NS konstanta: Kafana Ribar - karirano srce grada

NS konstanta: Kafana Ribar - karirano srce grada

Ovim gostima se mora verovati. Nisu to, kažu, neki balavanderi od juče, nego "ozbiljni ljudi", što već godinama svoje dobre i manje dobre dane s kafanom dele i s kafanom žive …

Ribar. Najstarija kafana u gradu. Neki kažu "nije, najstarija je Lipa". "Ribari" odmahuju glavom, pa vele "šta nas briga šta neki tamo kažu". Ko god je ikad u kafanu zakoračio zna da je kafanskim ljudima bezmalo nemoguće ugoditi. Ali se oni "razumni" uglavnom slažu da Lipa jeste najstarija gostiona novosadska, ali da je Ribar jedini preživeli bircuz iz "onih dana". Kako god. Ribar. O zgradi u kojoj je smešten, u Dunavskoj 21, u srcu Novog Sada, dragocena knjiga "Građa za proučavanje spomenika kulture Vojvodine" iz 1971. godine kaže: "Osnovni građevinski elementi iniciraju njeno podizanje u 18. veku. U buni je oštećena i posle dve-tri godine obnovljena. Od 1863. godine u njoj je živeo profesor, novinar i književnik Aleksandar Sandić, kulturni, privredni i javni radnik. Još je poznatija po svojoj kafani iz druge polovine 19. veka veka pod nazivom 'Crni Jarac', u kojoj su se okupljali boemi i književnici..."

Po dušama, glavama, jetrama i džepovima zalutalih bećara narečeni "Jarac" je svojim rogovima šiljatim nabadao do kraja Drugog svetskog rata. Onda je proteran, a na "ognjište" mu se uselilo nekakvo mutantsko skladište prehrambenih proizvoda "29. novembar". Na sreću, rabota nazvana po prazniku za koji se, u jednom danu, pobije više svinja no muva diljem svih meridijana, nije dugo opstala. Valjda zbog karme, ko će ga znati. I eto, kafana se opet kući vratila. Ovaj put pod imenom "Ribar", koji je najpre poslovao u sklopu "samoupravnog" lanca hotela i ugostiteljskih objekata "Putnik". Negde do čuvenih "godina raspleta". Tada ga pod svoje uzima dugogodišnji konobarski tandem koji su činili tetka Duška i čika Pera. Penzionisane tetka Duške se još mnogi gosti često i rado sećaju. Njene šarmantne punđe s kojom je kroz uzana "ribarska" vrata maltene "na kant" morala prolaziti; njenog "umoran si, srećo, idi kući, da malo odspavaš", u trenucima kad se "sreća" toliko obleba, da ni treptati ne može. A čika Pera? On je, bogu hvala, još uvek tu. I, da ne čuje zlo, ne planira da se pomera. Iako je već odavno svoje smene sveo na minimum, pa s gostima uglavnom druguju sin Mile i konobarica Stana, "najbolja konobarica u ovom delu vasione". Bar gosti tako kažu. A gostima se mora verovati. Nisu to, kažu, neki balavanderi od juče, nego "ozbiljni ljudi", što već godinama svoje dobre i manje dobre dane s kafanom dele i s kafanom žive.

Za šankom, tik uz vrata, stoji čika Sale, profesor fizike i najbolji poznavalac Novaka Đokovića, na šanku, a i šire.

Za prvim "kariranim" stolom, onim malim, okruglim, što gleda na ulicu, još jedan profesor, Mlađa vajar, sa Akademije ovdašnje. Iza njega doktor Ljuba pijucka čaj, jerbo su mu, "zbog jakih emocija", kolege iz bolnice nešto po srcu čeprkale, pa ne ide da ga kogod vidi da se s "jabukom" i vinjakom druži. Bar ne još koji dan. Pa onda nanovo. Moraju i kolege štogod raditi. Ostatkom kafane, u zavisnosti od doba dana, čavrljaju ili ćute, što stalni i redovni gosti, što oni koji će to tek postati. Ćira, kog bije glas da je najjači, pa mu se, kažu, ni novinari koji o kafani pišu ne smeju zamerati. Da ne čačkamo. Nebojša iz kopirnice prekoputa, za kog se veli da mu se "ama baš nikad nije desilo" da koju više kljucne, pa da u korice diplomskog rada iz atomske fizike uveže kakvu elaboraciju o sklekovima sa DIF-a. Zoki, najuspešniji direktor u čitavoj Dunavskoj (ulici, ne regiji), o kom kruži legenda da je davnih dana, sećaju se stari, čak celu kafu platio, i to kešom, odjednom. Pavle, koji za sebe veruje da je pesnik, pa se, kažu, u jednom od tih pesničkih zanosa toliko zaigrao s nekim flašama, da se istog dana, tako polusvestan, oženio. Greše ljudi. Tu je i Dragan, dakako, zdravo grlati konzervator iz Muzeja Vojvodine, kom, kažu, ko salivena pristaje ona fraza "dobar čovek, al' nezgodan kad popije" i koji se, vele, u život i ostala pitanja razume bolje od Heraklita lično.

Da ne bude da Ribar samo tradiciju baštini, tu je i Vlada, kustos u Muzeju savremene. A iz ćoška situaciju kontroliše vazda trezveni inspektor Dača, koji "nikad u kafanu nije ušao dok mu radno vreme još traje". Čika Voja, uz votku, da ne čuje žena, pripoveda o "teškoj povredi" zbog koje je penzionisan, a koja je toliko suptilna, da se golim okom ne vidi. Sve čašicu u drugu ruku, onu zdravu, prebacuje. Pa Gojko, pa Mlađa čuvar, pa Bata zlatar koji je svratio da potkraj dana smiri živce. A Sava Čokanica, legendarni fudbalski sudija, uz crno vino, još setno duva u svoju pištaljku kojom je onomad, '91, označio kraj utakmice Rijeka - Olimpija, i sa njom, uz spaljenu jugoslovensku zastavu, kraj jedne epohe, kraj jedne države, kraj jednog sveta.

Na sreću, bar se Ribaru kraj još ne nazire. Da nam i on, kažu, ode, ne bi znao čovek za šta da živi. Dobro, de, malo preteruju. Zato se u kafane, valjda, i ide. Ko ne pretera, ko da nije ni dolazio.

TRI STOLICE: Među stolovima kafane, baškare se tri stolice, koje gotovo nikad nisu slobodne, a opet, kad ih čovek pogleda, izgledaju kao da ih ni čete budućih gostiju neće manje praznim učiniti. Jedna čika Uroševa, druga Mlađe mornara, treća Zemarina. Čika Uroš, ugledan advokat novosadski, tek tako jednog dana otišao, "tu, do četvrtka, pa levo", kako je voleo da kaže, vazda nasmejan. Da svoje papire i paragrafe gdegod drugde razvrstava. Mlađa mornar, isto tako, digao sidro pa otplovio u neka nepoznata mora, a Zemara, valjda, odjahao da "brani Knin", iz kog ga je život onomad proterao. Kadgod ih se neko od gostiju seti, te uz reč ili dve prospe na pod kafane koju kapljicu. I život, opet, ide dalje. Pa dokle stigne.

Autor teksta: Duško Domanović

 

 

 

Oceni vest:
7
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Dejan D

    pre 1778 dana i 3 sata

    Duško,
    svaka čast. Nikada nisam bio u toj kafani ali, nakon čitanja tvog teksta imam utisak da nikada iz nje nisam ni izlazio. Sve pohvale za tvoj način pisanja. Bravo.

    Oceni komentar:
    1
    10
  • Luka Stanisavljev

    pre 1778 dana i 50 minuta

    Svaka čast novinaru, vrhunski napisan tekst. Lepo dočarana jedna od mojih omiljenih kafana. Ne znam šta bih rekao, sem toga da je svaki deo teksta, svaka reč tačno tamo gde treba da se nađe. Ovo je najbolji (novinarski) tekst koji sam pročitao u poslednje vreme, mada i nema neku konkurenciju, jer novinari uglavnom samo blebeću o našoj mizernoj politici, našem velikom diktatoru koji je u najmanju ruku smešan, i o nekim krajnje nebitnim stvarima kao što su estradne ličnosti ili one budale iz "rijaliti šoua" koje smatraju nekim zvezdama a ljudi nisu uradili ama baš ništa. Uglavnom, odoh predaleko, sve u svemu, svaka čast!

    Oceni komentar:
    0
    8
  • Milan P

    pre 125 dana i 17 sati

    Eh... nekad kafana... danas rupa!
    Tuga u šta se pretvorila... do 2-3 sata svako veče preglasna muzika (a radno vreme po zakonu do 23h radnim danima), ispred se lome čaše, flaše, tuče... komunalne ni u najavi da zaustavi maltretiranje cele ulice i susedstva. Sramota!
    Malo istražite to...

    Oceni komentar:
    2
    3