Prof. dr Bojan Lalić:  Novi Sad treba da je ponosan što je univerzitetski grad

Prof. dr Bojan Lalić: Novi Sad treba da je ponosan što je univerzitetski grad

Profesor dr Bojan Lalić važi za jednog od omiljenih predavača na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, a potrebno je nešto manje od jednog školskog sata da shvatite zašto ga bije baš takav glas.

Na Novosadskom univerzitetu proveo je više od 23 godine, prvo kao student, zatim asistent i profesor, a danas je Direktor  departmana za industrijsko inženjerstvo i menadžment i šef katedre za proizvodne sisteme. Kao stručnjak za naučnu oblast koja se bavi upravo razvojem i organizacijom proizvodnih sistema, Novi Sad mu je izuzetno interesantan jer je to mesto u kojem su neke nove, kreativne i moderne industrije u potpunosti zamenile nekadašnje industrijske oslonce grada. Ipak, profesor Lalić skromno zaključuje da njegov sin Aleksa daleko više zaslužuje da se nađe među našim Gradskim facama, jer u pitanju je dečak  koji na šampionatima u skijanju pobeđuje i opake favorite iz evropskih zemalja.

- Ako bih ikada sebe mogao da doživim kao neku facu, mogao bih to da doživim samo u ovom okruženju, na Univerzitetu. Van toga, nisam ni siguran da bih želeo, govori nam profesor Lalić na samom početku. Ipak, ostajemo uporni, obećavamo da ćemo obratiti pažnju i na malog skijaškog asa i započinjemo razgovor.

- U Novi Sad sam došao 1993. To su bile one super godine kada si za jednu marku mogao da kupiš sve, tako da sam ja bio poprilično bogat čovek sa tom jednom markom, priča nam profesor Lalić nasmejano. - To je bio krizan period, ali bilo je dobrih stvari. Mnogo smo učili i imali smo tu jednu misao koja se uvek provlačila, a glasila je: „Šta ćemo sutra jesti?“. U to vreme, studentski projekti su bili svi usmereni na osnovne životne potrebe – pravičnu raspodelu mesta u domu, studentsku ishranu, zadovoljavanje nekih normalnih kriterijuma. Postao sam predsednik Saveza studenata 1999. godine, a u novembru 2000. su me izabrali za predsednika Zajednice studenata mašinstva Jugoslavije. U svim tim periodima sam radio sa studentima i pokušavali smo da postavimo neke stvari koje vrede i koje će trajati, a da se ne uhvatimo politike. Namerno naglašavam ta dva peroda jer su promene išle svojim tokom, a mi smo imali neki svoj put. FTN je nama bio jedan mikro svet, tvrđavica u kojoj smo pokušali da izgradimo nezavisno okruženje, što nije bilo baš lako. Inače, naš fakultet se još od šezdesetih godina bavio projektovanjem fabrika. U toj nauci postoji princip nezavisne egzistencije i održanja. To znači da kada se jedna mašina pokvari, vi treba da je zamenite tako da se ne poremeti ceo proces proizvodnje. I mi smo kao studenti imali jedan princip nezavisnog postojanja. Iako smo imali podršku dekana i profesora koji nas nisu mnogo mučili, mi smo se organizovali sami. I nikada nismo prelazili granicu dobrog ukusa.

Mislite li da se ta granica danas na Univezitetu lako prelazi?

- Prešla se već. Univerzitet je već okusio dosta politike i to je loše, ali nisam posve siguran da je to danas nekome bitno, a to je ono što me najviše unesrećuje. Vi danas možete da kažete šta hoćete kome hoćete, i taj će se lično naljutiti na vas, ali uvreda društvene figure više uopšte ne postoji.

Da li ste uspeli u zadatku da kao studenti napravite za sebe nešto bolje? Da li je to sada održivo?

- Jeste održivo, mada teško. Ne možete vi sada da napravite nešto što je toliko izolovano od sveta koji se degradira sto na sat. Možete malo da ga zaštitite, ali opet se to nekako oseti. Mi i dalje radimo na tome da to bude sredina koja je drugačija, koja šalje neku dobru poruku.  Trudim se da dosta radim sa studentima i studentskim organizacijama. Sada je to dosta drugačije i mnogo lepše. Sada ta deca putuju, takmiče se, druže se, organizuju događaje. U novembru se ovde održava najveći sastanak studenata industrijskog inženjerstva i menadžmenta u Evropi. To su sad neki novi izazovi. Ta deca dobro govore jezike i nemaju neke barijere. Kada imate takve ljude, jedini zadatak vam je da ostanete „dobri“ sa njima. Oni će naći svoj put. Oni su jako svesni sebe i svojih mogućnosti, imaju put koji slede.

Rad kojih studentskih organizacija biste u tom kontekstu voleli da istaknete?

- Obzirom da sam pripadao Savezu studenata koji je bio režimska disidentska organizacija širokog spektra. To je odavalo naše razumevanje da mi nemamo pravo da se odmetnemo od sistema ako možemo taj sistem da upodobimo potrebama studenata. Ja tu organizaciju jako volim i mislim da sam u poslednje vreme postao jedan od najvećih kritičara Saveza studenata, jer me poprilično rastužuje kada vidim da tamo nešto ne štima. Tamo sam sazreo i naučio sam na ljude, naučio sam da ih posmatram i zapažam i mislim da mi je ta škola o životu dosta doprinela. ESTIEM je jedna lepa organizacija studenata industrijskog inženjerstva i menadžmenta. Tu su studenti iz organizacije BESTA koju čine studenti svih fakulteta koji se bave tehnologijama, bilo proizvodnim, prehrambenim, pa čak i računarskim. Ukoliko želite da se nekada bavite politikom, onda mislim da su studentske organizacije najbolje mesto da se naučite nekim potrebnim veštinama, jer u organizacijama postoje neke stvari koje umnogome liče na politiku, a zapravo nisu.

Da li možete da istaknete još neke uspešne primere?

- Imao sam veliko zadovoljstvo da predajem dvojici momaka koji su po završetku studija došli kod mene i rekli: „Nas dvojica smo dobili stipendije za Kinu, za Šangaj. Da li da idemo tamo?“. U tom trenutku moja reč je njima bila bitna. Tada sam ih odveo kod gazde jedne kineske kafane na Trifkovićevom trgu koji je iz Šangaja ne bi li iz prve ruke čuli gde odlaze. Danas Nikola Zivlak i Marko Ljubičić tamo rade kao profesori na univerzitetima. Redovno dolaze ovde i zimi našim studentima drže „Winter Academy“ sa temom kako raditi sa Kinezima. Leti pravimo letnju akademiju i dovedemo klince iz Kine koji ovde studiraju dve nedelje, nakon čega zajedno idemo na Exit. Neverovatno je kako od jednog velikog straha možete da dođete do nečeg takvog.

Nedavno smo vas spominjali kao profesora koji rado pije kafu sa studentima i zajedno sa njima rešava probleme i realizuje neke nove ideje. Recite nam nešto više o tome.

- U poslednje vreme smo proredili te kafe, ali planiramo da nastavimo. Ideja je bila da ugovorimo neki termin i pijemo kafu na Mašincu. Dešavalo se da studenti dođu sa gomilom problema koje smo onda rešavali, a dešavalo se da prosto dođu da se hvale kako su zadovoljni, kako im je dobro na inženjerskom menadžmentu, industrijskom inženjerstvu, mehatronici, kako putuju. Oni imaju potrebu da mi to ispričaju i to je super. Te kafe su bile odlične i vratićemo ih jer su rešavale neke stvari. Tu sam mogao direktno da saslušam njihove probleme i pomognem koliko mogu. To meni nije bio nikakav poseban napor, a jako je dobro odjeknulo. Nekima je to bilo čudno, i sa nekih fakulteta je do mene doprlo mišljenje da to nije primereno, ali su nas kasnije isti ti optuživali da im uzimamo studente. Mi na FTN-u imamo poruku koju je postavio profesor Ćosić dok je bio dekan, a koja glasi „Student je car“. Student je razlog zbog kojeg smo mi tu i stoga je normalno da gradite neki odnos sa njima. Taj odnos treba da bude formalan i ozbiljan, ali ne vidim da se formalnost narušava time što pijete kafu s nekim.

Šta biste kao jedan od omiljenijih profesora na FTN-u savetovali budućim profesorima i asistentima?

- Kada pričamo o toj kafi mi zapravo pričamo o autoritetu. Stvar je u tome što vi možete da popijete svuda sa svakim, a sve zavisi od toga kako će vas neko doživeti. Na Univerzitetu vi taj autoritet gradite znanjem i studenti vam prilaze sa nekim poštovanjem, a kada mi u posetu dođu bivši studenti koji su uradili nešto veliko, onda se ja prema njima odnosim kao prema autoritetu, što je sasvim u redu. Ako ja vama ne dozvoljavam da mi se približite na više od tri metra, to ne pokazuje da je moj autoritet velik. To je već stvar vrednosti, a vaš stav vam dozvoljava da sve to radite.

Nedavno je na FTN-u održan panel o kreativnim industrijama i njihovom potencijalu za unapređenje regiona na kojem su učestvovali brojni predstavnici uspešnih kompanija iz grada. Do kakvih ste zaključaka tada došli?

- To je bio sjajan panel. Kreativna industrija zapravo nije industrija. Ona mora da bude svuda, jer svi traže kreativu. Zato i smatram da je kreativnost sloboda. Na jesen lansiramo jedan novi program, Inovation engineering iliti inženjerstvo inovacija. Vi nekoga ne možete naučiti da bude kreativan ili inovativan, ali ga možete naučiti kako da uspostavi klimu u kojoj se razvijaju kreativne stvari. Stavite oko njega neke inovativne uređaje i onda gledate šta će da radi. To su neke priče zbog kojih sam veoma srećan što sam u Novom Sadu danas. Novi Sad je jedan kreativan grad, pogotovo ako ga posmatrate iz vizira Limana 1 i Univerziteta. Naša deca su kreativna i imaju mnogo ideja. Kod mladih sve češće čujem ono „Daj, gde ćeš to?“. To znači da neko nešto želi da uradi iako nije primereno, a onda ga pitaju kako on to misli da uradi. Navikli smo da pratimo zakone koji nam govore šta je u redu, a šta nije i zaboravili smo da isprobavamo ono „nenormalno“, a baš tu, u isprobavanju nečeg novog, leži sloboda. Da ste pre 20-30 godina Novosađanima rekli da će grad živeti i kad ne bude tih velikih fabrika kakve su bile Jugoalat, Jugodent i Novkabel, niko vam ne bi verovao. A eto, danas grad ipak nekako živi i ima mnogo staklenih zgrada u kojima se ljudi bave programiranjem.

Kako objašnjavate taj preokret?

- Mislim da smo dovoljno kreativni da pronađemo neki posao kojim možemo da se bavimo. Svojevremeno smo analizirali koliko na svetu ima globalno popularnih i korisnih proizvoda, a koji su nastali u Srbiji. Došli smo do zaključka da samo Majkrosoft ima tri ili pet rešenja, dakle proizvoda koji su razvijeni u Razvojnom centru u Beogradu i koji su danas profitablilni na globalnom novou.

Kakva su ta zanimanja koja naši mladi ljudi kreiraju za sebe?

- Nedavno sam bio na fenomenalnom predavanju o novim tehnologijama gde sam upoznao ljude koji prave proizvode i dolaze do mušterija vodeći se potpuno različitim modelima poslovanja. Nekima od njih internet uopšte nije potreban, dok drugi bez njega ne mogu. To je slično onoj priči da li treba  ostati u ovoj zemlji ili otići. Ja sam ubeđen da je to stvar profila ličnosti. Ako ste vi neko ko voli uređen sistem u kojem je sve lepo upakovano i programirano, onda treba da idete. No, ako ste čovek koji je sklon pravljenju sopstvenog prostora za igru, onda ostajete ovde. Nema boljeg podneblja za to od našeg. Ne vredi nekome da kažete da ostane ako je on profil za otići i obratno.

Postoji li neka struja mišljenja o tom odlasku koja vlada kod studenata danas?

- Primetio sam samo da je postalo trend da se kaže „Idem ja odavde“, ali baš te koje sam čuo da to govore viđam sve češće ovde. Radujem se studentima koji dosta vremena provedu napolju, bio to jedan semestar ili koja godina, a bojim se za ljude koji idu negde gde su ubeđeni da je bolje iako nikad nisu bili tamo. Srećom, sada ima puno prilika da se ode van države na neko vreme.

Trenutno sprovodite istraživanje sa Fraunhofer institutom. Možete li nam reći o čemu se tu radi?

- U pitanju je najveći evropski istraživački institiut gde se oko dve milijarde evra godišnje ulaže u razvojna istraživanja koja sa velikim stepenom rizika donose rezultat. Baš smo se nedavno vratili iz Đirone gde je održan sastanak European Manufacturing Survey (Istraživanje evropske proizvodnje), a sledeći ćemo održati u Novom Sadu. Inače, to je najveće istraživanje u polju proizvodnih potencijala u Evropi, a u njega su uključene i Rusija i Kina. Ono obrađuje fabrike sa minimum 20 zaposlenih koje prave materijalne proizvode. Uzorak je lep, a sada ćemo da vidimo kako možemo da se uporedimo sa zemljama poput Hrvatske i Slovenije.

U svojoj karijeri ste prvo učili od, a potom sarađuvali sa nekim od najvećih profesora čiji rad je utemeljio Univerzitet u Novom Sadu, a među njima su i Ilija Ćosić i Dragutin Zelenović. Recite nam koje su najvredenije lekcije koje ste od njih naučili?

- Ako me pitate kao nastavnika, učio sam od svih sa kojima sam sarađivao, prvo od njih dvojice, a zatim i od profesora Janka Hodoliča, te Velimira Todića i mnogih drugih. Od svih sam pokupio nešto. Ako me pitate kao direktora departmana, mislim da sam od profesora Ćosića i Zelenovića nasledio taj pogled na upravljanje i odnos prema institutu. Viđamo se često i pričamo dugo, gradimo ovaj mikro grad koji je deo Novog Sada. Strašno se ponosim Novim Sadom kao jednim mladićem od grada koji je oduvek bio dobar za čoveka. Kada su bile one nesrećne godine koje smo spominjali na početku, ni tada nisam imao problem da u pola dana prođem kroz ceo grad. Uvek je bio po meri. Budući da puno vremena provodim na Univerzitetu u Mariboru, primetio sam da su tamo građani strašno ponosni na to što je Maribor univerzitetski grad, a mislim da Novi Sad nije u tolikoj meri ponosan zbog toga. Novi Sad bez Univerziteta je samo trećina grada. Ne mislim fizički, niti brojčano, ali uzmite u obzir šta bi sve otpalo da ga nema. U gradu, svi mladi ljudi gravitiraju ka univerzitetu. Više smo mi sa Univerziteta ponosni na grad, nego što je grad ponosan na Univerzitet.

Mislite li da postoje nade da se to promeni?

- Za sve ove godine koliko sam ovde nisam video gradonačelnika Novog Sada u kampusu, a nije da nisam prisustvovao različitim događajima.  Pritom, nismo neprijatelji. Kada naši studenti, poput ovih sa ESTIEM-a prave neki događaj, oni se obrate gradu i to otvaranje bude u Gradskoj kući. I to sve štima, ali nekako nismo dovoljno povezani. Univerzitet je ključan za onaj kredibilitet o kojem pričamo kada pričamo o autoritetu. Ne mora da bude 100 reportera koji bi propratili njegovo ili njeno pojavljivanje u kampusu. Ne mora ni da ga finansijski podrži, svi znamo da grad nema para. Ali taj odnos treba da se ojača i siguran sam da i gradskim ocima može da prija poštovanje takve jedne institucije. Naš Univerzitet nije toliko star, ali je jedinstven. Delom je jedinstven zahvaljujući mom profesoru Zelenoviću koji je napravio ovaj kampus, a to je nešto što se ne ponavlja u ovom regionu.

Puno putujete i gostujete na univerzitetima u inostranstvu. Kakve obrazovne i organizacione modele ste uspeli da prenesete kod nas?

- Uvek pokušavam da kada odem negde, nešto donesem ovde. Srećom, za misli se ne plaća carina. Ono što negde vidite i doživite, spakujete, pređete carinu neopaženo, a onda dođete ovde i to raspakujete. Recimo, mesec i po dana sam proveo u Kini gde sam održao dva predavanja, a ostatak vremena sam učio na Univerzitetu. Tamo kada kao stranac držite predavanje, prvo ih učite istoriju, pa kulturu, pa tradiciju, pa malo jezik i tek onda ih učite nauku.

Koje su to najvrednije misli koje ste prošvercovali preko granice i onda implementirali ovde?

- Ima jedna jako dobra. Kada su Deng Sjaopinga, naslednika Mao Cedunga pitali kada će se sve oblasti u Kini integrisati, on je odgovorio da će se to desiti za jedno sto godina. Ako se ne bude desilo za sto, desiće se za hiljadu. On je tu dao jedan relativni pojam vremena. To je važna misao, jer mi sve moramo danas. Moram danas da pošaljem mejl, moram danas da donesem odluku. Sve radimo danas, a ne stižemo ni da razmišljamo. Kod Kineza sam kupio to da ništa sa nama nije nastalo, niti će sa nama otići. Prosto, odbijam da u trenutku donesem neke velike odluke jer smatram da će vreme pokazati da li je nešto dobro ili nije. To nije stvar lenjosti niti odbijanja odgovornosti. Ja sam, na neki način, pravi švercer. Prvo švercujem te misli i onda ih prodajem. Kupaca ima, jer ih ja nekako uverim da je to OK, ali mislim da oni to spakuju negde u fioku. Nisam video da su ih koristili.

Možda ih oni koriste, ali ipak prvo treba da sačekate da vidite rezultat. Možda ih koriste baš kako treba?

- Moguće da i jeste tako. Evo, sad mi je lakše. (smeh)

 

Oceni vest:
9
3

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • xdd

    pre 1167 dana i 18 sati

    E moj Bojane, npr. u NIS-u ti ta fora doneta od Kineza da ništa s nama nije došlo...i da ne treba žuriti u nekim stvarima, itd, itd, ne bi prošla ni na dnevnom nivou, odmah bi te mladi nabeđeni japiji ispratili na kapiju!! Nije mi namera da uvredim stav, potpuno se slažem kao intelektualac, ali jednostavno u ovom šizofrenom društvu to ne pije vodu! Zašto?? Pogledajte prvog među nama, on insistira na tome da on radi 25 sati /dan i da smo mi lenj narod!? Prvo, nemoguće je, drugo, zašto to radi?? U čije ime i u čijem interesu je našem prvom čoveku, da stresira do iznemoglosti svoje građane??!! Neće oni sa 25.000 rsd da se pobune, sa sve pelenama u gaćama (o da, izuzev u Juri, nose pelene i u nekim trafikama!!), to će ipak morati da pokrenu neki ljudi, pravi intelektualci, + sa prihodima i standardom oko 1000EUR/mes, koji slobodno misle i osećaju pritisak i nepravdu na društvo, uprkos tome što oni lično imaju lagodan život...

    Oceni komentar:
    0
    6
novosađani jkp novosadska toplana RHMZ Hitna pomoć novorođenčad restorani novi sad raspored sahrana i ispraćaja klinika za ginekologiju i akušerstvo vremenska prognoza matičar novi sad gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević Isključenje struje Elektrodistribucija Novi Sad Republički hidrometeorološki zavod JKP Vodovod i kanalizacija sahrane raspored sahrana novi sad isključenje vode betanija bebe novosadsko porodilište elektrovojvodina gradsko groblje bez vode jkp lisje servisne informacije novi sad servisne informacije isključenja struje Vreme u Novom Sadu horoskop