Od Dornšteterove poslastičarnica do Atine: Nepodobna imena, isto mesto, različite adrese

Istorijat jedne od prvih novosadskih poslastičarnica počinje još krajem XVIII veka kada je vlasnik bio Peter Majerka, koji je među građanima bio poznat po odličnim krempitama. Od njega je kupuje Ištvan Hajerek, a potom 1913. godine Jakob Dornšteter, poslastičarski majstor – cukraszmester. Ovaj majstor je napravio elitnu poslastičarnicu u kojoj se okupljao uglavnom otmeni svet. Poslastičarnica “Kod Dornštetera”  koja se nekada nalazila na Glavnom trgu u zgradi „Gvozdenog čoveka”, poznatog gradskog orijentira, postoji i danas na istom mestu, ali su joj se i ime i adresa promenili…

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Priču o današnjoj “Atini”, a nekadašnjem “Zagrebu” i “Moskvi” upotpunjujem sa tekstovima iz “Enciklopedija Novog Sada” i beleškama V. Vrgovića. Malu radnju sa četiri stola Dornšteter je u četiri maha preuređivao i modernizovao, sve dok nije postala velika poslastičarnica sa preko sto sedišta, verovatno po ugledu na čuvenu peštansku cukraznicu „Žerbo”, a na meniju su se nalazili pored mađarskih i vojvođanski specijaliteti. Lokal je imao 453 m2, a prodajni prostor i stolovi sa foteljama – 213 m2. Tako je bilo i za vreme Kraljevine Jugoslavije i sve do sredine XX veka.

Stari Novosađani pamtili su ovu izuzetno luksuznu radnju, koja je privlačila goste, ne samo svojim enterijerom, nego i izvanrednim poslasticama. Sala sa galerijom na spratu imala je velika ogledala, kitnjaste lustere, otmeni nameštaj i salone sa plišanim crvenim foteljama. Devojke koje su posluživale bile su u belom, sa uštirkanim keceljama i belom mašnicom u kosi. Služeni su proizvodi poput ledene kafe, kesten- pirea, kapucinera, krempite, saher i reform torte, sladoleda sa šlagom i parfea u staklenim čašama. Gosti su bili ugledni građani i značajne ličnosti, gospoda i gospođe i mladež iz imućnijih kuća. Svakodnevna slika u poslastičarnici je ličila na prikaz sa neke stare novosadske razglednice: gospođe, mlade mame, u 11 sati dolaze kod Dornštetera na ćaskanje, kafu i kolače, dok dadilje šetaju decu po Promenadi. Vlasnik poslastičarnice,  Jakob Dornšteter  je pri kraju II svetskog rata verovatno stradao, jer su tokom rata kod njega navraćali nemački i mađarski oficiri. Nažalost, ovaj podatak nije moguće proveriti, osim da se rodio 1885, da je umro 1944. u Novom Sadu i da je sahranjen na Katoličkom groblju.

KONKURENCIJA: Druge poslastičarnice u Novom Sadu pre rata bile su mnogo manje luksuzne od Dornštetera. Radnje Stevana Vala u Futoškoj ulici, Franje Hanga u Miletićevoj, Parlaćev “Siti” u Jevrejskoj (sada na Pozorišnom trgu), spadale su među uglednije, dok su ostale znatno zaostajale.

Godine 1945. poslastičarnicu je preuzelo Gradsko poslastičarsko preduzeće, a ime poslastičarnice postalo je politički nepodobno. Logično rešenje za novo ime čelnici grada pronašli su u dobrim odnosima sa Rusijom, te su je prozvali „Moskva”. Ovo ime je trajalo oko tri godine, a posle istorijskog „Ne” Staljinu, opet je naziv postao nepodoban. Gradski oci su se posle razmišljanja odlučili za novi naziv – „Zagreb”. Posleratna lokalna i pokrajinska politička elita, dolazila je ili je dovodila goste kod „Dornštetera”, tako su je svi tajno nazivali, sve u strahu da neko ne čuje kako je zovu i u koju poslastičarnicu nameravaju da idu. Još dugo vremena taj naziv se izgovorao kod starih Novosađana, koji su tamo rado odlazili na osveženje. Prvi posleratni poslovođa Paja Kosanović (1890–1979) bio je iskusan poslastičar i pokušao je narednih godina da održava nekadašnji nivo. Kada su došli novi rukovodioci, izmenjen je nameštaj, poskidana su ogledala i lusteri, srušena galerija, a radnja je postala restoran nižeg ranga, ili bolje rečeno prolazni restoran gde se dolazi na doručak i užinu. Poslastičarnica je sve više ličila na željezničku stanicu i bila je sve prljavija.

Renovirana je početkom 60-tih godina XX veka i donekle je vratila stari sjaj, ali ni približan predratnom. Naziv „Zagreb” je postojao sve do devedesetih XX veka, kada je došlo do raspada Jugoslavije, kada je to ime postalo neprikladno u samom centru Srpske Atine. Tom logikom “Zagreb” je preinačen u „Atinu”, kako se i danas zove. Krajem prve decenije novog veka poslastičarnica je renovirana, pa takva i dan danas radi na zavidnom nivou.