Olivera Popović, rokenrol mama, lepotinja, umetnica: Crteži i ilustracije svetskog čara

Rođena Rumljanka, uzemljena u Novom Sadu, naša današnja sagovornica je umetnica planetarnog glasa. Crteži, ilustracije i grafički dizajn su njen život, što ni ne čudi kad je od malena želela samo da crta i da crta. Imperativ joj je da radi ono što voli i uspela je u tome.

Olivera Popović završila je Srednju građevinsku, kako u šali kaže, zidarsku školu, arhitektonski smer. Htela je da studira arhitekturu, ali za Beograd nije bilo para. S 27 godina upisala je grafički dizajn i bila student generacije, iako nikad nije diplomirala. Stalni je saradnik "Kreativnog centra", radila je 15 godina ilustracije za čuveni nemački "Tesslof", a trenutno je art direktor u američkoj kompaniji "Teaching textbooks". Jednom je poslala rad na Festival ilustracije knjige "BookILL fest" i dobila prvu nagradu.

– U Novi Sad sam došla u četvrtom razredu osnovne škole i jako to nisam volela. Cela ekipa mi je bila u Rumi, stalno sam odlazila nazad i tek sam se pri kraju srednje škole "namestila". Crtanje me je oduvek privlačilo. Samo to sam i radila kao mala i visila po drveću (smeh). Nakon srednje zaposlila sam se u Zavodu za zaštitu spomenika kulture kao arhitektonski tehničar. Privremeno, 11 godina (smeh). Zatim sam pet godina radila u jednoj beogradskoj izdavačkoj kući i otad sam frilenser. Mislim da sam odslužila svoje i državi, i privredi (smeh). Neozbiljno i nezanimljivo je bilo da sedim na predavanjima kad sam uveliko radila, a i sve što su nudili već sam znala. Dokle god je nosila ime "Jovan Vukanović", srednja škola je imala moj logo. U trećem srednje sam uradila ilustracije za neke udžbenike iz fizike i to mi je bio prvi honorar. Silne novce sam zaradila te 1994. godine, cifra je bila sumanuta. U banci sam iz tri puta morala da podižem kintu. Dopalo mi se kad sebi zaradiš pare i nikom ne moraš da objašnjavaš šta si i zašto si. Ta nezavisnost me i danas vozi. Dok je meni mene (smeh) – započela je priču Olivera.

Ova neponovljiva Novosađanka objašnjava da možda zvuči bezveze, ali nikad nije jurila poslove, birala konkurse, slala CV, već su uglavnom nju zvali poslodavci. Umetničko ime Oli Poppins kojim se potpisuje, nastalo je spontano pre jedne decenije kao i sve u životu joj. Njen sin ga je smislio, naravno pod impresijom omiljene nam Meri Popins. Sad je i majka tako zove. 

– Nemam pojma kako su me u početku poslodavci nalazili. Kasnije je ta priča krenula preko behance, gde imam svoj portfolio. Radila sam u Zavodu, bila na porodiljskom s drugim detetom i videla na netu da izdavačka kuća iz Beograda traži ilustratora. To je bio prvi i jedini konkurs na koji sam se prijavila. Njima se jako svideo moj rad, odlučili su da radim za njih, pa sam stvarala od kuće. Slično je bilo i s Nemcima za koje sam radila honorarno dok pre tri godine nisam počela da radim za Amerikance. Dobila sam mejl od njih, da plaćaju 20 dolara po satu, da hoće da radim za njih i da se javim. Nisam odgovorila jer je bilo potpuno nerealno, kao oni lažni mejlovi da ste dobili milion dolara (smeh). Ponovo su poslali i molili da se javim. Odgovorila sam, obavili smo u ponoć intervju preko skajpa i posle podne sam počela da radim. Napredovala sam i sad sam art direktor. To je izdavačka kuća koja izrađuje aplikacije za decu koja se školuju od kuće. Koncipirano je da kroz igru uče. Pioniri su u tome, stvarno je zanimljivo i svaki dan se dešava nešto novo. Privlači me dečija ilustracija jer je za njih najteže raditi, lepše je i svakako veći izazov – rekla je Oli.

U njenom fokusu je trenutno izložba ilustracija "Momčilo i družina mlakih karaktera". U opisu predstojeće postavke stoji da je Momčilo frajer iz Gospođinaca. Građen kao šahista. Nosi gaće zduplim šavom. Mejd in Rumunija. Tera Tristaća. Prati ga Družina mlakih karaktera. Oli objašnjava da je Momčilo došao nekako prirodno i slučajno jer je prosto rešila da crtka za sebe, pošto sve radi digitalno. Priča je krenula da se razvija i ona ju je jednostavno pustila.

– Napravila sam neku količinu crteža s tim izmišljenim likovima, pa sam rešila da od toga organizujem izložbu. Crteži su vrlo jednostavni i komični, ljudi su se prepoznali u njima. To su, u stvari crtice, iz naših života. Sve su to interni fazoni. Svi se sećamo Rumunije i kupovine svega živog za jednu crvenu. Kad kreneš od kuće uvek neko vikne "kupi leba" (smeh). Ima 30 likova, svi su dlakavi i tek će biti njihovih avantura. Gospođinci nemaju veze sa poznatim nam selom već je to grad gospode mlakih karaktera. Cela priča me uveseljava, pa možda bude i neka knjiižica. Ne mogu da pretpostavim kuda će to da ode. Ne bih objašnjavala ko je Momčilo jer smatram da crtež govori dovoljno. Njegovo ime ima potajne veze s Bajagom jer nema žurke bez njega (smeh). Kad smo mu davali ime, Bajagi je bio rođus, pa je tako prevladao Momčilo u odnosu na Vujadina. On je momčina, dobar karakter, nema tu ništa loše, iako su mlaki, svi su pozitivni. Kao i svi mi i "družina" ima svoje bagove, komične situacije – objasnila je novosadska Popins.

Za neki hobi nema vremena, ali Oli dodaje da joj je zapravo hobi da živi. Očigledno je da ima podršku i smatra da bi bilo tužno da s 43 godine nema okruženje koje je razume i podržava. Kod nje nema formi i kalupa već je život rokenrol.

– Gledam da ne pravim budalaštine jer se s važnim stvarima ne zezaš. Moja deca znaju ko im je mama i tu nema iznenađenja. Odlično reaguju i za sada jako vole da kažu, da su srećni što sam im mama i tu se jako pravim važna (smeh). Mislim da će i oni zaplivati u tim vodama jer je to porodično nasleđe. Brat i ja smo odrasli s roditeljima koji su slušali ploče, pravili žurke, išli na svirke... Jako sam htela da ostanem ovde, to mi je prirodno okruženje. Da sam otišla preko, koliko god da sam uspešna, bila bi građanin drugog reda i morala bi da se nadmećem s domaćima, a ta vrsta takmičenja mi nikad nije bila zanimljiva. Volim da sam sa svojim ljudima, da sam kod kuće. Da se ne bavim ovim poslom, ne znam kako bi to izvela. Da ne zvučim kao lajf kouč budalaštine, ali kad stvarno nešto hoćeš, slediš snove, kockice se sklope. Ima faza kad jedeš samo hleba i senfa, grizeš nokte zbog kirije, ali smo preživeli. Svaki dan stvaraš, učiš i to ti se stopi sa životom. To sam ja – zaključila je naša sagovornica.

Momčilo od 19. aprila u "Američkom kutku"

Svečano otvaranje izložbe "Momčilo i družina mlakih karaktera" je 19. aprila, u novosadskom "Američkom kutku". Otvaranje je zakazano za 20 sati, a muziku komponovanu specijalno za ovu priliku izvodiće njen autor Lazar Novkov s postavom Friendly Orchestra. Novkov je poznati novosadski muzičar, kompozitor i aranžer. Beleži nastupe se Frame Orchestra, Killo Killo Bandom, Akšani Project, Šinobusima, Frajlama..., a sarađivao je i s Darkom Rundekom i Borisom Kovačom.

– Izložba je prodajna i ako sve rasprodam, moraću ponovo da crtam (smeh). Spremamo razna iznenađenja. Pored muzike, biće bedževa, raznih poklončića, štampaće se i majice, ali ograničena serija bez masovne proizvodnje. Ja se predstavljam kao Momčilov biograf, pa neću da ga vodim već idem za njim. Ima mene mnogo u njemu, ali neću da vam kažem (smeh). Svako može da se pronađe u likovima. Od izložbe očekujem dobru žurku, da se ostatak sveta upozna s družinom, što i jeste poenta – iznela je svoja očekivanja Oli.

Razgovarao: Dejan Ignjić
Fotografije: Aleksandar Jovanović