Ovih 350 „ljubimaca“ lutalo bi ulicama, a od grada za 12 godina ni banke

Ovih 350 „ljubimaca“ lutalo bi ulicama, a od grada za 12 godina ni banke

Pri Udruženju za zaštitu životinja „Bella“, u Budisavi nadomak Novog Sada od 2003. godine funkcioniše i opstaje istoimeni azil za napuštene pse, za sve one čiji su vlasnici bili dovoljno „velikodušni“ da ih neko vreme smatraju svojim ljubimcima i igračkama, a da ih onda, poput klasičnog „viška tereta“, isto tako „velikodušno“ istovare na ulicu, prepuštajući ih zloj sudbini, ili nečijoj dobroj volji. Zorka Damjanović, vlasnica pomenutog utočišta, jedna je od retkih ljudi koji su spremni da svoj život podrede opstanku i sreći odbačenih i napuštenih četvoronožaca. I nada se, kako nam priča, da će u svojoj misiji jednog dana naići i na adekvatnu podršku od strane zvaničnih struktura. Nažalost, to se za 12 godina, otkako azil postoji, još nije desilo.

- Azil opstaje zahvaljujući hrani i novcu koje dobijamo od nekoliko donatora koji su prepoznali to što radimo i koji nam izlaze u susret. Na zvaničnom nivou nemamo nikakvu podršku, a pogotovo ne bilo kakvu finansijsku pomoć. Za ovih 12 godina nismo dobili nijednog jedinog dinara ni od Grada Novog Sada, ni od Pokrajine, ni od Republike. Naravno da ne radim ovo da bih profitirala, već da bih pokušala sa sačuvam živote stvorenjima koja imaju krv, isto kao vi ili ja. Ali mi nije jasno da niko od zvaničnika u ovom gradu nije svestan toga da kod nas žive psi koji bi, da nije azila, danas svi trčali novosadskim ulicama – priča Zorka za portal mojnovisad.com.

U azilu trenutno boravi oko 350 pasa, o kojima, pored Zorke, nastanjene u kućici unutar azila, brine kuvarica Irena, te pomoćni radnici Milan i Stefan. O tome koliko se posvećeno o psima brinu govori, između ostalog, i podatak da svakome od 350 četvoronožaca nepogrešivo znaju ime. A to je, dakako, ne samo stvar brige, već i ljubavi prema unesrećenim životinjama.

- Svima njima najviše nedostaje ljubav, ljubav koju su možda negde imali, dok nisu završili na ulici. Strašno je što ljudi pse doživljavaju kao igračke, kao predmete, i napuštaju ih onda kada im više nisu zanimljivi. Meni se čak dešava da mi dođu ljudi sa zahtevom „da se menjamo“, da mi daju svog psa, a da od mene uzmu nekoga koji im se više sviđa. Kao da su psi cigle, a ne živi stvorovi, prema kojima se treba ophoditi s ljubavlju i pažnjom. Zapravo, iza ovih naših 350 pasa stoji isto toliko neodgovornih i nesavesnih ljudi – priča nam Zorka.

Svaki pas u azilu, prema Zorkinim rečima, je čipovan, sterilisan, vakcinisan i očišćen od parazita, a u ovom „privremenom“ boravištu ostaju dok ne pronađu novi dom. Nažalost, samo retki imaju tu sreću.

- Nažalost, mnogi od naših pasa u azilu ostaju doživotno, jer ne uspevamo da im pronađemo adekvatan dom i ljude za koje bismo bili sigurni da bi se o njima brinuli na pravi način. Deo njih uspevamo da udomimo u Francuskoj, preko jednog tamošnjeg udruženja za zaštitu životinja koje nam dva puta godišnje uzima po desetak pasa. Inače, žao mi je što to moram da kažem, ali našim ljudima od pre dve godine ne poklanjamo pse, iako smo ranije to radili. Verovala sam da nešto znači to što smo sa novim vlasnicima potpisivali ugovore, ali se ispostavilo da su takvi ugovori kod nas pravno ništavni i da vlasnik nema nikakvu odgovornost, ukoliko psa već nakon nekoliko dana izbaci i napusti. A takvih je bilo mnogo – objašnjava Zorka.

Pored nesavesnih vlasnika pasa, veli naša sagovornica, postoje i „savesni“ meštani Budisave, uvek spremni da se požale na lavež, buku, „smrad“, iako je prva kuća od azila udaljena oko 500 metara.

- Ne znam kakva im to „buka“ i „smrad“ smetaju, kao da smo u centru grada, a ne u zabačenom kraju sela. Uostalom, ja sam ovde 12 godina, a nisam primetila da celo selo miriše, niti da su kuće od mermera. Možda bi im bilo prihvatljivije da, umesto pasa, ovde držim svinje. Svinje, valjda, manje smrde – veli nam Zorka, inače rođena Futožanka, koja je u Budisavu „banula“, verovali ili ne, sa elitnog beogradskog Dedinja.

- Moj muž je bio diplomata, živeli smo na Dedinju, gde sam imala sve uslove da živim kako želim. Ipak, i tamo sam, svakodnevno, peške, obilazila celo naselje i u ručnim kolicima nosila psima hranu. Za mene je čula gospođa Monika Brukner, koja je po svojoj brizi o životinjama nadaleko poznata. Pitala me je da li bih se preselila na salaš, koji bi mi ona kupila, gde bih o životinjama brinula. Nisam se ni u jednom momentu dvoumila. Pristala sam, i ubrzo sam se ovde doselila – priseća se Zorka.

I, kako kaže, ne namerava da ikada odustane od svoje borbe da dostojanstvenim učini živote onima koje su “ugrizli ljudi”. Za kraj veli, svaka pomoć azilu je uvek dobro došla, a svi oni koji žele da pomognu mogu se informisati preko fejsbuk strane.

 

Štenci u džaku

- Čudno je da mnogi ni danas ne znaju da postojimo, čak ni među meštanima Budisave. Ipak, sa druge strane, dosta je onih koji nas se sete bar dvaput godišnje, kada nam pred kapijom ostavljaju svoje pse. Pre nekoliko dana, naš radnik je video čoveka kako nam noću, preko ograde visoke dva metra, ubacuje džak u azil. Kada ga je otvorio, zatekao je u njemu tri tek rođena štenca. Oni su nam najmlađi, a trenutno najstariji je petnaestogodišnji Tik, koji je samnom došao iz Beograda i koji je ovde od prvog dana azila. Imao je i brata, Taka, koga je, nažalost, ubio jedan „dobar komšija“ iz Budisave – priča nam Zorka.

Oceni vest:
4
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Milica Beric

    pre 970 dana i 10 sati

    Molim vas da li bih mogla da dovedem pas kojeg sam nasla na ulici i bio je u jakom teskom stanju mrsav,zedan,i gladan odlucila sam privremeno da ga zbrinem.Ali imam vec jednog psa i nisam u mogucnosti da drzim dva,a pritom zivim u stambenoj zgradi bio ga je i dario auto ali sam ga spasila i izlecila.On ima sada 3 meseca sada ce 4 i zove se leo mesanac je molim vas da li bih mogla da dobijem adresu i broj telefona.

    Oceni komentar:
    0
    0