Prof. dr Miroslav D. Ilić, hirurg: Gojaznost se doživljava kao estetski problem, a u pitanju je pošast koja u Vojvodini odnosi najviše života

Našeg ovonedeljnog sagovornika imali ste priliku da vidite kako deli binu sa jednim od najpopularnijih sastava na prostoru severno od Dunava i Save. Slušajući zvuk harmonike Garavog sokaka, možda niste znali da je ispred vas čuveni hirurg, načelnik jednog odeljenja na Institutu u Sremskoj Kamenici.

Svestranost prof.dr Miroslava D. Ilića učinila je da se u životu bavio mnogim stvarima, ali danas je ipak najpoznatiji kao hirurg koji pomaže pacijentima da se izbore sa opakom bolešću današnjice – gojaznošću. Osim saradnje sa Garavim sokakom, gde je svirao i tamburicu, životna interesovanja su našeg sagovornika vodila u mnoge sfere umetnosti, pa čak i u film i režiju. Ipak, put medicine bio je, kako sam kaže, određen još mestom rođenja u našem gradu, koji za njega oduvek ima i imaće posebno značenje.

Kako pamtite detinjstvo i period odrastanja?

– Rođen sam u Novom Sadu 1961. godine. Porodilište je bilo u zgradi gde se danas nalazi Klinika za ortopediju, u Kliničkom centru Vojvodine. Mesto gde sam se rodio nalazi se na pedeset metara od laboratorije Klinike za infektivne bolesti, gde mi je radio otac, i pedeset metara na drugu stranu od "kliničkog laboratorijuma", gde mi je radila majka. Dvadesetak godina kasnije i ja ću se zaposliti na pedeset metara od mesta rođenja, ali na treću stranu, tačnije na Klinici za abdominalnu hirurgiju. Izgleda da je mesto rođenja odredilo čitav moj profesionalni život, jednako kao i život mojih roditelja.

 Mesto rođenja odredilo je čitav moj profesionalni život, jednako kao i život mojih roditelja

– Odrastao sam na Salajci, u Temerinskoj ulici u dvorištu kafane "Fenjer", a blizu nekadašnje "hladnjače", koja je pripadala potonjoj "Centroslaviji". Proveo sam bezbrižno detinjstvo s bakom i dedom, koji je osnovao građevinsko preduzeće "Budućnost". Bio sam krhkog zdravlja, tako da su me hranili zidari, konjušari i komšije Letići. Leti sam se kupao na Kanalu DTD i hodao po onom prašnjavom, sitnom pesku, koji kasnije nigde nisam našao. Na njemu su se, osim ljudi, kretala i jata gusaka u sutonu periferije Novog Sada. Pamtim čuvene tuče Salajčana i Podbarčana, most preko kanala, koji je vodio ka salašima i prostranstvima. Polazak u osnovnu školu značio je odvajanje od babe i dede, "Autovojvodine", letnje muzike iz kafane, od drugova, klikera i bezbrižnosti. Išao sam u Osnovnu školu "Vasa Stajić" i Muzičku školu, solfeđo mi je predavao profesor Zubanov, a harmoniku Aca Malenica. Pamtim ulicu Đorđa Magaraševića, Olge Petrov, Vrbice, ali i katoličke časne sestre, beskrajne igre, dečaštvo… Nakon toga – prelazak na Liman 3 i u Osnovnu školu "Sonja Marinković" na Grbavici, košarka u KK "Vojvodina" i treninzi u starom "Kabelu" koji će jednog dana biti srušen dinamitom da bi se napravio Spens, sećam se prvih ljubavi, otkrivanja sveta, Dunava, Štranda…

Kako je teklo Vaše obrazovanje? Kada ste odlučili da će medicina biti Vaš životni put? 

– Pripadam prvoj generaciji koja je trebala da ide u deveti razred i moje odeljenje je trebalo da se preseli u Ekonomsku školu. Međutim, pod uticajem ranijih generacija koje sam poznavao i s željom da se usmerim na prirodne grane, prešao sam u gimnaziju "Svetozar Marković". Tamo sam sreo "kameničke" đake, dobio nove, a stare "stroge" profesore biologije, hemije i matematike. U starijim generacijama bili su momci i devojke koji su izgledali, nekako, ozbiljno. Iako sam bio jedan od boljih đaka, nisam bio dovoljno dobar u matematici. Zato sam u deseti razred otišao u "Zmaj Jovinu" gimnaziju, gde sam dobio potpuno novu dimenziju škole. Književnost (Milenko Fundurulja), glumačka sekcija (profesor Zec), uz "opasnu" profesorku matematike legendarnu Đurđinu Kurjački i profesorku istorije, Vidu Diklić kao i "đake" – Aleksandar Dujin, Boris Kovač i njihova Meta sekcija, Bora Otić... – koji su ostavili neizbrisiv trag u mom životu, a čini mi se i odredili renesansni diskurs koji ću slediti. U tom prelaznom periodu, kada su vršene obrazovne reforme, ako ste hteli da učite medicinu trebalo je ići dve godine u Medicinsku školu, pre upisa na fakultet. U tom momentu, a dugo noseći u sebi sliku o lečenju ljudi koju mi je umnogome usadio deda Budimir, uz sve priče o velikanima medicine koje mi je ispričao otac Dobrivoje, bio sam rešen da probam da se upišem na fakultet bez odlaska u Medicinsku školu, gde su povremeno predavali moji roditelji. Rekao sam to ocu i on me je podržao da izađem na prijemni ispit. Međutim, da bih to uradio morao sam da položim šest ključnih prirodno-matematičkih predmeta i latinski jezik po gimnazijskom programu. Sećam se tog leta koje sam proveo uglavnom čitajući obaveznu literaturu iz književnosti i učeći latinski jezik. Nakon položenih ispita, konkurisao sam na Medicinski fakultet i bio primljen 1978. Imao sam 17 godina.

 Grad je vrveo od života, smisla, bunta, osluškujući svet i dajući svoju ekspresiju tog sveta

Kako pamtite period studiranja? U kakvom Vam je sećanju ostao Novi Sad iz tog vremena?

– Studije medicine proveo sam, ne samo učeći – uglavnom noću i leti pred ispite – nego učestvujući u jednom svetskom uzdahu Novog Sada i njegove rokenrol, kao i opšte, umetničke scene. U to vreme Pekinška patka prašila je u izlogu "Norka", nastajale su desetine novotalasnih bendova, okupljali smo se u ulici Ilije Ognjanovića u podrumu "Muzičke omladine", Bale, Mare, Firči i ja. Tada počinjem ozbiljno da sviram gitaru, toliko da sam celu treću godinu studija proveo u vežbaonici na Detelinari kod Lasla Pihlera Cile, zbog čega sam jedva položio patologiju. Tih nekoliko godina svako veče sam bio na "Tribini mladih", gde sam pogledao sve filmove koje je s velikim entuzijazmom predstavljao i dobavljao Đorđe Kaćanski. Tamo je radila Vida, tada ex-Brković, jedna divna i daleka žena, otkrivajući mi bliže svet muzike i umetnosti. Grad je vrveo od života, smisla, bunta, osluškujući svet i dajući svoju ekspresiju tog sveta. Negde na petoj godini studija, slučajno sam sa Tijanom Maksimović otišao na prvu probu predstave "Jelka kod Ivanovih" tada studenta režije na Akademiji umetnosti, Harisa Pašovića, i ostao vezan, ne samo za taj projekat, nego uopšte za režiju. Odjednom, čitav moj dotadašnji život, svo iskustvo koje sam stekao čitajući, gledajući filmove i učeći o bolestima ljudi, tražio je izraz u umetnosti, na sceni ili na filmu. Tada sam doneo odluku da se upišem na režiju kod profesora Bore Draškovića i to sam naredne godine i uradio. Novi Sad je postajao pozornica smisla na kojoj sam bio svoj, jedinstven i začaran.

Svirate harmoniku i dugogodišnji ste član Garavog sokaka. Da li su medicina i umetnost, prvenstveno muzika, uvek išle ruku pod ruku kada su u pitanju Vaša interesovanja?

– Harmoniku sam počeo da sviram u prvom razredu osnovne škole. Nekako, taj instrument bio je primeren jednoj porodici u kojoj nikada niko nije svirao. Moji roditelji su hteli da mi pruže muzičko obrazovanje, sećam se da me je otac vodio kod prof. Zubanova da mi ispita sluh. Tada sam dobio jednu važnu lekciju: muzikalnost se razvija i vežba. Tako je muzika, ona školska, praćena skalama i partiturama, ali i muzika radosti – postala deo mog života, zauvek. Nakon niže muzičke škole počeo sam da sviram u mnogo nagrađivanom i svetski poznatom orkestru harmonika AKUD "Sonja Marinković", pod dirigentskom palicom Milane Simin Baračkov. Na jednom od tih evropskih putovanja kupio sam, u Štutgartu, Fenderovu gitaru Telecaster De Lux, jer me je u međuvremenu gitara i rok muzika – privukla. Kada sam desetak godina kasnije rešio da više ne sviram, prodao sam tu gitaru i do danas ne mogu da je prežalim. Ponovo sam kupio crni Telecaster, koji stoji na posebnom mestu u mom stanu, podsećajući me da ljubav prema muzici nikada nema kraja.  Posle mnogo vremena, kada sam skoro zaboravio grupe u kojima sam svirao (Primavera, Neron), 1996. godine slučajno sam zasvirao harmoniku sa Banetom Krstićem i Garavim sokakom na koncertu u Šašincima, jer se moj drug harmonikaš (iz orkestra!) Ondrej Maglovski razboleo. Kasnije će on zasvirati kod Balaševića. Možda ne zna, ali vodio sam Đoleta da mu kupi harmoniku kod Mike Našigaćina, na Klisu. Prekrasnu, onakvu kako i Mačak i "Panonska mornarica" zaslužuju. Ja sam do Šašinaca "savladao" repertoar i ostao sa "garavim" skoro 20 godina. Nije tu u pitanju samo muzika, jer je u muzičkom životu sa Banetom, koji je postao jedan od mojih najboljih prijatelja, pa i kum, upletena jedna antićevska i balaševićevska Vojvodina, kao pozornica smisla, ljubavi i tajni. Snimili smo deset ploča zajedno, moj mali doprinos Garavom sokaku u nesrazmeri je sa neprocenjivim doprinosom "sokaka" mom životu.

 Volim da kažem da je moja porodica dala današnjom Kliničkom centru jedan ceo ljudski vek

Načelnik ste Odeljenja za hirurgiju jednjaka i laparoskopske procedure na Institutu u Sremskoj Kamenici, kako ste se opredelili za ovu oblast medicine?

– Laparoskopske procedure upoznao sam 1992. godine. Video sam iz hirurške literature da se rađa jedna nova, minimalno invazivna hirurgija, hteo sam da je savladam i otišao uz pomoć jednog velikog čoveka Slobodana Crnogorca , vlasnika Termoventa, na prvi evropski kurs laparoskopske hirurgije. Nedugo potom, a nakon nabavke laparoskopskih instrumenata, ponovo zahvaljujući jednom agilnom prijatelju, koji takođe, na žalost nije više sa nama, Rajku Imbronjevu – započeli smo laparoskopske intervencije moj učitelj prof. dr Branislav Daničić i ja na Institutu za kardiovaskularne bolesti u salama profesora Ninoslava Radovanovića 1996. godine. Osnivač sam JUEHA (Jugoslovenskog udruženja za endoskopsku hirurgiju) i vremenom sam uradio skoro sve abdominalne operacije laparoskopskim putem. Drago mi je da danas mnogi mlađi hirurzi rade laparoskopiju svakodnevno. Nakon skoro dvadeset godina rada u bolnici u kojoj sam se i rodio, u kojoj su mi i roditelji radili – volim da kažem da je moja porodica dala današnjom Kliničkom centru jedan ceo ljudski vek – prešao sam u Institut u Sremskoj Kamenici, na Kliniku za grudnu hirurgiju, gde je postojala namera da se radi jednjak. Ovo je bilo važno, jer su prve operacije na tek osnovanom Institutu, 1962. godine – upravo bile operacije na jednjaku. U Vojvodini niko osim tima sa Klinike za grudnu hirurgiju danas ne radi jednjak. Nadam se da će hirurgija jednjaka i dalje živeti na Institutu, jer je potrebna ne samo podrška struke, nego i materijalna osnova koju mora pružiti šira društvena zajednica.

Pacijenti dolaze kod Vas zbog gojaznosti i šećerne bolesti. Na koji način možete da im pomognete? Ko su kandidati za operaciju?

– Nekada smo gojazne pacijente vraćali sa elektivnih operacija, "da omršave". Međutim, vrlo brzo početkom dvadeset prvog veka, gojaznost je počela da se leči laparoskopskim operacijama. Negde 2003. godine, prof. Edita Stokić,  ukazala mi je na "švedske trake". Nisam prepoznao značaj ove metode. Tada sam slučajno upoznao jednu pacijentkinju za koju nije moglo da bude nikakvog drugog spasa osim hirurgije i spoznajući njen život, tegobe i ogromnu muku sa kojom je živela, posvetio sam se edukaciji u barijatrijskoj hirurgiji. Kompanija "Džonson i Džonson" me je poslala 2007. godine kod prof. dr Karla Milera u Austriju koji je uradio najviše "traka" u tretmanu gojaznosti. Međutim, tamo sam upoznao i druge metode koje su bile mnogo radikalnije od "švedske trake". Ubrzo potom, a na jednom stručnom sastanku, dr Katalin Kopesku iz Rumunije mi je dao savet da počnem da radim "želudačnu rukavnu resekciju". I tako, zajedno sa Karl Milerom u Sremskoj Kamenici, 2008. godine urađene su prve intervencije protiv gojaznosti. Danas, 11 godina i, posle operisanih oko hiljadu pacijenata potpuno je jasno, a o tome govore i rezultati mnogih centara u svetu, da je barijatrijska hirurgija, a danas se zove i metabolička hirurgija, metoda izbora za lečenje ekstremne gojanosti i početne šećerne bolesti. Svi pacijenti koji imaju gojanost umerenog i teškog stepena – imaju i druge prateće bolesti koje im otežavaju život ili ih vode u smrt. Povišen krvni pritisak, srčana slabost, odmakla šećerna bolest, nagomilavanje masnoća u krvne sudove ili jetru, nagla smrt usled plućne tromboembolije, propast zglobova, erektilna disfunkcija i policistični jajnici, neplodnost, socijalno propadanje, odsustvo iz uobičajenog života, sve to se može izlečiti kada se telesna težina operacijom dovede na normalu! Iako mnogi pokušavaju da oslabe dijetama – podaci iz literature govore da je 95% dijeta i to dijeta koje se sprovode pod kontrolom lekara neuspešno.

Podaci iz literature govore da je 95% dijeta –  i to dijeta koje se sprovode pod kontrolom lekara – neuspešno

– Da bi pacijent mogao da bude shvaćen kao "bolestan", velika je odgovornost lekara opšte prakse, kao i lekara drugih specijalizacija koji moraju ovakvog pacijenta da upute kod hirurga. Međutim, u našem društvu, gojaznost se doživljava još kao estetski problem. A u pitanju je pošast dvadeset i prvog veka, koja odnosi mnogo života, baš najviše u AP Vojvodini.

Možete li da nam približite sam proces od momenta kada Vam se pacijent obrati za pomoć do momenta kada dostigne idealnu kilažu?

– Koliko god pacijenti i anamnestički podaci o bolesti jesu različiti, ipak se kod gojaznosti uočavaju pravila. Javljaju se pacijenti koji su na sve načine i jakom voljom u toku života nekoliko puta skidali telesnu težinu, ali su onda zadobijali isto toliko, ako ne i više, vraćajući se svom uobičajenom životu. Uzroci gojaznosti su mnogostruki: genetsko opterećenje, povrede ekstremiteta i smanjena fizička aktivnost, ali pre svega unošenje velike količine energetski bogate hrane, ili tečnosti. Obično je u pitanju "brza" hrana i slatki, gazirani sokovi, koka-kola u prvom redu. U zavisnosti od dužine trajanja gojaznosti, procenjuje se i ukupno oštećenje zdravlja, odnosno pojedinih delova tela koji prvi stradaju: pankreas (šećerna bolest, inzulinska rezistencija), jetra ("masna jetra" na ultrazvučnom pregledu), neplodnost (policistični jajnici i nedostatak spermatozoida), oštećenja zglobova (gonartroza, koksartroza, lumboišijalgije), povišen krvni pritisak (i sledstvena srčana slabost), poremećaji rada štitaste žlezde, natekla stopala ("limfedem"), poremećaji vena nogu (oštećenja kože potkolenice i "otvorene rane"), noćno teško hrkanje ("sleep apnea") itd. Sve ovo vodi sedećem načinu života, otežanom kretanju i tako se stvara "smrtonosni krug" koji vodi pacijenta u ozbiljnu bolest, a neretko i naglu smrt. Pacijenti koji su ekstremno gojazni imaju 15 puta veću šansu da naglo umru (obično od tromboembolije) nego ljudi sa uobičajenom telesnom težinom.

Barijatrijski hirurg u obavezi je da brine o svom pacijentu do kraja profesionalnog života

– Svi ovi podaci o pacijentu se analiziraju, vrše se dopunski pregledi na osnovu kojih se procenjuje rizik od anestezije i operacije što se predočava i familiji, i obolelom. Na osnovu mog iskustva, jedan od najvažnijih "psiholoških" testova pred operaciju jeste zahtevani gubitak telesne težine koji treba da iznosi od 6-10%. U zemljama u kojima zdravstveno osiguranje plaća operaciju, pacijent koji ne oslabi 10% od inicijalne telesne težine, gubi pravo na operaciju i upućuje se kod psihologa ili čak psihijatra da "omršavi". Ovo je veoma važno, ne samo zbog lakšeg tehničkog dela operacije, nego pre svega da pacijent pokaže da će moći da se podvrgne postoperativnom režimu i da je rešen da izađe iz začaranog kruga, što je cilj: promena života i navika. Neposredno posle operacije pacijent dolazi na kontrole – prva je posle desetak dana, a onda na mesec dana – koliko god je to potrebno. Barijatrijski hirurg je u obavezi da brine o svom pacijentu do kraja profesionalnog života. Dakle, hirurgija može veoma mnogo da pomogne, ali nije svemoćna. Uspeh ukupnog lečenja, koji počinje dijetom, a nastavlja se operacijom i postoperativnim periodom – koji traje najmanje dve godine – jeste dovođenje telesne težine na "normalnu". Najveći problem jeste – održati normalnu telesnu težinu posle gubitka operacijom.

Šta Vam najteže pada kada je posao u pitanju, a šta za Vas predstavlja najveću satisfakciju?

– Najveću satisfakciju predstaljaju zadovoljni pacijenti. Hirurgija je veoma ozbiljna grana medicine. Pogotovo barijatrijska hirurgija. Nema "male" intervencije na čoveku. Naizgled, gojazan pacijent dolazi "samo" zbog laparoskopske operacije. Ova operacija se izvodi kroz tri mala otvora na trbuhu i izgleda "minimalno invazivno". Ipak, postoje komplikacije koje mogu biti od najmanjih pa sve do najtežih, kada borba za život pacijenta zahteva ogromno iskustvo i znanje, ne samo od hirurga koji je operisao pacijenta nego i od cele bolnice. Ova, barijatrijska hirurgija ne može biti hirurgija neiskusnih hirurga ili neiskusnih i tehnički neopremljenih bolnica. Zato se i radi u veoma malom broju centara. Prosečno, a to su evropski standardi, hirurg koji ne operiše najmanje 200 barijatrijskih operacija godišnje, ne treba da se upušta u ovu hirurgiju. Takodje, hirurg koji ne posveti dve trećine svog ukupnog radnog vremena praćenju barijatrijskih pacijenata ne može da stekne iskustvo i donosi pravilne odluke o ukupnom lečenju. Zato su komplikacije – najteži deo posla u ovoj hirurgiji.

Čitav sistem ne prepoznaje galopirajući problem gojaznosti koji uništava populaciju

Koliko Novosađani brinu o svom zdravlju i da li preduzimaju preventivne mere? Da li smo poslednjih godina postali fizički aktivniji i da li smo počeli da pazimo na svoju ishranu ili se samo o tome mnogo više priča?

– Vojvodina i njen glavni grad spadaju u najrizičniju regiju Evrope kada se govori o gojaznosti i šećernoj bolesti. Tradicionalno u Vojvodini se "najbolje" jede. Gojaznih ima oko 20% od ukupnog broja stanovnika, a od toga najmanje 3-4% zahteva operaciju. Najviše zabrinjava ogroman procenat dece i omladine u Novom Sadu koji su gojazni. Umesto da se društvo i zdravstveni sistem pozabavi prevencijom gojaznosti, koja kreće od pretškolskih ustanova, da na sistematskim pregledima osnovaca i školske omladine zabeleži rizične mlade ljude i pozabavi se njihovim zdravstvenim vaspitanjem koje će uključiti i roditelje, da zabrani i oporezuje šećer, masti i ugljeni hidrati, potencirajući voće, mi imamo potpuno obrnutu situaciju: najjeftinija je "brza" hrana, a najskuplje voće, dok lekari u ambulantama ni ne notiraju gojaznog pacijenta, ne zabeleže BMI. Čitav sistem ne prepoznaje galopirajući problem gojaznosti koji uništava populaciju.

Kako održavate idealnu kilažu i da li imate "obavezu" da dobro izgledate zbog profesije kojom se bavite?

–  Naravno, pokušavam da se izborim sa gojaznošću vodeći računa šta jedem, imajući jedan obrok potpuno voćni. Trudim se da izbegavam slatke sokove, testo i da ne jedem kolače. To nekad nije lako. Ali, rupa na kaišu je merodavna. Čim ne može da se zakopča – vreme je za pokretanje i "cerebralnu" kontrolu ishrane. I sam sam bio mnogo gojazniji kada sam bio mlađi, ali moji pacijenti su mi pomogli da jedem onoliko koliko oni posle operacije mogu. Tako balansiram između sebe i njih, između poslednje i pretposlednje rupe na kaišu, između ponude i svesnog izbora hrane.

Novi Sad i njegovi delovi su toliko različiti da ne postoji, čini mi se, niti jedan grad na svetu koji je tako bajkovit

Šta za Vas predstavljaju Novi Sad i Vojvodina?

– Za mene Novi Sad predstavlja izbor, usud i trajanje. Grad koji me je oblikovao, kojem sam se vraćao, koji sam proučavao, koji je istovremeno bio i umiljat i tuđ, mali i veliki, nežan i osion, vasiona smisla i duha. Volim ga, jer je i moderan i tradicionalan, jer je toliko brz da omogući spoznaju, a toliko spor da se može uživati u toj spoznaji. Kada s jeseni krene vetar niz Dunav – "gde se kriju ti motori", rekao bi Kebra – kada produva jaknu, Novi Sad postane pretnja, a kada zazeleni maj, Novi Sad postane ljubavni izazov. Kada zasija Sunce nad Štrandom, kad opuste ulice u lenjo poslepodne oko Matice i ispod Miletića, Novi Sad se uspava, sanjajući Exit. Novi Sad je onaj grad koji može biti i Beč i Njujork, ali i Vršac i Bečej. Novi Sad i njegovi delovi su toliko različiti da ne postoji, čini mi se, niti jedan grad na svetu koji je tako bajkovit.
Vojvodina tek čeka da se uspostavi, da se oporavi od nekog čuda koje joj se desilo, da se probudi i izleči od amnezije i da bude ono što zaslužuje u istoriji ne samo njenih građana, svih nacija i svih naroda, nego u istoriji Evrope.

Razgovarala: Mirela Babić
Fotografije: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva Miroslava D. Ilića