Petar Atanacković, istoričar: Novi Sad ima najveći broj cinika i pametnjakovića po glavi stanovnika

Odrastao je na Bulevaru, pohađao ETŠ "Mihajlo Pupin", a završio diplomske i master studije iz istorije na Filozofskom fakultetu. Zakoračio je u četvrtu deceniju života, oduvek je bio strastveni čitalac, a za devedesete godine u kojima je odrastao smatra da su ga prilično ozračile i želi da veruje da je relativno malo oštećen prošao kroz celu dekadu.

Razgovaramo sa Petrom Atanackovićem koji se oduvek interesovao za društvena dešavanja, jedan je od osnivača Omladinskog centra CK 13, a od 2010. godine živi u kraljevskom gradu Potsdamu, na 25 kilometara od Berlina.

̶  Detinjstvo je bilo dobro do početka 90-ih godina: velika Jugoslavija, školske ekskurzije po zabitima, Titova slika na zidu učionice, bratstvo-jedinstvo, letovanje u Makarskoj, svaki vikend kod babe u Kaću, a na radiju italo-disko hitovi. Iako je bilo doba socijalizma, u crkvu se smelo ući, uprkos tome šta pričaju današnji vernici, pa sam tako i ja kao klinac, s babom i dedom išao u Nikolajevsku crkvu. Ali, već 1987. godine sam izabran za zastavnika u pionirima. I dok sam se spremao za uspešnu partijsku karijeru, partija se samoubila, a zemlja je počela da tone u mrak. Ova mešavina samoupravnog socijalizma i pravoslavlja u toku odrastanja je ostavila dubok utisak na mene, pa se i danas svim srcem zalažem za stvaranje socijalističke republike Vizantije  ̶  rekao je Petar na početku razgovora.

Mnogi se ne sećaju ili su zaboravili da devedesete godine nisu bile nimalo naivne?

̶  Bile su vrlo zeznute godine. Živelo se minimalistički, a kad sam otkrio pank sa svojih nepunih 15 godina, onda je tek sve otišlo u nihilizam. Bilo je brdo negativnih stvari, pojava i likova: fenomen skidanja patika, masovno duvanje lepka (pirkanje pakle), gomila psihopata puštenih sa lanca koji su maltretirali slabije i manje od sebe, rat u okruženju, sankcije, izbeglice, jeziva fašistička propaganda na TV, sumnjivi likovi u uniformama posvuda, Arkan i Ceca u svakoj emisiji, bombardovanje, Sloba, Mira i mali Marko, atmosfera nemoći i očajanja... Zato mi je vrlo teško da razumem ljude iz nešto mlađih generacija u Srbiji koji su skloni da idealizuju te godine, a da demonizuju sve ono što je došlo posle 5. oktobra 2000.

Nekako si ih izgurao?

̶  Ipak, bilo je i dobrih stvari: dobrih prijatelja, muzike, dobrih momenata, zezanja u srednjoj školi, seksa, droge i rokenrola (sa nešto manje droge, vrlo malo rokenrola i gotovo bez seksa). Izlazili smo gde smo stigli, uglavnom visili na ulici po kojekakvim mračnim ćoškovima, tukli pivo iz prodavnice i zezali se u skladu sa mogućnostima. Započeo sam studije koje su većim delom bile teška gnjavaža, ali mi to nije bilo dovoljno, pa sam odradio i master, s ciljem da jednog dana i doktoriram. Na svu sreću batalio sam ideju o doktoratu.

Pored panka, da li je bilo još nekih interesovanja?

̶  Moj dobar, nažalost pokojni prijatelj Pica me je sasvim slučajno navukao na pank. Na moje navaljivanje pozajmio mi je kasetu Prodigy, a usput uvalio i Generaciju bez budućnosti. Prodigy sam poslušao dva puta, a GBB dok se kaseta nije izlizala. Čitao sam sve i svašta, pretežno knjige iz istorije, filozofije i društvenih nauka. Navijam ili sam barem navijao za Vojvodinu i povremeno išao na tekme, pa tako i na legendarno finale Kupa 2007. godine na stadionu JNA.

Zvuči neverovatno da si završio istoriju, a imaš levičarska uverenja?

̶  Lično nikad nisam razumeo koja je to tajna veza nacionalizma i srpske istorije budući da su moji zaključci sa tim u vezi potpuno suprotni. Naime, u srpskoj istoriji nema ničega tako velikog i značajnog, što bi nam dalo razlog da budemo egzaltirani nacionalisti. Osim NOB-a i samoupravljanja, koji su jugoslovenski, a ne ekskluzivni srpski fenomeni. A što se samog Odseka za istoriju tiče, to je nekad bilo jedno solidno okupljalište mediokriteta, dok je danas ispod svakog nivoa. Mislim na profesore naravno, ne na studente. Među studentima je uvek bilo više dobrih nego loših, i tada i sada.

Kako si odlučio da se baviš civilnim sektorom?

̶  Društveni angažman je nešto što me je zanimalo od malih nogu. A civilno društvo je jedan od najboljih okvira za društveno angažovanje. Kad su osmaci u dvorištu škole skandirali "Kruniću pizdo, sto si narod izd´o" počeo sam da se pitam ko je Krunić, što je izdao narod, a usput i šta je to pizda. Drugi motiv da krenem u NGO vode bila je nasušna potreba da preživim. Posle diplomiranja sam godinu i po dana neuspešno tražio posao i shvatio da od toga nema vajde. Onda je došla inicijativa za osnivanje CK13 i to sam shvatio kao sjajnu šansu, ne samo za sebe, već za sve nas inicijatore, da napravimo sebi radna mesta. Da radimo ono što nas zanima, da promenimo na bolje nešto u društvu, a da se pritom dobro zezamo i od toga nekako preživimo. Posle CK13 je došao AKO - Alternativna kulturna organizacija sa kojom smo drmali u sferi političkog obrazovanja, da bih 2010. godine otišao u Nemačku.

Smatraš uspehom otvaranje i opstajanje CK 13?

̶  Moj period u CK13, od 2006. do 2009, smatram jednim od najinspirativnijih i najzanimljivijih razdoblja u životu. Tamo sam naučio mnogo toga i to je bilo jedno od formirajućih iskustava. Zato sam još uvek vrlo emotivno vezan za CK 13 i vrlo sam ponosan što Crna kuća još uvek postoji i radi, u mnogome bolje nego ikad. Da takav jedan centar može toliko dugo da preživi u jednom takvom užasnom gradu, poznatom po najvećoj koncentraciji cinika i pametnjakovića po glavi stanovnika je uspeh sam po sebi. Još uvek radim sa ekipom iz CK13 na zajedničkim projektima, iako ponekad znaju da mi jako kidaju živce.

Još uvek sam vrlo emotivno vezan za CK 13 i vrlo ponosan što Crna kuća još uvek postoji i radi, u mnogome bolje nego ikad

Ipak, nije sve išlo tako glatko?

̶  Ljudi ne znaju da mi nismo počeli od nule već sa dugom od 40.000 evra. Opremom pozajmljenom od prijatelja i bez ikakvog iskustva kako se vodi jedan takav centar, ali sa jakom željom da uradimo nešto. Centar su zajednički osnovale tri grupe nejednakog statusa i znanja, od kojih je jedna bila potpisnik ugovora (koja to sad pokušava da naplati), a druge dve su pravile program i vodile prostor. Bili smo ljudi koji nisu imali poverenje jedni prema drugima, neprestano smo bili u nekim konfliktima i pravili glupe greške. Ipak, ginuli smo za taj prostor, po 12 sati dnevno radili bez naknade, bili i PR, i baba sera, da li sve od sebe da prostor zaživi. Morali smo raditi na dodatnim projektima sa strane, da bi zaradili nešto.

Reklo bi se, koliko kreativno, toliko i stresno?

̶  Zato su mnogi od nas već kao mladi dečaci iskusili burnout divote. Ekipa se vremenom menjala, razvijala, neki su odlazili, novi ljudi dolazili, jedino je Joka ostajao da vreba iz senke i čeka pravi trenutak da ih “zakolje”. Ako ima kosmičke pravde izgubiće na sudu. U mnogo čemu su istorija CK13 i ovaj trenutni razvoj situacije jedna vrlo poučna priča, koju rado koristim kao ilustrativan primer na radionicama o socijalnim i stambenim projektima koje radim u Nemačkoj i drugim zemljama.

I tako se desio Berlin?

̶  Odluka da odem u Berlin je najbolja odluka u mom životu. Te 2010. godine mi se nije išlo jer je izgledalo da su kockice u životu počele da se napokon slažu onako kako sam očekivao. Međutim, moja devojka, sadašnja supruga, koja je Nemica i sa kojom sam tri godine živeo u Novom Sadu, odlučila da se vrati u Nemačku, tako da ja nisam imao mnogo izbora.

Pretpostavljam da su počeci u drugoj zemlji bili teški?

̶  Odlazak u Nemačku je bio resetovanje, ponovno počinjanje od nule. Trebalo mi je oko četiri godine da se snađem. Intenzivno sam učio jezik, radio glupe poslove, živeo od socijalne pomoći... Imao sam sreću da sletim u Potsdam, u Projekthaus, gde sam našao odličnu zajednicu, dobio punu podršku da radim ono što hoću i mogu i pokažem šta umem. Mislio sam da se tu nećemo zadržati duže od godinu dana, ali prođe njih 11 i ne planiramo da se selimo. Iako su okolnosti drugačije, u suštini radim isto ono što sam radio i u Novom Sadu, samo za daleko veću platu. Mislim da je to rezultat koji dovoljno govori sam za sebe.

Ima li ikakve sličnosti između Srbije i Nemačke?

̶  Iskustvo nam je različito, pa onda i sve što proizilazi iz toga. Citirao bih moga kuma Đorđa: "Razlika između Srbije i Nemačke se ogleda u tome što je u Srbiji sve lako, a na kraju ispadne da ništa nije moguće dok je u Nemačkoj sve teško i komplikovano, a na kraju izađe da je (skoro) sve moguće".

Objasni nam, šta je zapravo Projekthaus?

̶  Projekthaus je stambeni projekat u kojem u ovom trenutku živi 35 ljudi (27 odraslih, tri tinejdžera i petoro dece) u tri objekta. To nije jedini takav objekat u Nemačkoj, već smo mi deo mreže Mitshojzer sindikata koja okuplja 160 stambenih projekata širom zemlje. Osim ove mreže postoje stotine drugih sličnih projekata i organizacija. Osnovna ideja stambenog projekta bazira se na principu samoorganizacije, solidarnosti, ravnopravnoj podeli odgovornosti i udruživanju resursa. Pošto većina ljudi u ovoj zemlji nema privatnu imovinu, niti će ikada biti u stanju da je ima, ljudi su počeli da se udružuju i pokreću zajedničke stambene projekte. Mi smo se sami organizovali, verujemo jedni drugima i u ono što radimo. Zajednički upravljamo prostorom i delimo ravnopravno zadatke i odgovornosti. I to traje već skoro 17 godina. I nastaviće da traje do kraja večnosti.

Kad se ljudi slože, sve se može?

̶  To nije jednostavna stvar, potrebno je dosta strpljenja, razumevanja, vremena, komunikacije i volje da se stvari rade na ovaj način. Mi nismo nikakva hipi zajednica koja igra oko drveta u noći punog meseca, nego stambeni kolektiv vrlo prosečnih, različitih ljudi, koji imaju svoje lične probleme i hirove, a to nekako treba dovesti u balans. Ipak, sistem funkcioniše. Ima mnogo posla, i ovde se ljudi svađaju, zna da nedostaje para za račune, ali grupa odlučnih ljudi u stanju je da reši svaki problem, ma kako on u prvi mah izgledao nerešiv. Prednost ovakvog načina stanovanja naročito se pokazala u vreme pandemije i zaključavanja jer smo mi nastavili društveni život u našoj maloj zajednici i brinuli jedni o drugima.

Vaša zajednica raspolaže i drugim objektima?

̶  Osim stambenog dela u okviru projekta postoje hostel, prostorije za seminare i radionice za obradu drveta, metala, keramike, tekstila… Pre pet godina smo odvojili stanovanje od rada, pa onaj ko živi sa nama ne mora da radi kod nas i obrnuto. Ipak, ima nas iz zajednice koji smo zaposleni u našoj asocijaciji koja se pretežno bavi vanškolskim obrazovanjem dece i odraslih u sferi obrazovanja za održivi razvoj. Takođe, iznajmljujemo prostor drugim organizacijama. Naša asocijacija je znatno napredovala, pa smo do 2013. svi radili volonterski ili uz male honorare, a danas ima 10 stalno zaposlenih i isto toliko honorarnih saradnika i volontera.   

Pratiš li dešavanja u Novom Sadu?

̶  Pratim situaciju jer još uvek imam prijatelje i saradnike u starom zavičaju, a pre svega moje drage prijatelje iz Grupe za konceptualnu politiku. Dosta je drugačije nego pre desetak godina. Broj aktera u civilnom društvu je znatno manji, a i mogućnosti finansiranja su znatno ograničenije. Država sistematski radi na rasturanju društva, uvlačenjem ljudi u državni klijentelistički sistem, izolacijom ili zavrtanjem slavine i opet šireći priče o NGO sektoru kao izdajnicima i profiterima. U to počinju da veruju i mnogi takozvani aktivisti, pa imamo apsurdnu situaciju, da antidržavni aktivisti imaju isti odnos prema organizacijama civilnog sektora kao i država. Država Srbija može samo da se raduje takvom razvoju situacije.

Deluje kao da nas je Evropska unija pustila niz vodu?

̶  Situacija nije tako loša kao u Turskoj, Rusiji ili Mađarskoj, ali cilj je da se postigne isti rezultat kao u ovim zemljama uz nešto drugačije, blaže metode. Zabrinjava što država u tome uspeva, a asistiraju joj mnogi koji su prividno ili stvarno suprostavljeni tom sistemu. Još više zabrinjava, što EU to toleriše. Mislim da će se takav odnos EU prema Srbiji promeniti nakon izbora u Nemačkoj, pogotovo ako na vlast dođe “semafor” koalicija. Učešće partije Zelenih u vlasti će se jasno osetiti u većem pritisku na srpsku državu u pogledu ljudskih prava, demokratije i pravne države.

Znači, da uskoro ne očekujemo značajne promene?

̶  Nisam siguran hoće li to biti dovoljno za neke ozbiljne promene. Opozicija takva kakva je ne može mnogo da uradi, ako prethodno ne rasturi državni klijentelistički sistem, a to ne može da uradi iz pozicije nemoći, nego samo ako postane vlast. I sad ti reši ovu kvadraturu kruga. Jedini način da se iz ove zavrzlame izađe jeste da opozicija ponudi bolje uslove koji bi nagnali veći deo tog sistema da pređe na njihovu stranu. Šta bi ti bolji uslovi mogli biti, ne znam. Možda je i to nekakav boljitak u odnosu na diktaturu jednog čoveka koji je Srbiju pretvorio u kolektivnu mentalnu ustanovu i izvor besramnog bogaćenja za sebe i svoju kliku. Nisam siguran šta je rešenje, samo mi je jasno da srpskom društvu ne preostaje ništa drugo nego da se još dugi niz godina vrti u vrzinom kolu. Iz kojeg možda izađe, a možda i ne.

Mnogi će reći da je lako biti pametan kad ne živiš ovde?

̶  Izuzetno mi je žao svih dobrih ljudi zarobljenih u tom nakaznom sistemu. I istovremeno osećam olakšanje što više nisam deo toga, što naravno ne znači da me nije briga. Briga me je i trudim se da pomognem u skladu sa svojim mogućnostima. Vodim se onim starim principom da zlo trijumfuje onda kada dobri ljudi ne preduzmu ništa. Možda svako od nas može da uradi vrlo malo, ali sve te male energije mogu da se sliju pre ili kasnije u jedan veliki i moćni tok. A onda...

Razgovaro Dejan Ignjić

Foto: Slobodan Stošić