam slobodna, pa makar me smatrali zgubidankom. Novosađani mi smo ovde zbog vas – poručila je Suzana.

Vuk Šavija ne voli da priča o sebi, a inženjer je mašinskog učenja pa, s obzirom da je osam sati za računarom, svaku priliku koristi da ode u prirodu. Smatra da je više nego očigledno da je GUP napravljen po meri investitora kojima je cilj samo profit, a ne unapređenje kvaliteta života građana i da u takvim uslovima, protest je jedino što preostaje. 

^{Foto: Marija Varju}

− Šodroš survivor kamp je jedna svetla tačka u Novom Sadu jer većina ljudi koji svakodnevno posećuju kamp, isto kao i ja, ne pripadaju nikakvim strankama niti organizacijama. Prosto, obični građani su se okupili i brane svojim telima jedinu preostalu prirodnu oazu Novog Sada. Da nas je dotični pohvalio, to bi već bio problem. Ovako znam da radimo dobru stvar. To je taj narativ ove vlasti i uopšte se ne osvrćem na to. To govori o njima, a ne o nama. Novosađanima bih poručio da u ovim vrelim danima prošetaju malo do Šodroša, pa da vide razliku u temperaturi i razmisle o tome šta bi se desilo kada bi 74.000 kvadratnih metara šume na Šodrošu pretvorili u beton. Takođe, podsetio bih da je sloboda najveća ljudska vrednost i da se za nju treba boriti jer ona nažalost nije zagarantovana – zaključio je Vuk.

"Godinama pričaju nema nas puno, a sve nas je više, sve nas je više. Godinama pričaju ima nas malo, a sve nas je više. 1, 2, 3, 4. Izgubljeni, ima nas još". (LET 3)

Autor/ka nije danguba, ali ni skutonoša