NOVOSADSKO KONTRIRANJE: PARTIZANI VS ČETNICI

NOVOSADSKO KONTRIRANJE: PARTIZANI VS ČETNICI

Večita srpska podela na četnike i partizane koja traje i dalje tema je novog pisanog okršaja na našem portalu.

Koliko je ta podeljenost ukorenjena pokazuje i nedavna medijska prepiska suprostavljenih političkih stranaka u gradskom parlamentu koja je, na kraju, dobila i sudski epilog, a sve u vezi sa obeležavanjem godišnjice hapšenja Draže Mihailovića.  Ali, s obzirom na to da je dosta toga na ovu temu napisano i rečeno, nećemo dužiti s uvodom već ćemo mikrofon prepustiti anketiranim Novosađanima. Krenućemo s pobednicima.

– Partizani su bili Narodno-oslobodilačka vojska koja je oslobodila Jugoslaviju od fašizma i jedina antifašistička vojna formacija u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Četnici su imali pretenzije da budu vojska, ali su završili kao koljačka i kolaboracionistička družina i banda razbojnika, lopova, ubica i silovatelja u većini slučajeva sopstvenog naroda – direktno je započeo Zoran.


Prema njegovim rečima, nije normalno da bilo ko podržava četnike jer to znači da podržava zločin, jer, ističe, da nije bilo partizana, ne bi danas bilo ni naše države, a istorija je davno dala svoj sud o četničkim zločinima i kolaboraciji sa nemačkim nacističkim okupatorom, italijanskim fašistima, ustašama i Nedićevom kvislinškom vladom.

– O njihovim zločinima nad nesrpskim i sopstvenim narodom govore originalna dokumenta iz štaba Draže Mihailovića ali i italijanska, nemačka, britanska i arhiva Sjedinjenih Američkih Država. Jedini kontakt partizana s okupatorom bio je 1943. godine povodom razmene zarobljenika. Četničko glumatanje antifašizma i navodne borbe protiv okupatora razotkrile i ogolile su britanske i američke vojne misije. Zbog toga je od 1943. godine podrška Velike Britanije prešla na stranu partizana, pa je, na kraju krajeva, i sam kralj Petar pozvao četnike u septembru 1944. godine da napuste zločinca i kolaboracionistu Mihailovića i priključe se partizanima u borbi protiv fašizma, što su u velikom broju oni i uradili. U vreme dok je Srbija bila u Kraljevini Jugoslaviji narod je bio jedan od najnepismeniijih, najbolesnijih i najsiromašnijih u Evropi. Partizani su za sobom ostavili obrazovane, zdrave, site i ekonomski dobro situirane građane koji su mogli da putuju gde god su hteli. Četnici su rušili i palili, partizani su obrazovali i gradili. Pokušaj nove vladajuće klase i elite da kompromituje časnu ulogu partizana u Drugom svetskom ratu je u funkciji kompromitacije socijalističke alternative aktuelnom pljačkaškom i zločinačkom sistemu u kome živimo. Zato se mora održati tenzija jer je konflikt da li su četnici ili partizani antifašisti u stvari samo ideološki konstrukt vladajuće klase. Politički interes vladajuće ekonomske elita je da se ne formira alternativa na antifašističkom, socijalističkom pokretu i partizanskom nasleđu aktuelnom pljačkaškom sistemu jer su svesni da će ih ta alternativa vratiti tamo gde i pripadaju, u zatvore i na smetlište istorije – rekao je Zoran.


Branislav
je ideološki blizak četničkom pokretu jer je kod njega to porodična tradicija, a i kad je počeo da promišlja uvideo je da su ga ispravno učili. Za njega je nepobitna činjenica da je prvi gerilac Evrope i borac protiv okupatora u Drugom svetskom ratu bio đeneral Dragoljub Draža Mihailović, ali i da je kasnije u bratoubilačkom ratu bilo pripadnika četničkog pokreta koji su sarađivali sa okupatorom, kao što su to, uostalom, činili i komunisti. Pošto pobednici pišu istoriju, završilo se – kako se završilo.

– Ubeđen sam da je, uz fašizam, komunizam najveće zlo čovečanstva. Sve komunističke zemlje, države  Istočnog bloka, eklatantan su primer ljudskog posrnuća, najgnusnijih zločina, državnog terora u ime ideologije. Srbiji ništa gore od komunizma nije moglo da se dogodi. Šta se dešavalo u Srbiji posle ustoličenja komunista, dobro se zna, ali je to još uvek tabu tema. Današnji najgorljiviji branitelji ljudskih prava ne žele ni da čuju za osudu najbestijalnijih komunističkih zločina. Valjda zato što je crvenim antifaštistima dozvoljeno da ubiju više desetina hiljada ljudi koji nisu bili skrojeni po njihovoj meri. Još dugo ćemo, nažalost, osećati posledice te pošasti jer komunisti u Srbiji ne da nisu prošlost, nego su aktivni da aktivniji ne mogu biti. To znači da ljudi sa neskrivenim komunističkim pedigreom i dan-danas kroje državnu politiku i donose najvažnije odluke. Kako god bili ideološki opredeljeni, pristalica sam tolerancije i pomirenja u Srba. Da sve velike podele ostavimo prošlosti. Kako stoje stvari, to je samo utopija. Ne daj Bože da se Srbi slože! Uništiće nas ideološka i svaka druga ostrašćenost. Pomirenja, po svemu sudeći, ne može da bude za još nekoliko generacija. Šta će tada biti sa Srbijom i srpskim narodom, mi nećemo znati. Nisam optimista. U Srbiji i danas kada kažete da ste monarhista većina vas gleda sa gnušanjem i etiketira vas, maltene, kao fašistu. Srbi su sami sebi najveći neprijatelji – objasnio je Branislav.


Zbog beskompromisne borbe protiv okupatora i za bolje i pravednije društvo, Barbara ističe da su se na strani saveznika borili samo partizani i da je dovoljno reći da kod Titove vojske nije bila važna nacionalna pripadnost kao i da su žene bile aktivne u partizanskoj borbi. Poređenja radi, navodi Nedića, Ljotića i Dražu Mihailovića, gde su prva dvojica od početka bila na strani okupatora, dok je Dražin deo pokreta na samom početku makar deklarativno bio potiv okupatora, ali je ubrzo pokazao pravo lice.

– Neupitno je ko je učinio više zla srpskom narodu, jer su četnici na teritoriji Srbiji najviše ubijali Srbe i težili da preko nacističke Nemačke dođu do velike Srbije, što svi znamo kako bi rezultiralo posle 1945. godine s obzirom na to da su bili na poraženoj strani. Nikako se ne mogu izjednačavati ova dva pokreta jer dok je četnički pokret sanjao kralja i veliku Srbiju ovaj drugi se stvarno borio za bolji život svih ljudi. Ova tema i dalje izaziva duboku podelu zato što se od početka devedesetih godina prošlog veka širila propaganda, jer u uslovima rata, više je odgovarala ideologija razdora nego ideologija jedinstva. I ta propaganda traje i dan danas, zbog potreba danjašnje "elite" – čuli smo od Barbare.

"Građanski ratovi gotovi su tek kad nestanu podele na pobednike i poražene"


S druge strane, Miloš kaže da je u oba gerilska pokreta bilo iskrenih patriota i boraca za slobodu. Tako da, navodi on, svakog istinskog borca protiv okupatora moramo poštovati, ali, naravno, dodaje, da prednost imaju oni koji su prvi ustali protiv okupatora u Evropi pod vođstvom pukovnika Jugoslovenske kraljevske vojske. Miloš objašnjava da se dugo prikrivalo da je partizanska strana uopšte i kontaktirala s okupatorom, što, naravno, nije moglo ostati večito pod velom tajne. Isto tako je mimoilažena i četnička saradnja sa Sovjetima u akcijama oslobođenja, u jesen 1944. godine. Uvek su okolnosti na terenu uslovljavale i kontakte, i saradnju sa okupatorima tamo gde je bilo.

– Nakon ratova devedesetih, Drugi svetski rat je verovatno najviše zla naneo stanovništvu s ovih prostora. Naša tragedija je u tome da je dominantniji bio momenat građanskog nasuprot svetskog rata. Činjenice su dosta daleko od uobičajenih stereotipa. Nesumnjivo se četnički zločini završavaju s krajem rata dok se nova partizanska vlast na sve moguće načine obračunava s protivnicima, praktično do raspada SFRJ. Najveći broj četničkih zločina je pravedno kažnjen dok se partizanski nisu ni smeli dovesti pod takav kontekst. Tretman zatvorenika na Golom otoku je definitivno jedan od najmonstruoznijih i najzločinačkijih možda i u celokupnoj istoriji čovečanstva. Predstavnici Jugoslovenske kraljevske vojske nisu se borili ni za šta drugo sem za slobodu dok pripadnici partizanskog pokreta od početka idu u obračun sa svima koji su im na putu ka osvajanju potpune vlasti na svim nivoima. Podele su naš usud, mentalitet i gotovo genetski kod. Svi narodi su imali građanske ratove i bez obzira na ishod tih ratova oni su gotovi tek kad nestanu podele na pobednike i poražene, jer i jedni i drugi dele i životni prostor i svakodnevicu – poručio je Miloš.


Žarko
smatra da svako ko je učio istoriju i poštuje tekovine antifašizma, ne može nikad da govori o tome da li su ovi ili oni bili bolji jer je istorija još davno dala svoj sud i četnici su, uveren je, saradnici okupatora i izdajnici dok su partizani odnosno NOVJ "vodili bespoštednu borbu protiv okupatora i njihovih sluga". Žarko nastavlja tvrdnjom da za saradnju NOVJ s okupatorom ne postoji nijedan dokaz i jedino što se spominje je "laž i podmetačina nedićevsko-ljotićevsko-četničko-ustaške emigracije" koja se pojavila u godinama posle Drugog svetskog rata, a to su navodni "martovski pregovori iz 1943." za koje su, kaže, istoričari više puta dokazali da se radilo samo o kontaktima radi razmene zarobljenika.

– S druge strane, četnici su od jeseni 1941. godine imali redovne kontakte, pa i legalizovali svoj status kod Nemaca, Italijana, pa i u NDH od kojih su redovno dobijali oružje, opremu i transport. Nebrojeno su puta, imali zajedničke akcije s okupatorima protiv narodnooslobodilačkog pokreta. Da je NOVJ nanela zlo srpskom narodu je takođe laž, a četničkih zločina ima za celu knjigu, pa je dovoljno samo spomenuti selo Vranić. Četnici su izdajnici, zločinci i saradnici Hitlera, Musolinija i Pavelića, a partizani su borci za slobodu i antifašisti. Priča o podeli na četnike i partizane potiče od retrogradnih, revizionističkih, nacionalističkih i šovinističkih delova srpskog društva kojima je za cilj da Srbija bude zatucani deo Evrope gde se slobodno može klati, vešati, streljati ili jednostavno samo ubijati sve koji nisu pripadnici "nebeskog naroda". Sve ono što nije civilizovano se krije iza tih što hoće da dokažu da su četnici sa krvavim noževima u rukama iznad dečijih kolevki bili antifašisti. Smrt fašizmu – sloboda narodu – rekao je Žarko.


"Priča o podeli na četnike i partizane potiče od retrogradnih, revizionističkih, nacionalističkih i šovinističkih delova srpskog društva"


Za Željka su četnici bili autentični dok su partizani sprovodili Staljinovu svetsku revoluciju. Kako kaže, i jedni i drugi su, nažalost, dali maksimalan doprinos bratoubilaštvu.

– Sa saveznicima su bili i jedni i drugi. Međutim, bitka na Sutjesci je konačno prelomila saveznike da stanu na partizansku stranu. Četnici su sarađivali sa okupatorom da bi pobedili komunizam, a ne zato što su voleli okupatore. Ludilo građanskog rata je podelilo Srbe da ta podela traje i danas, odnosno još nismo zacelili rane. Partizani su naneli više zla srpskom narodu, na duže staze. U samom ratu, nakon sloma Užičke republike, u Srbiji skoro da i nije bilo rata. Bosna, Lika, Kordun, Dalmacija... bili su stratišta srpskog naroda, koji je stradao podjednako od svih oružanih jedinica. Partizani internacionalisti su tu stvar drugačije postavili, jer sebe nisu smatrali nacionalno određenom vojskom. Četnici su na tim prostorima bili uz Srbe, a to je tada bilo najteže. Istoriju je pisao pobednik, a nije bio naročito pismen. Kada je isplivalo obilje istorijskih podataka koji negiraju zvaničnu "istinu", sve se uskomešalo, uzavrele su strasti. Potomci pobednika ne daju svoje, potomci poraženih traže svoju pravdu. Podele su omiljeni srpski hobi, i prosečan Srbin jedva čeka da komšiji crkne kokarda ili petokraka. Taj rat je prolio previše bratske krvi da bismo danas mogli hladne glave da pričamo o njemu. Što bi rekli u filmovima i serijama – nastaviće se... – zaključio je Željko.



Autor:
Dejan Ignjić

Oceni vest:
7
3

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • debeli

    pre 706 dana i 22 sata

    konačno da se neko setio i da ovakve(friške) teme obradjuje. bravo. izuzetno interesantno i izbudljivo putovanje sa maestralnim sagovornicima.

    Oceni komentar:
    5
    4
  • Ravna gora pobediti mora

    pre 706 dana i 20 sati

    U kojoj god državi da su došli na vlast, komunisti si bili najviše okrenuti protiv dobrobiti sopstvenog naroda. Treba li podsećati da se pod režimom Pola Pota ostajalo bez glave samo zbog nošenja naočara, na primer?

    Oceni komentar:
    7
    8
  • Milo Madacky

    pre 706 dana i 18 sati

    To što su takoreći Brotanski i USA mediji baljezgali je očita refleksija šta im je bilo u interesu i interesima onih koji ih plaćaju. Svi mi znamo da su se oni užasno bojali komunista i da još dalje strahuju. Tako da je to a pile of crap. Komunisti u principu nisu nacionalisti i nisu toliko plitki da gledaju ljude po nacionalnosti. Vi ste dragi narode brainwashed sa Kapitalističkom propagandom. Kako ja to znam? Ja sam proveo više od 25 godina i UK i veoma sam upoznat kako oni funkcionišu.

    Oceni komentar:
    1
    2
  • Slobodan gradjanin

    pre 706 dana i 1 sat

    Novi Sad je u vlasti sns odnosno potomaka fasista. Sta vam je onda cudno. Digby some nikolik kraju koji ni jednom nije krocio u grad. Cudo da nece I drzi da dignu spomenik

    Oceni komentar:
    3
    3
  • srbo

    pre 341 dan i 17 sati

    komunisti,zločinci,pobičli ste više Srba nego nacisti i fašisti zajedno.bagro tita ustaše,

    Oceni komentar:
    1
    2
  • srbo

    pre 341 dan i 17 sati

    Evo još dokaza,https://srbin.info/pocetna/aktuelno/da-li-srbijom-i-dalje-vladaju-potomci-titovih-egzekutora-ovako-je-ozna-krcila-put/

    Oceni komentar:
    1
    0
  • srbo

    pre 341 dan i 17 sati

    SVI ČLANOVI sns KAo i Vučić su deca titovih komunističkih okupatora Srbije,http://www.koreni.rs/nakon-tita-neprekidno-vladaju-potomci-deca-komunizma/

    Oceni komentar:
    0
    0
  • Sale

    pre 73 dana i 11 sati

    TITO je bio simbol svih komunističkih zločina, od kojih je najviše stradao srpski narod.Žalosno je da posle toliko godina Tita ne označavaju kao diktatora i masovnog ubicu!Milovan Đilas u svojoj knjizi 'Revolucionarna vlast' je priznao da su u Beogradu i u Srbiji likvidirane hiljade nevinih ljudi.Ubijeni su bili viđeniji ljudi, intelektualci, trgovci, politički i klasni protivnici komunista-okupatori sopstvenog naroda.Evidentirana su imena gotovo 60.000 streljanih, od kojih je oko 35.000 streljano bez suđenja, a samo 3.800 je pogubljeno po sudskim presudama, dok su ostali pogubljeni u logorima uglavnom po Vojvodini. Zato je zločin i teži, jer samo sud utvrđuje krivicu.Izveštaj Državne komisije Republike Srbije kaže, da su partizani posle Drugog svetskog rata likvidirali 416 đaka i studenata,2892 žena domaćica,jer su im muževi bili četnici,72 novinara,857 trgovaca,kafedjija,345 učitelja,77 glumaca i umetnika.Utvrđena su i imena 128 streljanih sveštenika Srpske pravoslavne crkve.Otimanje imovine je bio značajan motiv za streljanje.Vlasnici fabrika, kuće na Senjaku, Dedinju i u centru Beograda bili su prvi na meti...

    Kako razumeti streljanje javnih i kulturnih radnika i umetnika u Srbiji, samo zato što su drugačije mislili i protivili se revolucionarnim tj. nasilnim metodama osvajanja vlasti?Bilo je to pravo partizansko bezumlje i ludilo.Komunistički zločini u Srbiji su bili užasni:Milan Bata Janković je u jesen 1941. u Čačku ubijao čekićem, levom rukom, sa crvenom rukavicom, dok je Vladan Mićić u Užicu ubijao maljem.Jedan od glavnih egzekutora Srba, Vladan Mićić iz Požege, svedočio je kako su ubili preko 400 osoba u Užicu:„Neke sam ubio i maljevima“, rekao je.Stravičnu sliku komunisti su ostavili i u Čačku. U podrumima katastarske uprave i sokolskog doma pronađeni su leševi bez glave, dok su u podrumu ispod sreskog načelstva nađeni ljudske oči i prosut mozak.Glavni egzekutor bio je Milan Bata Janković, koji je simbolično nosio crvenu rukavicu bez prstiju, na levoj ruci, a ubijao je čekićem.Milan je bio rođeni brat Milke Minić, supruge jednog od vodećih komunista Miloša Minića.Milovan Đilas je lično izjavio, da su se ljudi ubijali maljem, kao goveda...

    O zločinima komunista u Crnoj Gori se ne govori, a imalo bi se šta, jer su njihovi tragovi brojni.Na Badnji dan, 6. januara 1942, sledbenici Josipa Broza Tita u Crnoj Gori počinili su jedan od najmonstruoznijih zločina u Drugom ratu, koji je po svojim razmerama i načinu izvođenja poprimio sva obeležja kolektivnog, ritualnog i satanskog smaknuća. Partizani su na taj svečani dan, uoči najradosnijeg hrišćanskog praznika po pravoslavnom kalendaru, zverski ubili 373 potpuno nedužna civila u Kolašinu(Srbi pravoslavne vere i nacionalno opredeljeni). Kao tipičan primer planiranog komunističkog zločina i ubijanja najviđenih i uglednih Srba u narodu može se uzeti primer streljanja Mihaila Mandića, crnogorskog barjaktara i nosioca mnogih ordena za hrabrost u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, koji je pozvan na razgovor u partizansku komandu u Kolašinu, a potom ubijen sa tri sina: Radosavom, Mašanom i osamnaestogodišnjim Jovom.Crnogorski partizani su tada kod Kolašina masakrirali 240 građana i nad njihovim telima razapeli lešinu psa na krstu, te ostavili natpis „ovo je Pasje groblje“.Žrtve su bile oba pola, svih uzrasta i zanimanja, a najviše ih je bilo iz redova uglednih domaćina-intelektualaca, sudija, trgovaca i zanatlija. Nisu bila pošteđena ni deca, ni najstariji.Tu nije bilo ni suda ni sudija, već samo maljevi i metak u čelo.Rodbina nije mogla da prepozna leševe svojih milih i dragih, jer su strašno bila unakažena i bez pojedinih delova tela.Njihova je jedina ‘greška’ bila što nisu prihvatili bezbožnički komunizam...

    U Drugom svjetskom ratu, od 200 sveštenika u Crnoj Gori, pobijenio je njih 182 i to najčešće na svirep način, pošto su ih prethodno zvjerski mučili, čupali im brade, kačili im ovnujska zvona, uprezali u konjske kočije, tjerali ih da piju krv ubijenih četnika, žive ih bacali u jame...Jovo Kapičić se javno hvalio kako je ubijao ljude:„Nismo imali milosti, bili smo okrutni jer smo čistili smeće… To je tada bilo kao da sam Bog. Nije bilo propisa, a mogli ste da sudite i da odlučujete. Srbija je većinom bila za četnike, ne za partizane. Srbija je bila vezana za kralja, dinastiju, crkvu, koja je u duši naroda i intelektualce”, rekao je Kapičić za dnevni list “Blic” 17. septembra 2009.U Kamničkoj dolini u Sloveniji nalazi se šesnaest masovnih grobnica u kojima počivaju uglavnom kosti svirepo ubijenih četnika, sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske i brojnih drugih civila koji su bili krivi samo zato što nisu voleli komunizam.Komisija Vlade Slovenije sastavljena od forenzičara, antropologa, istoričara i pripadnika kriminalističke policije je otkrila 600 masovnih grobnica i oni procenjuju da u njima ima oko 100.000 žrtava koje su svirepo ubijene od partizana-komunističkih zločinaca.Sima Dubajić, tada partizanski oficir, priznao je kako je njegova jedinica, streljala bez odluke suda po naređenju komande. On je naveo da su streljanja obavljena ispred otkopanih jama, a kada bi žrtve upale, unutra bacane su bombe. Dubajić se tada javno pokajao, rekavši da je bio zaslepljen ideološkom mržnjom...


    Na osnovu Titovih naređenja, komunistički preki sudovi slali su ljude u smrt po kratkom postupku i bez prava žalbe. „Ova presuda je izvršna i protivu iste nema mjesta žalbe“, pisao je Sava Kovačević, predsednik Prekog vojnog suda Nikšićkog partizanskog odreda.U „Popularnoj enciklopediji BIGZ-a“ iz 1976, zvaničnoj enciklopediji komunističke Jugoslavije, na strani 1251. stoji da je Udba osnovana kao Ozna 14.5.1944, a da od sredine 1952. nije više vojna formacija i da radi u okviru ustava i zakona. To je zvanično priznanje da je pre toga radila iznad zakona i ustava i svi oni koji su rukovodili imaju komandnu odgovornost za sva ubistva-zločine komunista- koja su se dogodila....


    U prve velike zločine komunista u Hercegovini spada ubistvo trojice kaluđera u manastiru Duži, 23. decembra 1941. Bili su to stari ruski kaluđeri, izbegli posle 1917. godine od boljševičkog terora. Najobimniji rad o komunističkim zločinima u Hercegovini, dvotomnu knjigu „Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942″, objavio je bivši hercegovački partizan i visoki oficir Titove armije, dr Savo Skoko. Mnogobrojna dokumenta Skoko je upotpunio svedočenjima partizana očevidaca događaja.Za Pavla Kovačevića, partijskog rukovodioca Operativnog štaba za Hercegovinu, Skoko kaže da se njegov ekstremizam graničio „sa nekom vrstom mentalne poremećenosti“. Kovačević je lično učestvovao u suđenju i ubistvu svog oca Petra, 8. marta 1942. u Grahovu. Kada mu je sutradan u kancelariju došla majka i pitala da li može videti muža, sin joj je hladnokrvno odgovorio: „Ne možeš, ubili smo ga noćas“...Smešno je porediti četnike sa ustašama,komunistima ili nacistima.Četnici nisu imali Jasenovac i dečije logore,četnici nisu ubili nekoliko stotina hiljada nedužnih ljudi jer nisu htjeli biti komunisti i nisu imali Goli otok-uz Gulag u Sibiru,jedan od najgorih u istoriji sveta.Četnici- nisu svi bili pod komandom Draže Mihailovića- jesu pravili zločine,ali najviše iz osvete i broj žrtava ne prelazi cifru od 10-20 hiljada ljudi.Stravičan genocid nad Srbima izvršen je na početku Drugog svetskog rata od strane Hrvata i muslimana.Taj genocid je izazvao osvetu, koja je rezultirala zločinima Srba/četnika nad hrvatskim i muslimanskim civilima.Draža je naređivao i uvek isticao, da bez suđenja “ niko ne sme biti ubijen “,a neki četnici koji se nisu držali dogovora su streljani-kao kapetan Sergije Mihailović.SAD su generala Dražu Mihailovića -dve godine posle njegovog streljanja, odlikovale za borbu protiv Adolfa Hitlera.Predvodnik francuskog pokreta otpora i kasniji predsednik general Šarl De Gol, odlikovao je Mihailovića Legijom časti.DAME I GOSPODO! OVA ODLIKOVANJA SE NE DAJU SARADNICIMA NACISTA I ZLOČINCIMA !…


    Srbiju od nacizma nisu oslobodili partizani,nego Crvena armija.Navedite makar jedno gradsko naselje koje su partizani oslobodili od Nemaca pre nego što je Staljinova vojska prešla Dunav, 4/5. septembra 1944. godine.Čet­ni­ci su oslo­bo­di­li po­je­di­ne gra­do­ve u Sr­bi­ji pri­je do­la­ska i par­ti­za­na i Cr­ve­ne ar­mi­je.Srbija i srpski đaci su posle Drugog svetskog rata iz istorije učili da su gradove i mesta poput Loznice, Gornjeg Milanovca, Čačka, Lazarevca, Kruševca i mnogih drugih od Nemaca oslobodili partizani, međutim,to nije tačno.Sva ta mesta od fašista oslobodili su četnici Dragoljuba Draže Mihailovića!Titovi partizani se u toku čitavog rata nisu uopšte ni borili protiv stranog okupatora, a najmanje protiv hrvatsko-bošnjačkih ustaša i domobrana, već samo i isključivo protiv rojalističkog Ravnogorskog pokreta đenerala Draže Mihailovića.Sve ofanzivne akcije partizana bile usmerene isključivo na četnike Draže Mihailovića dok se prema Nemcima, Italijanima i oružanim formacijama Nezavisne Države Hrvatske vodila isključivo defanzivno-odbrambena borba ukoliko su od njih bili napadnuti.Neka mi neko navede gde su i kada partizani napadali Nemce (do dolaska Crvene armije septembra 1944 )?Saradnja na relaciji partizani–Nemci ili komunisti–nacisti nisu ni začuđujući niti neočekivani, s obzirom na to da su Titovi partizani sa tim istim Nemcima već sarađivali u Srbiji u kasno leto i jesen 1941. g. O tome postoje i fotografije, uz činjenicu da su Nemci bukvalno poklonili Titu grad Užice sa čitavom radećom fabrikom municije, što je titoistima davalo ogromnu prednost u građanskom ratu protiv četnika Draže Mihailovića. Nakon rata, Brozova titografija je od nemačkih potera i bežanije partizana pred Nemcima pravila partizanske herojske borbe protiv okupatora.Nemci su želeli da unište Brozov Vrhovni štab, jer su bili konkurencija u upravljanju tim prostorima...

    Titova obmana, prema svedočenjima članova Vrhovnog štaba, na kojoj je temeljio svoju komandantsku veličinu, bila je "varka" sa rušenjem mosta na Neretvi 1943. "Taj most nije srušen da bi se zavarali Nemci, ustaše i četnici i sakrio pravac povlačenja partizanske glavnine. On je srušen zbog Titove panike i pogrešnog obaveštenja Vlade Šegrta da nas goni 20.000 četnika."...TITOVO ponašanje za vreme operacije "Reselšprung", "Konjićev skok", odnosno za vreme desanta na Drvar, takođe menja stvorenu idealizovanu sliku o njemu.Otkriveno je da je četnički prepad na Nemce kod sela Ljuljak ključni dokaz da je Mihailović prvi započeo oružane sukobe s Nemcima, a ne pripadnici Titovog pokreta. "Danas je sasvim izvesno da je 28. maja 1941. kod ovog sela napadnuta nemačka motorizovana kolona i da su se nedeljama posle toga mogli videti ostaci spaljenih kamiona u jarku kraj puta..." - napisao je o tom ratnom događaju Vasa Kazimirović.Slovenački istoričar Jože Pirjevec o dešavanjima u pećini piše:"Žujović se probio do pećine i kolibe. Našao je Tita u svečanoj uniformi i Zdenku u vojnoj. Očito ga je bila uverila da se preda Nemcima. Crni, kome je Tito već dugo išao na živce, nije postupio baš obzirno. Potegao je revolver i počeo vikati: 'Šta to znači? Obukao si svečanu uniformu, ali znaj da im se živ nećeš predati. 'Oćeš da se predaš Nemcima i kao komandant spaseš glavu a upropastiš i izdaš našu borbu?!' Pretnjom ga je naterao da napusti sklonište i koritom potoka izađe iz pećine."...

    Veoma mnogo se govorilo o general – pukovniku JNA Peku Dapčeviću, koji je gotovo sam oslobađao Beograd, a veoma malo o general – majoru Crvene Armije, komandantu 4. mehanizovanog tenkovskog korpusa, Vladimiru Ivanoviču Ždanovu, koji je i oslobađao Beograd od nemačkih trupa.Peko Dapčević uistinu je učestvovao u oslobađanju Beograda.Ali, samo učestvovao.Nije ništa mnogo drugačije bilo i sa ostalim gradovima, uključujući i Niš, scenario je uglavnom bio isti: Rusi ginu, jurišaju i oslobađaju, naši „oslobodioci“ tu služe kao neka vrsta pomoćnih trupa jer šta će prekaljenoj Crvenoj armiji pomoć neobučenih, skrpljenih jedinica čiji pripadnici imaju malo ili nimalo iskustva u borbi? Nakon što Rusi oslobode grad, nađe se neki komesar da na čelu kolone u isti ujaše na belom konju. Frontalnu borbu nisu vodili, niti su imali dovoljno oružja, naravno, ni vojničke snage, već pripucaju, ubiju mučki iz zasede i pobegnu, a narod po običaju ostave na cedilu, na milost i nemilost okupatora.Malo je poznato da je u Titovom dovođenju Tita na vlast u Beogradu učestvovalo čak 414.000 sovjetskih vojnika.A još manje da je Tito za ovu ključnu ratnu operaciju uspeo da odvoji samo 26.000 boraca iz raznih delova Jugoslavije i tek oko 15.000 pristalica iz svojih jedinica u samoj Srbiji...


    Nije Draža Mihailović bio saradnik Nemaca i ustaša,nego TITO.Istoričar Klisolda kaže da su kontakti između Nemaca i partizana održavani preko izvesnog pukovnika Ota, člana komunističke partije Nemačke i komandanta Todta.Tito je tokom Drugog svetskog rata bio zaokupljen više borbom za vlast nego otporom fašizmu, što najbolje pokazuju pregovori koje je marta 1943. preko svojih bliskih saradnika vodio s Nemcima.Đilas i Velebit tada u Zagrebu ubeđuju Kašea i Horstenaua:„Mi se ne borimo protiv vas, Nemaca. Mi se samo branimo. Nemojte nas goniti i nećemo pucati na vas. Naši neprijatelji su četnici. Mi se borimo samo protiv njih.“ („Ein General im Zwielicht“, Band 3, Bohlau Verlag Wien-Koeln-Graz 1988; M. Đilas „Partizanski rat“, Beograd 1979. godine)...U Vojno istorijskom institutu nekadašnje JNA, nalazi se u arhivi/ Br. reg. 3/2; Kutija-116/1638/ original Sporazuma o saradnji komunista i ustaša. Sedam dana posle osnivanja Pavelićeve NDH,u ugovoru potpisanog 17. aprila 1941. godine,kojeg su u ime ustaša potpisali Mile Budak i Mladen Lorković, a u ime Komunističke partije Hrvatske Andrija Hebrang i Vladimir Bakarić stoji ovo:„Komunisti neće preduzimati nikakve akcije protiv NDH."...


    INTERESANTNO JE DA SE TITO CELO VREME RATA NALAZIO NA TERITORIJI NDH,U KOJOJ SE NALAZILA I BiH.U novembru mesecu je čitava dva dana na ovoj teritoriji (26. i 27. novembra 1942. g.) u Bihaću zasedao Brozov AVNOJ potpuno neometano od strane ustaša (isto kao i godinu dana kasnije u Jajcu 29. i 30. novembra 1943. g.)...Ne zaboravimo i zajedničku bitku ustaša i partizana u Lijevču polju kod Laktaša/opština Banja Luka/.U ranu zoru 4 aprila 1945.godine,Ravnogorce sa narodnim zbegom su napali istovremeno sa tri različite strane: Nemci, ustaše pod komandom generala Metikoša i Maksa Luburića i partizani pod komandom Koče Popovića! Partizani su žestokom vatrom podržavali ustaške jedinice, uz pomoć nemačke teške artiljerije, koja je zasipala četničke položaje.Četnici su imali samo lako naoružanje.Kako su borbe neprestano vođene nekoliko dana,ostali su i bez municije.Tu je ubijeno oko 7000 četnika i 5000 zarobljeno.U prikazu knjige nemačkog istoričara Klausa Šmidera Partizanski rat u Jugoslaviji 1941-1944.godine, na jednom mestu se doslovce kaže da je na slom četničkih jedinica Jezdimira Dangića „uticala taktička saradnja između ustaša i partizana početkom aprila 1942, koja je trajala oko dve nedelje...

    Josip Broz Tito nije bio antifašist, niti je digao ustanak protiv fašizma, nego je kao komunistički prvak iskoristio povoljne istorijske i političke okolnosti da digne komunističku revoluciju poput one Oktobarske u Rusiji i uvede lenjinističko – staljinistički sistem okrutne tiranije, što mu je, uz obilnu pomoć naivnih i prevarenih nažalost i uspelo.Bez Crvene armije je bilo nezamislivo da komunisti zauzmu Srbiju.Tito dolazi na gotovo, tretira je kao okupiranu neprijateljsku zemlju i pristupa sistematskoj fizičkoj likvidaciji srpske elite (streljanja).Tako je jedna okupacija zamenjena drugom, s tim što je ova odnela neuporedivo više srpskih života.Posle 1945. je vladao metodama koje se ničim ne razlikuju od fašističkih,odnosno nacističkih: uveo je teror, otvarao logore,u kojima su pod neljudskim uslovima zatvarani neprijatelji njegove vlasti, sprovodio masovna ubistva; setimo se Golog otoka i nasilnih otkupa krajem četrdesetih godina. Bile su to metode dostojne Josipa Staljina i Adolfa Hitlera!Žalosno i velika sramota je da se o stradanjima na Golom otoku ćuti, pogotovo kada se zna da je 8.800 zatvorenika ubijeno na zvjerski način, bacano u more, sahranjivani kao psi po kamenjarima, davljeni u moru kao što je slučaj sa ambasadorom Žarkom Popovićem iz Bjelopavlića.Po direktivi Broza,golootočani su robijali paklu.Zašto o ovom genocidu ćute istoričari, akademici, naučnici i javni radnici?Šef komunističke policije Aleksаndar Rаnković je u jаvnom izvještаju rekаo, dа je od 1945. do 1950. godine kroz komunističke zаtvore prošlo oko 3,5 milionа grаđаnа od kojih je polovinа bilа nevinа, а trećinа mаloljetnа...

    Tito je bio predratni, ratni i poratni zločinac, al i teški kurvin sin! Iako deklarisani komunista, Tito je pomagao Vatikanu u ratu protiv mrskih šizmatika.Za vreme Tita u Hrvatskoj pohađanje katoličkog „vjeronauka“ bilo sasvim normalna stvar, od 1972. u zagrebačkoj katedrali redovno slavljen spomen dan Alojzija Stepinca, a propovedi je držao nadbiskup (kasnije kardinal) Franjo Kuharić. Hrvati su od 1974. godine dobili pravo da posle državne himne izvode himnu Hrvatske „Lijepa naša“. Za to vreme, Titova vlast u Srbiji je zabranjivala svako ozbiljnije versko okupljanje, a srpski episkopi bili su na robiji (poput mitropolita crnogorsko–primorskog Arsenija Bradvarevića i vladike Varnave Nastića). Tito je Srbiju podelio na užu teritoriju i dve pokrajine. Ništa gore nije mogao da uradi jednoj državi i jednom narodu. Na Kosovu i Metohiji je doselio iz Albanije više od 300.000 mladih Albanaca,dok je zabranio povratak preko 200 000 Srba.Hrvatskoj državi Tito prisajedinjuje srpsku pokrajinu Baranju, zatim Istru, Dalmaciju i gotovo celu jadransku obalu sa ostrvima. Broz je sistematski smanjivao broj Srba u Jugoslaviji,formiranjem novih nacija a sve sa ciljem veštačkog umanjivanja broja Srba.Titova Jugoslavija je bila srpska zabluda, a posebno zabluda srpskih komunista, koju je iskoristio Broz. Mi nismo nikog pobedili, naročito ne fašiste i naciste. Mi smo jedino uspešno pobeđivali same sebe.

    Oceni komentar:
    5
    1
  • Nemoj dijareju prosipati ovde

    pre 73 dana i 1 sat

    Ja sam odlično živeo pod tim Titom, što bi svakom mladom čoveku mogao da preporučim.
    A kako živim sada, pod tvojom srpskom vlašću kada se četništvo veliča, i kada se od onih koji su odsecali glave srpskim domaćinima pokušavaju napraviti oslobodioci - narod sam dobro vidi. Takvih svedoka kao ja - na stotine hiljada, najmanje.
    Nikada srpska država i pojam naroda nije bio uniženiji nego danas. Nikad toliko bez suvereniteta, o kome nas lažu, a za svaki postupak moramo pitati Berlin, Vašington ili London.
    Što je pod Titom u Jugoslaviji bilo nezamislivo.
    Tvoj voljeni Draža je stradao isključivo zbog gaženja oficirske reči, o čemu izbegavaš da pišeš.
    Pozvao je Tita na dogovor, podmetnuo bombu pod most od koje je stradao konjovodac koji je išao prvi.
    Sjajnog li oficira Kraljevske vojske koji se tako ponaša, kao psolednji kriminalac!
    Zbog toga je streljan.
    Što se tiče ostalih, svedok mi je pričao kako je gledao klanje 20-tak mladih koji su se premali da u onom poplavljenom sremskom selu, 2014-te je bilo poplavljeno, odatle su 1943-e hteli da odu u partizane, a neko je to dojavio četnicima.
    Ujutro, kada su se sastali, 4-ica četnika su čamcem prešli Savu, uhvatili ih na sastanku i sve poklali. A zatim su ih naslagali u četvrtku, kao drva kada se suše, d aih roditelji ujutro pronađu. Smatra se da su bili Ljotićeva grupa.

    Oceni komentar:
    1
    6