Peđa Novković: Možemo u kafani da pričamo kako ništa ne valja, a možemo i da probamo nešto da promenimo!

Peđa Novković: Možemo u kafani da pričamo kako ništa ne valja, a možemo i da probamo nešto da promenimo!

Predrag Peđa Novković velikom delu televizijske publike u Srbiji poznat je pre svega kao voditelj emisije „Dodatno ubrzanje“, koju je od polovine do kraja devedesetih vodio na Trećem kanalu RTS-a. U Novi Sad je došao ’99, radio u brojnim ovdašnjim medijima, da bi svoju muzičku misiju nastavio na Radio-televiziji Vojvodine, u emisiji „Gruvanje“. Od pre godinu dana svoju priču priča u okviru O radija pri RTV-u, internet radija posvećenog prvenstveno mlađoj populaciji, gde je pomoćnik glavnog i odgovornog urednika. I, kako kaže u razgovoru za portal mojnovisad.com, za sada je više nego zadovoljan načinom na koji jedan nov i drugačiji medij raste i pronalazi put do nove publike.

 

- Mislim da zapravo nismo ni imali neka precizno postavljena očekivanja, da ćemo za godinu dana imati baš to i to, nego smo smo otprilike znali šta je to što bi trebalo da bude naš krajnji cilj. Ono što je važno jeste da smo za ovih godinu dana zacrtali taj put, da znamo kuda idemo. Primili smo dosta klinaca, kojima je to praktično prvi ozbiljan posao, naučili ih kako se taj posao radi, pozicionirali se kao medij koji ima svoju ciljnu grupu i ima šta da joj poruči. S druge strane, izborili smo se za neko mesto unutar sistema kakav je javni servis, da budemo prepoznatljivi. To su stvari kojima sam svakako zadovoljan, iako postoje i one kojima nisam, ali te stvari uglavnom nisu bile u našim rukama – priča Peđa Novković za portal mojnovisad.com.

 

 

Kad pominješ ciljnu grupu, koliko ta ciljna grupa zaista postoji? Ima li, zapravo, mladih koje zanima ozbiljan medijski sadržaj, sadržaj koji nije sveden tek na puku zabavu?

 

- Mislim da ih ima, iako ni ja još uvek ne znam šta je to što njih tačno zanima. Dešavalo se neki put da ih zainteresuju teme za koje ne očekujemo da su im zanimljive, a da ono za šta verujemo da im je važno prođe neprimećeno. Mislim da ih u svakom slučaju zanimaju i ozbiljne teme, samo je bitna veština nas koji se bavimo ovim poslom da nađemo način na koji ćemo da ih zainteresujemo.

 

Tu je i odgovornost takvog medija?

 

- Mislim da mi kao radio treba da se izborimo da se unutar tog sistema koji je Radio-televizija Vojvodine posveti više pažnje mladim ljudima, jer je to naša zakonska obaveza. Da se omladini posveti više pažnje i da se više bavimo temama koje su za njih važne. Koliko god to zvučalo kao fraza, ali na njima ostaje budućnost i svet.

 

Postoji li „kritična masa“ tih mladih ljudi na kojima svet ostaje?

 

- Mislim da postoji, ali da oni prosto drugačije definišu neke stvari koje ih zanimaju, neke stvari koje su im prioriteti, mešaju nešto što je nama nezamislivo, ali oni iz tih mešavina kreiraju neki svoj sistem vrednosti. Ti danas kad pogledaš bilo kom klincu u kompjuter, u folder s muzikom, ti ćeš tamo naći i Harisa Džinovića i Eyesburn, on ne pravi razliku između toga, jer on ne razmišlja o toj muzici kao mi, već razmišlja o tome koliko to njega zabavlja. Ali ja nemam pravo da to osuđujem. To je samo način na koji oni percipiraju stvari. Treba im samo pokušati objasniti na šta obratiti pažnju. Ja se trudim da se ne postavljam kao neko ko će da deli savete i da govori šta je dobro a šta ne, nego samo da ljudima približim neke teme koje im mogu biti zanimljive. Ali ne možeš ti danas ni na koga uticati da prihvati nešto što mu ti serviraš kao jedinu istinu, samo im moraš to ponuditi na način koji je njima zanimljiv. Da to bude na društvenim mrežama, da bude što brže, da tekst koji ti objaviš, ili priča, ili fotka, na jednostavan način dođe do konzumenta, do te mlade osobe. To ima svojih mana, ali generalno takvo je vreme. Možemo da sedimo u kafani i da pričamo kako ništa ne valja, ili možemo da pokušamo da nešto promenimo. Možemo da promašimo, ali bar smo probali. Tako doživljavam i ovaj naš O radio. Ne kao jedini ispravan način da se priđe mladima, nego kao pokušaj pokrajinskog javnog servisa da nađe neki model, da pokuša da krejira sliku tog današnjeg omladinca. Godinama pričamo kako je urušen sistem vrednosti. E, mi želimo da pokažemo da su vrednosti za mladog čoveka i to da bude pametan, obrazovan, vaspitan, pristojan, da ne baca pikavce po ulici, ne pljuje, ne ruši žardinjere... Dakle da pokažemo da postoje te vrednosti koje su trajne, i kojih i danas sigurno ima, iako su iz nekog razloga skrajnute, gurnute u drugi plan, ali je obaveza javnog servisa da na njima insistira.

 

 

Pored te odgovornosti za publiku, za slušaoce, postoji i odgovornost za same mlade novinare koji stasavaju na O radiju, budući da su mnogi od njih tu napravili svoje prve novinarske korake?

 

- Prošle jeseni, radio je raspisao konkurs i javilo se 250 mladih ljudi. Mi smo tu napravili nekoliko filtera, dok na kraju nismo odabrali njih desetak koji su ušli. Gledali smo ih sa neka dva ključna aspekta. Jedan je bio oni kao ličnosti, koliko su oni zapravo reprezenti tih mladih ljudi kojima treba da se obraćamo. S druge strane, važno je bilo da imaju novinarskih ili voditeljskih veština. Mislim da smo uglavnom pogodili, da smo napravili prilično dobar izbor i da je svako od njih za ovih godinu dana napredovao. Ja sam generalno jako zadovoljan i mislim da većina njih može da ima uspešnu novinarsku karijeru.

 

Misliš li da se zahvaljujući takvom radu sa mladim novinarima može očekivati jedna zdravija medijska scena u budućnosti i da li je i u tome zadatak javnog servisa?

 

- Mislim da jeste, i javni servis to mora da radi. Komercijalni mediji mogu da rade na način koji im je dozvoljen, i tamo je novinarstvo najmanje važno, ono novinarstvo po zakonima profesije. Ja se trudim da sa novinarima radim svakodnevno. Ne da ih učim kako treba, da ne diram suštinu, samo da nekako zajedno napravimo, od tog teksta ili priloga, neki proizvod koji zadovoljava osnovne zakone profesije, da ne bude jezičkih i stilskih grešaka, da imamo argumente, pouzdane izvore, dokaze za ono što iznosiš, ili ako iznosiš svoj utisak da moraš da obrazloziš zašto to radiš. I mislim da oni to kapiraju. Uprkos tabloidizaciji čitavog društva, mislim da ipak ima mnogo ljudi, a pre svega mladih ljudi, kojima je dosta toga, koji to ne žele, već žele da pročitaju nešto što ima smisla.

 

 

Ko je odgovoran za tu tabloidizaciju koju pominješ, ukoliko se najveći deo novinara upravo nad tom tabloidizacijom zgražava?

 

- Problem današnje medijske scene je u tome što u medijima radi najmanje novinara. Većina njih, nažalost, nisu novinari. Situacija je takva, da mnoge naše kolege služe za to da donesu samo materijal, poluproizvod, od kog njihovi urednici prave to što posle tabloidi prodaju. Tu je novinarstvo potpuno degradirano.

 

A koliko samo novinarstvo, kao profesija, ima pravo da se poziva na nekakve vrednosti, ukoliko je i samo deo tog sistema koji vrednosti urušava?

 

- Svako ko se na taj način bavi novinarstvom nema apsolutno nikakvo pravo da govori o bilo kakvim vrednostima. Jer on nije novinar, on je eventualno radnik u nekom mediju, nikako novinar. Ima pravo onaj novinar koji drži do svog integriteta, koji ne pristaje da radi kao što se od njega traži. Takvih je, nažalost, malo, ali ih ima. Sad je bila prilika, ali je nažalost propuštena, da se sa ovim incidentom sa ministrom nešto promeni. Ali ok, pokrenulo se malo. S druge strane, pravi novinar ne sme da dopusti sebi da radi ono što ne želi. Tu nema nikakve priče o tome da on to radi da bi prehranio porodicu, platio račune, to ne pije vodu. Ovaj posao se ne radi kao što se radi posao prodavca u trafici, iako, naravno, ne želim da omalovažim nijednu profesiju. Ti ovaj posao moraš da voliš, inače ga nećeš raditi dobro. Ukoliko ga ne voliš i ukoliko pristaješ da radiš ono u šta ne veruješ, onda je poštenije prodavati kupus na pijaci. S druge strane, čini mi se da postoji veliki broj mladih ljudi koji upiše žurnalistiku na fakultetu, nemajući zapravo pojma o tome šta je novinar i izjednačavajući posao novinara sa poslom voditelja na televiziji ili PR-a. I oni svi misle da će odmah dobiti mikrofon u ruke i slikati se kao neki voditelji, pričati nekim izveštačenim jezikom, biti našminkani, lepi, slatki. Tu je jako veliki problem.

 

 

Svoju medijsku priču si započeo na 3K, i najveći deo publike te zna kao voditelja emisije „Dodatno ubrzanje“, koja je emitovana do ’99. godine. Kako ti sada izgleda to vreme, uključujući i medije, iz ove perspektive?

 

- Zavisi kako posmatraš stvari i kakva su ti bila očekivanja. Mislim da to prosto ne može da se poredi. To je bilo pre više od dvadeset godina. Ja sam na 3K počeo da radim kao klinac od 22 godine, sad ću napuniti 44. Znači, polovinu svog života se bavim ovim poslom. Ja sam čitavog života znao da ću biti novinar, samo što sam mislio da ću biti sportski novinar. Znao sam sve o sportu. Samo zahvaljujući čudnom sticaju okolnosti, činjenici da je bilo leto i da su urednici sportske redakcije bili na odmoru, ja nisam počeo da radim u sportskoj redakciji, jer mi se nije čekao septembar. Počeo sam u muzičkoj, i to se ispostavilo kao prava stvar. U svakom slučaju, ta dva vremena se ne mogu porediti. Bilo je mnogo manje medija, a da ne pričamo o društvenim mrežama i o internetu, koji nisu ni postojali. Drugačije smo saznavali stvari, mnogo smo temeljnije pristupali nekim stvarima. Ja se sećam, mi smo i tada pričali o tome kako ništa ne valja, i kako je u „ono vreme“, u staroj Jugoslaviji, bilo mnogo bolje, pre svega za rokenrol. I stalno smo u toj priči kako je pre bilo bolje, a kako danas ništa ne valja. Sve gledamo iz tog romantičnog ugla. Ovo današnje vreme je svakako teško, nikome nije lako, svi se bore za svoje parče hleba, za svoj komad zemlje. Međutim, bitno je to kako se ti u određenom trenutku sagledaš i kakva su ti očekivanja.

 

U to vreme je, uprkos ratovima i pomenutom slomu sistema vrednosti, lansiran veliki broj kvalitetnih bendova na domaćoj sceni...

 

- Da, ali ne smemo zaboraviti jednu jako važnu stvar, koju ljudi često zanemaruju. Većina tih bendova je svoje prve korake, klinačke, napravila ’89-90. Devedeseta je bila godina kada su svi imali para, svi su kupili instrumente, svi su počeli da sviraju. Svi bendovi su tada nastali, ili bar najveći deo njih. Onda se sve to srušilo, jer niko nije gledao šta se iza brega valja, počeo je rat, ali je postojao taj snažan zamajac bendova, i postojali su ljudi koji su te bendove prepoznavali. A imao si i dovoljan broj emisija na televiziji i radiju i dovoljno novina, znači postojala je ta neka infrastruktura, gde su ti bendovi mogli da se pojave. I, ono što je najvažnije, imao si bar po jedan klub u svakom gradu gde su oni mogli da sviraju.

 

 

Šta je danas sa klupskom scenom u Srbiji, postoji li ona uopšte?

 

- Postoji tako što dođe neki gazda i misli „ok, mogao bih ja da uvedem rok veče petkom“, radi mesec, dva, on shvati da to i nije baš tako dobro, proba neke različite modele, to traje neko vreme, uglavnom neuspešno, bude dve, tri posećenije svirke, ali većina autorskih bendova nema priliku da svira, onda ti pozoveš sledeće godine da probaš tamo da nastupiš, i čuješ da je to sportska kladionica. Nema te vrste kontinuiteta, jer nema ekonomskog interesa za takvo nešto. S druge strane, imaš tu pošast zvanu festivali, koja ti dovede najpoznatije bendove, za male ili nikakve pare, gledaš Hladno pivo, Gobline, Partibrejkerse i što bi ti posle išao i kupio kartu za njihov koncert? Ili, „još gore“, što bi išao i platio 200 ili 300 dinara za koncert nekog „malog“ benda? To je problem, ali je tako. I tako je svuda, ne samo kod nas. Ne vredi da sad sediš i kukaš kako je nekad bilo drugačije i bolje, nego da nekako probaš da nađeš drugi model, šansu, mogućnost da tu šansu iskoristiš, da nekako dođeš do publike.

 

Može li „Gruvanje“ da se poredi sa „Dodatnim ubrzanjem“ i sa uticajem koji je ta emisija imala?

 

- „Gruvanje“ stagnira već nekoliko godina, dostigli smo neki maksimum, sad stojimo, pre svega zbog programske koncepcije. „Gruvanje“ nije emisija koja je trenutno u prvom planu. Ali verujem da će opet dočekati svoju pravu priliku. Definitivno, tu treba da se menja, treba da se malo osavremeni scenografija, grafika, da se ponude neki drugačiji sadržaji. Ali, u prvih nekoliko godina, to je stvarno bila emisija koja je bila respektabilna, i sa aspekta onih koji se pojavljuju u emisiji, i sa aspekta uticaja na publiku. To je dokaz da publike ima. Nama se nikada nije desilo da odemo u bilo koji grad u Vojvodini i da ljudi ne znaju šta je „Gruvanje“. I danas je tako, ali taj uticaj je stao na jednom nivou i ne pomera se dalje. Jer, to prosto mora da se menja, da se osavremeni. Ali je značajno, jer osim „Bunta“ na RTS1 i „Gruvanja“ na RTV, ti nemaš muzičku emisiju koja prati aktuelnu domaću muzičku scenu i scenu u regionu. Ja „Gruvanje“ od starta ne doživljavam kao muzičku, već kao dokumentarnu emisiju. To je jedini dokument o bendovima koji su prošli kroz ovaj grad, kroz Vojvodinu, pa i kroz Srbiju, za ovih šest godina.

 

A misliš li da danas ima dovoljno mladih bendova koji zavređuju pažnju ozbiljnog poznavaoca rokenrola, bendova koji su bendovi u pravom smislu te reči?

 

- Postoji scena, ali se bendovi nekako radije opredeljuju da se bave nekim drugim temama, a da ih ta neka izvorna definicija rokenrola kao bunta mnogo i ne zanima. Mislim da je bendovima danas mnogo važnija forma od suštine. Ali to nije slučaj samo sa našim bendovima, to je generalno slučaj sa svim klincima, kojima je mnogo bitnije to kako izgledaju i kako će se zvati nego to šta će reći. I mislim da je to problem. Problem je i to što rokenrol više nije muzika mladih ljudi. Godinama unazad, ja kad odem na bilo koji koncert u Novom Sadu, znam 90 odsto ljudi koji su došli da slušaju, i to su sve ljudi koji su moja generacija, gotovo svi su stariji od 30 godina, nema tih novih, mladih. Jedini bendovi koji privlače klince, srednjoškolce, jeste eventualno neki pank-rok, to nešto što može da se đuska, da se peva horski... S druge strane, imaš i tu hip-hop ekipu, koja donekle koketira, ali ipak postavlja pitanja. Oni okupljaju tu mlađu publiku. Ne znam da li je to tužno, ili je jednostavno takva situacija. Više nije rokenrol, nego je hip-hop taj neki kanal kroz koji možeš da pošalješ mladima neku poruku ili da postaviš pitanje zašto živimo ovako kako živimo. Dakle, tim mladim ljudima ti možeš samo probati da ponudiš neki sadržaj koji njih može da zanima, a da, uslovno rečeno, ne spuštaš granice i kriterijume. Ima bendova koji su to ukapirali, kao što su Dubioza kolektiv i SARS. Kad slušaš Dubiozine tekstove i kad čuješ šta je to što oni poručuju, to su ozbiljna pitanja, ozbiljna kritika sistema, a užasno su popularni. Znači, postoji način.

 

Kad smo već kod bunta i rokenrola, da li te činjenica da radiš na javnom servisu unekoliko ograničava u izražavanju sopstvenog stava i mišljenja, budući da je javni servis neminovno deo sistema?

 

- Trenutno me ne ograničava. Naravno, ne možemo da pobegnemo od dnevne politike, ali ona trenutno ne utiče na ono čime se bavim. Da radim u informativnom programu, imao bih taj problem. Srećom, ne radim tamo. Kada sam 2009. godine dobio poziv od Blaže Popovića, tadašnjeg generalnog direktora, nakon deset godina u raznim novosadskim redakcijama, ja sam rekao da hoću, ali da mi ne pada na pamet da radim u informativnom programu. Tako sam i došao. Da radim u informativi, verovatno bih imao veliki problem, i sasvim je verovatno da ne bih ni došao.

 

 

Postoji li redakcija u kojoj bi mogao da radiš takav posao?

 

- Mislim da informativu ne bih više mogao da radim nigde i nikada u životu. Ne zbog toga što ne bih smeo ili mogao da kažem i napišem sve što želim, ne zbog toga. Nego prosto nemam više želudac za te ljude. Ko god bio u opoziciji, na vlasti, bilo gde, ne zaslužuje da se bavim njime, ne zaslužuje moje vreme, moje zdravlje, moj želudac. Niko se nije pokazao kao da me poštuje. Zašto bih ja onda svoje vreme posvećivao njima i tome šta su oni rekli, uradili, otvorili, zatvorili... ? Odlučio sam da se ipak bavim nečim što ima više smisla, što ima pravu vrednost, što ima svoju misiju.

 

I sam se godinama baviš muzikom, svirao si kao bubnjar u nekoliko bendova. Šta za tebe znači ta muzičarska priča? Samo neki ventil, hobi, ili više od toga?

 

- Mislim da mi je to najvažnija stvar u životu, ali istovremeno i nešto od čega nikada ne bih mogao da živim. Jer, onda bih morao da pristajem na kompromise, a muzika to ne zaslužuje, bar je ja tako doživljavam. Zato nikad nisam tezgario, nego se uvek trudio da to bude autorska priča, da pokušam sa drugarima da kažem to što imam i to što želim, pa ako neki dinar uzmeš super, ako ne – nije ti važno, jer se muzikom baviš pre svega zbog toga da bi nešto kazao, a ne da bi se od te muzike nekako okoristio.

 

 

Kako danas gledaš na svoje preseljenje iz Beograda, doživljavaš li taj potez kao dobru odluku?

 

- Mislim da mi je to druga najbolja stvar koju sam uradio u životu. Prva je što sam prestao da pušim. U ono vreme je Beograd bio teško i užasno mesto za život. Ja sam se tamo rodio i živeo 26 godina, shvatio da više ne mogu, želeo da odem jako daleko, čak počeo da radim na tome, ali sam se onda zaljubio i došao u Novi Sad. Ljubav je prošla, ali ja sam ostao u Novom Sadu, i ni u jednom momentu ne mislim da sam zbog tog ostanka pogrešio. Iako Novi Sad odavno nije to mesto u koje sam došao, devastiran je mnogo u svim ovim godinama, ali mi se i dalje čini kao prihvatljiviji za život od svih drugih ovdašnjih gradova. Dovoljno je veliki da je grad, jer ne bih mogao da živim na selu, a nije takva ludnica kao što je u Beogradu. Svi nešto kukaju kako su u Beogradu pare i sve, ali najbitnije je to kakva su tvoja očekivanja, koliko imaš vere u sebe i u svoje mogućnosti, a koliko zapravo samo tražiš opravdanje.

 

Sa Peđom razgovarao Duško Domanović

 

Oceni vest:
6
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Laza

    pre 1436 dana i 1 sat

    Pedja , jel l' to Duletova kosulja?

    Oceni komentar:
    0
    1
  • MArko

    pre 1385 dana i 14 sati

    Tužno je da su ovakvi mali miševi gradske face...
    Nije on mnogo učinio za muziku i bendoe, ona je najviše učinio za sebe...
    Inače, to je čovek koji je napustio svoju ženu kad je saznao da je bolesna...
    I on propoveda neki moral, u politici, medijima, društvu...
    Vi ste kao portal još gori što promovišetee takve ljude...

    Oceni komentar:
    0
    4
bebe sahrane novi sad JKP Vodovod i kanalizacija betanija klinika za ginekologiju i akušerstvo sremski karlovci raspored sahrana i ispraćaja Republički hidrometeorološki zavod gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević servisne informacije Vreme u Novom Sadu dnevni horoskop bez vode horoskop mup novi sad jkp lisje horoskopski znaci novosađani elektrovojvodina raspored sahrana novi sad NURDOR isključenja struje novosadsko porodilište isključenje vode Futog Isključenje struje servisne informacije novi sad JKP Gradsko zelenilo novorođenčad crna hronika