POŽAR U DC: Ono što nije uspelo represivnoj birokratskoj mašineriji uspelo je vatrenoj stihiji

Priča o Društvenom centru počinje u maju 2012. godine, “prisvajanjem” napuštene barake počivšeg građevinskog preduzeća “Petar Drapšin”, u Kineskoj četvrti.

Ipak, nemoguće je objasniti nastanak Društvenog centra van konteksta dešavanja koji su se zbili nekoliko meseci ranije, u periodu od 22. decembra do 13. januara 2011. godine. Veći broj organizacija i pojedinaca udružuje se tog decembra i pod zajedničkim nazivom “Inicijativa za Društveni centar” odlučuje da skvotira bivšu kasarnu “Arčibald Rajs” u Futoškoj ulici i time stavi do znanja gradskim vlastima šta misli o kulturnoj politici grada, te ukaže na nedostatak prostora koji se bave alternativnom kulturom. Nakon tri nedelje, aktivisti su bili primorani da napuste prostorije.

U maju 2012. godine manji deo aktivista pomenute Inicijative odlučuje da uđe u ruševne prostorije podno Mosta slobode. Ruina koja je predstavljala smetlište za odlaganje otpada, trudom i dobrom voljom pojedinaca transformisana je u funkcionalan prostor u kome su se organizovale različite tribine, diskusije, filmske projekcije, radionice i koncerti.

Nakon više od dve godine, tokom kojih je organizovano preko 150 događaja, JP “Poslovni prostor” odlučuje da, bez ikakvog upozorenja, zatvori i zapečati prostorije Društvenog centra. Ubrzo nakon toga počela je borba za ponovno osvajanje prostora koja se paralelno odvijala na više frontova. Uprkos neuspešnim pokušajima da se stupi u kontakt sa nadležnima u Gradu i JP “Poslovni prostor”, nakon četiri meseca borbe, aktivisti DC-a sudskim putem uspevaju u nameri da dobiju prostor nazad.

Ono što nije uspelo represivnoj birokratskoj mašineriji uspelo je vatrenoj stihiji koja je u prepodnevnim časovima 19. oktobra progutala veći deo Društvenog centra .

Predstavnici DC kolektiva ispričali su nam zvaničnu verziju incidenta.

- U sredu ujutru oko 9 i 45 izbila je vatra u baraci u čijem skopu se nalazio i Društveni Centar. Ono što mi znamo je da je prostor koji je bio pored Društvenog Centra, a koji nismo mi koristili, u potpunosti izgore. Vatra je uništila trećinu naših prostorija i dve trećine krova, a ono što je ostalo čitavo je natopljeno vodom od gašenja i praktično uništeno. Prostor je ruiniran, a šteta neprocenjiva. Ono što smo iz medija saznali je da policija tvrdi da je požar izazvan kvarom na dotrajalim instalacijama. Toliko...

Da li je splet nesrećnih okolnosti glavni razlog za vatrenu pošast, ili je u pitanju isplanirana akcija “viših instanci” ostaje nerazjašnjeno. Ako u skorijoj budućnosti pored Dunava u “Kini” počnu da se pojavljuju novoizgrađeni privatni objekti, gotovo možemo biti sigurni da je slučaj ovo drugo – provereni modus operandi…  Izazvati varnicu, pirnuti da se razgori, a zgarište proglasiti za nebezbednu lokaciju sa kojom se dalje, bez suvišnih pitanja, može nesmetano mešetariti.

Sloboda, solidarnost, jednakost, antifašizam i odbacivanje kapitalističkih odnosa osnovni su principi i vrednosti na kojima počiva ovaj kolektiv – duboko usađena lična nečela, postojanija i od najčvrščih građevinskih konstrukcija.

- Mi sad nemamo krov nad glavom (u pravom smislu te reči) ali ideja mora preživeti. Nije bilo lako gledati kako ti se pred očima ruši sve što si godinama gradio i u šta si ulagao, ali moramo krenuti dalje. Mnoge stvari smo uspeli da iznesemo i sad tek treba da vidimo kako ćemo nematerijalnu štetu sanirati, povratiti se u glavi, pa bistre glave razmišljati o materijalnoj šteti i planovima. Ali Društveni Centar je ideja, ne prostor. Ideja da se može autonomno stvarati, ne zavisiti od institucija sistema, sam smišljati i sprovoditi, pristati na nešto ili odbiti. Kod svih nas postoji i taj osećaj odgovornosti prema sceni, da se ne sme odustati. To su samo prepreke, prevazilaženjem istih samo postaješ jači - zaključuju iz Društvenog centra.

Mnogo je toga neizvesnog, ipak dve stvari su potpuno jasne… Novi Sad je ostao bez specifičnog okupljališta mladih, koje je balansiralo na tankoj liniji između nelegalno okupiranog prostora i značajnog kulturnog stecišta, ali i da defetizam i lamentiranje nad sudbinom nemaju baš mnogo smisla. Ideja živi, a vreme će pokazati u kom obliku će se materijalizovati. “Na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje” - piše Njegoš u Gorskom vijecu, a DC kolektiv veruje…