Prof. dr Sava Nenić: Moj intenzivni blok u Kamenici je bio Amerika

Prof. dr Sava Nenić: Moj intenzivni blok u Kamenici je bio Amerika

S cenjenim novosadskim lekarom, specijalistom interne medicine i subspecijalistom intenzivne nege, osim o pitanjima iz struke razgovaramo i o detinjstvu, izlascima po gradu tokom osamdesetih i slamanju ženskih srca.

Doktor Sava Nenić rođen je u Novom Sadu 23. juna 1966. godine. Put u Srbiji mu je bio trnovit, bez potezanja "veza" i tapkanja po ramenu, iako je bio jedan od najboljih studenata u Gradu. Ipak, znanje se isplatilo, jer je naš ovonedeljni sagovornik trenutno zaposlen u Florida Hospital u Orlandu, SAD, gradu koji je poznat po svetski čuvenom Disney Worldu i Sea Worldu,  kao i po najvećem koledžu u Americi – University of Central Florida (UCF). Upravo na toj obrazovnoj ustanovi dr Sava Nenić je profesor na medicinskom fakultetu. Vrlo je cenjen u Sjedinjenim Američkim državama, gde sa svojom porodicom živi i radi već više od deceniju. Ipak, priznaje nam, i dalje obožava rodni grad. 


Kako je proticalo vaše detinjstvo?

- Odrastao sam na Grbavici, u ulici Alekse Šantića. Imao sam predivno detinjstvo u tom kraju sa mojom Dacom, mojim Piletom, Branišom i Igorom. Kada smo se upoznali imali smo svega tri godine i odmah smo počeli da se igramo iza zgrade. U to vreme nismo znali za novac, staleže i klase. Zavoleli smo se igrajući se u pesku, jer smo prosto odgovarali jedni drugima. Danas smo kumovi, venčao sam i Igora i Branišu, a krstio i Dacinog Nemanju, Branišinog Stefana i Igorovu Gabrijelu. Onda smo svi zajedno krenuli u školu da bi nam se ostatak moje današnje ekipe priključio u devetom razredu, gde sam kasnije venčao Aleka, krstio Maju i Gocu. To je najveći “lični EPP” za našu Srbiju! I zaista jesam ponosan na tih četrnaest kumstava. Pri čemu je jako važno reći da se ni jedno nije dogodilo dok sam bio “veliki” u Institutu u Sremskoj Kamenici ili na Dedinju ili bio veliki i priznati doktor u Americi. Okumili smo se isključivo na osnovu naše iskrene i čiste drugarske ljubavi.



Kako je tekao vaš put od školskih dana do Medicinkog fakulteta?

- Odmah preko puta zgrade nalazila se osnovna škola “Sonja Marinković”, a nedaleko i srednja, prvo “Đorđe Zličić” – bio sam bednik generacije ne tako pametno izmišljenog devetog i desetog razreda – i konačno toliko željno očekivana Srednja medicinska škola “7. april”, gde sam želeo da upišem opšti smer. Ipak sam završio na laborantskom, jer je on važio za smer koji te najbolje pripremi za prijem na Medicinski fakultet, gde te uvode u bazične predmete prvih nekoliko godina studija.

"Rasturio sam prijemni i otišao u vojsku – da tu muku što pre otaljam"


- Inače, u to vreme je važilo pravilo da ko od nas muškaraca upiše fakultet može da ode na služenje vojnog roka odmah posle srednje škole. Što je i bio cilj svakog od nas, kako bi se ta muka što pre otaljala. Moji ortaci su, osim medicine, upisivali i druge fakultete na koje se lakše ulazilo, a ja sam konkurisao samo na jedan jedini – Medicinski fakultet u Novom Sadu. I upisao sam se bez problema. Čak sam na prijemnom ispitu na testu iz fizike otkrio zadatak koji nema ponuđeno tačno rešenje pa je zbog toga bio eliminisam. Prijemni sam rasturio i potom otišao u vojsku.


Gde ste kao tinejdžer voleli da izlazite i koja su to mesta koja ste posećivali?

- Tinejdžer!? Kada je to bilo? Boga mi davno, ali neću da kukam, jer sada kada sa mojim sinom Đorđem odem u Tajfun lagunu, jedan od Diznijevih vodenih parkova na veštački talas cunami ,osećam se kao da sam njegov vršnjak i pravi tinejdžer. Kada je o izlascima reč, išao sam tada na sva “zvučna” i popularna novosadska mesta počevši od Keja, pa “Mrce”, “Džafera” do prve diskoteke “Kazina” na Spensu, zatim “Točka” i čuvene i meni najomiljenije “Đave”. Eee, koji to dani behu! Leti bih svakodnevno visio na mom i danas najomiljenijem mestu u Novom Sadu – Štrandu. I, naravno, naduvavao bih svoje mišiće pokušavajući da postanem jedna od onih “poznatih” novosadkih muških starijih faca koji slamaju ženska srca. Za mene su to bili Deša, Dus i Pišta. Folirao sam se kao što su se i oni folirali i dostigao sam ih u svojim stremljenjima. Postao sam i ja taj čuveni slamač ženskih srca!


Dr Sava Nenić sa suprugom Nadom


Odakle ljubav prema medicini? Da li je od roditelja neko uticao na vas po tom pitanju?

- Mama i tata su uvek pričali da sam već sa svojih pet godina rekao da ću jednog dana biti hirurg. I od svoje zamisli nikada nisam odustao. Kada bi nam u goste dolazili prijatelji sa decom, uvek bi se sklanjale igle ili bilo šta oštro i opasno, što bi se moglo iskoristiti kao modifikovani hirurški pribor. Jednog dana sam mom vršnjaku, tokom jedne posete, nožem malo zarezao dlan ne bi li ga uspešno operisao. I danas pamtim batine koje sam dobio za uspešno obavljen posao. Od tog mog prvog hirurškog zahvata na mom prvom pacijentu prošlo je puno vremena. Došlo je vreme odluke šta upisati. Mama me je odgovarala od medicine i nagovarala da odem na veterinu, obrazlažući da je mnogo lakše podneti gubitak konja, krave ili psa nego čoveka. Bilo je to uzalud, jer me niko na ovom svetu nije mogao odgovoriti od moje medicine!
 

"Velike greške našeg školstva lako bi se ispravile da ima volje "


Kako su proticali vaši studentski dani i da li ste imali vremena za izlaske, s obzirom na to da ste 1992. godine postali doktor medicine, sa prosekom 9.91?

- Da, prosek mi je bio 9.91. Pokvarili su ga odbrana, sociologija i dosadno napisana mikrobiologija. Naučio sam je zapravo tek po dolasku za Ameriku. Ma sve mi je postalo ustvari jasno po dolasku ovamo. Uostalom da sam studirao u Americi prosek bi mi bio sigurno 10.00. Ova dva prva predmeta ne bi ni postojala, a ovaj treći bi bio normalna knjiga u kojoj se uči ono što je jednom doktoru neophodno. Ali to su velike greške našeg sistema, školstva, koje bi se lako ispravile kada bi bilo prave volje za to. Ili bolje rečeno ljudi koji znaju kako svet dalje od Srbije funkcioniše!

U KREVET PRE PONOĆI: "Učio sam, što bi se reklo, kao magarac. Prosek mi je bio 10 do12 sati učenja na dan. Ustajao bih svaki dan pre osam, završio sve jutarnje rutine, a već u 8 sati knjiga mi je bila u rukama. Moj mozak je radio tako da sam za sat vremena mogao da pređem između 8 i 10 stranica. Učio bih do 14 sati, potom nabrzaka ručao i zatim odspavao sat vremena. Leti bih tih sat vremena koristio da trknem do mog omiljenog Štranda, otplivam i vratim se kući, da bih nastavio sa učenjem do 20 sati. Potom bih otišao do gyma, a onda ostatak večeri proveo sa devojkom. Moj svaki dan se završavao pola sata pred ponoć, jer sam morao biti u krevetu pre ponoći, da bih imao punih osam sati spavanja, koje mi je bilo neophodno za odličnu koncentraciju sledećeg dana. Posle položenog ispita, cela dva dana bih se častio, tako što ne bih doticao sledeću knjigu. Tada bih izlazio ne gledajući na sat sa kojim sam bio apsolutno opsednut – nije baš ni danas mnogo drugačije –  i ne bih dolazio kući. Posle ta dva dana u rukama bi mi bio kalkulator sa novim stranicama, knjige novog predmeta, što bi se reklo, 'Jovo, nanovo'. Broj izračunatih strana je morao svaki dan da se završi. To ovde zovu čuvenim OCD ili 'obsessive compulsive disorder' od koga, koliko sam čitao, doktori često pate. Ja sam sigurno jedan od tih 'paćenika'” – priseća se studentskih dana Dr Nenić

Dr Nenić na prijemu u Belom dvoru


Trebalo je da odete u Ameriku, ali se nešto iskomplikovalo... Da li ste dobili posao u Srbiji?

- Moj odlazak za Ameriku trebao je da bude 1993. godine kada sam položio američki nostrifikacioni ispit, i kada sam neposredno posle toga potpisao i ugovor sa Allegheny General Hospital u Pitsburgu. U ono zlo vreme po našu jadnu Srbiju i nas bedne Srbe odbijen sam na najružniji mogući način u američkoj ambasadi u Beogradu. Verovali ili ne tada mi je uz bačenu dokumentaciju koju sam podneo, otvoreno rečeno da vizu ne mogu da dobijem “jer sam po nacionalnosti Srbin”. Tim sramotnim odbijanjem za vizu je započeo moj hod po mukama, jer sam krenuo bezuspešno da obijam pragove prvo Instituta u Sremskoj Kamenici, pa potom Kliničkog Centra Vojvodine, Hitne pomoći da bih na posletku završio na razgovoru u Rumi. Prvi je bio veliki i čuveni profesor Radovanović.

"U američkoj ambasadi u Beogradu bio sam odbijen na najružniji mogući način"

I šta se desilo kod profesora Radovanovića?

- Radovanović mi je na sastanku, onako usput na hodniku, a ne u kancelariji kako to i dolikuje, na moje pitanje o početku specijalizacije iz kardiohirurgije zaprepašćeno rekao: ”Vi kolega treba da dolazite i da volontirate, a kada vreme dođe, onda ćemo razgovarati o započinjanju specijalizacije”. Bože Gospode! Pomislih tada: ”Zašto sam ikada bio u Americi i zašto sam ikada na ovaj način saznao, šta mlad lekar u Srbiji treba da očekuje ako završi jedan tako težak fakultet sa takvim prosekom i znanjem?” Da nisam otišao u Ameriku, nikada to ne bih doznao, pa bi ondašnje Radovanovićeve reči zazvučale kao “normalne” ili bar kao očekivane!


Da li vam se posle tog razgovora ipak posrećilo?

- Sledeća nada je bio profesor Gudurić, tada “glavnokomandujući” na onkološkoj hirurgiji u Sremskoj Kamenici. Obukao sam se i doterao za zakazani razgovor i čak sam tatu konsultovao, da li treba profesora da pitam kolika će mi biti plata. Zaista sam inteligentan, ali ne i socijalno. Moj otac je bio u pravu kada je tvrdio da mi je socijalna inteligencija daleko ispod očekujućeg proseka. Ne zbog visine plate, što je jedna od najvažnijih stvari svakom ko se zapošljava i što je jedno od osnovnih stvari koje se pitaju za vreme prvog intervjua. Od Gudurića sam čuo još strašniju izjavu nego od Radovanovića. Posle pitanja o mogućnosti da specijaliziram hirurgiju kod njega na Institutu, on je nastavio:”Ja imam dva mesta za specijalizaciju ali su oba, nažalost, upražnjena. Zašto? Pa primoran sam da napravim dve transakcije. Prva je sa sinom od jednog mog kolege, profesora ovde sa instituta jer, znaš kako, on je dete naše kuće. On, doduše ne želi da specijalizira hirurgiju već želi internu medicinu, tako da njega moram da uguram na specijalizaciju iz interne ali zato moram da primim jednu vezu od njih. Druga je veza diktirana, čak direktno od predsednika Miloševića”. Ova njegova rečenica mi je trebala još povećati važnost tog srećkovića i pojačati snagu same veze.

"Otac je bio u pravu kada je tvrdio da mi je socijalna inteligencija daleko ispod očekujućeg proseka"

Da li ste tada izgubili veru i odustali od traženja posla?

- Ne nikako, jer to ne liči na mene. Prešao sam moj Dunav i krenuo da moljakam na onoj strani. Moćni profesor Janjić tada je bio direktor Kliničkog centra Vojvodine i predsednik tročlane komisije koja nas je propitivala na ispitu iz hirurgije. Bio sam siguran da će Janjić biti presrećan što sam izabrao da specijaliziram baš kod njega. Pošto se bar dva puta krstio za vreme mog ispita i javno pred dva ostala člana komisije i dvojice svojih kolega nesramoteći se, rekao: ”Neniću o čemu ti to pričaš, pa ja to nikada nisam čuo”. Na kraju ispita pri dodeli ocena bile su dve desetke, jednu je dobila koleginica, a drugu ja. Glasno i jasno je istakao da je moja desetka potpuno drugačija i više nego brilijantna! Pomislih: “Pa ko će me primiti ako ne on”! Koja zabluda!
I tamo sam dobio odgovor da mogu da dođem da volontiram! I na kraju sam sa stručnim prosekom 9.97 i položenom američkom nostrifikacijom otišao u Rumu na razgovor za potencijalno mesto terenskog lekara po fruškogorskim selima sa ordinacijom u “velegradu” Irigu. Međutim, ni u Rumi mi nisu ponudili posao nego su mi rekli “da će razmotriti moj slučaj”.
U našoj zemlji je važno biti “dete kuće” ili ”imati političara iza sebe”, a u Americi znanje je garant. Znanje je jedina moguća ulaznica, jer, ja biram samo najbolje za moj tim, jer ćemo tako biti jači od suparničkog tima. To je jedino i sigurno logično i tako treba da bude svuda.

Šta se dešavalo kasnije? Jeste li ipak dobili posao?

- Na kraju sam preko Fonda za nadarene studente dobio mesto “lekara opšte prakse pri hirurgiji” i to kod istog tog Janjića. To bih nazvao “levim smetalom”. Ali, dobijao sam platu iz Fonda za nadarene i to mi je bilo važno. Nisam niti jedan minut volontirao u Srbiji! To je totalni nonsens jer zemlja koja završenom doktoru nudi da volontira i radi bez da ga plaćaju nije normalna zemlja. Zato ću danas kada sam postao gostujući profesora na medicinskom fakultetu u Novom Sadu svakom svom studentu savetovati da odmah započne sa učenjem američkog nostrifikacionog ispita, samo da mu nikada ne padne na pamet da i jedan tren volontira.
Posao na hirurgiji, od skoro dve godine mi je omogućio da se upoznam sa hirurškim radom. Tada mi se stvorio strah da će mi jednog dana hirurgija postati rutina i time dosaditi. Oduvek sam obožavao internu medicinu koja baš i nije toliko neophodna jednom hirurgu. Nedoumica se stvorila.

PISAĆA MAŠINA KAO USPOMENA NA OCA: "Tata mi je bio odličan novinar i veliki borac za pravdu sa, što bi se reklo, 'dugačkim jezikom'. Kažu da lepo pišem, a borbu za pravdu i dugačak jezik nasledio sam zasigurno od tate. Njegova 'Olivetti' pisaća mašina danas stoji u specijalnoj providnoj kutiji u našoj dnevnoj sobi pored kamina ovde u Orlandu. Mašina čiji me je zvuk često budio vikendom oko podne, kada bih ustajao kao srednjoškolac ošamućen od izlaska, a tata uveliko kucao neki od svojih tekstova. Radio je 40 godina i 4 dana u njegovom voljenom 'Dnevniku'. Onda se našim povratkom iz sveta u Srbiju penzionisao i potpuno predao svojim najdražim i najvoljenijim unucima. Katarini koja je imala nešto više od dve godine, i jednogodišnjem Đorđu, dedinom imenjaku, kako u nas Srba i dolikuje. Deda Đorđe je jednostavno živeo za njih dvoje. Mina ga na žalost nije upoznala, jer je otputovao na onaj lepši i pošteniji svet nekoliko godina pre nego što je ona stigla na ovaj naš" – priča nam Dr Nenić

Ime dedino: Dr Nenić sa sinom Đorđem u Novom Sadu


Radili ste jedno vreme u SAD, a onda su vas pozvali da se vratite u Srbiju, da napravite intenzivni blok? Zašto ste se vratili i kako su vas primile kolege?

- Tada sam poverovao u 5. oktobar i revoluciju! Vratio sam se kako bih postao deo revolucije i – postao sam. Jedino ne srpske, petooktobarske! Nisam pojma imao da se ona dogodila samo na ulici i nigde više. Sve ostade isto samo žuti zameniše crvene! Zauzeli pozicije starih, videli da im je dobro i ništa ne menjaju, jer se uplašiše da će ih promeniti. Poruka “ne talasaj” nekada može da bude berićetna! I dalje dečurlija sa visokim prosecima volontira, a “deca kuće” odmah dobijaju svoje “zasluženo” mesto. Mogao sam i danas da budem načelnik u Sremskoj Kamenici, pa još da sam prihvatio ponuđeno članstvo u DS-u koje mi je ponudio Boris Tadić ili mesto direktora instituta za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici koje mi je nudio Dragan Đilas. Hvala Bogu da sam ih obojicu odbio, da sam preživeo onaj užas iskreiran od običnih institutskih neznalica od kojih i danas mnogi nose titute profesora, potpomognuti nemoralnim novinarima koji su spremni na linč kako bi udovoljili boljem tiražu. A ja,  da sam danas ovde gde sam sa čistim i neokaljanim obrazom. Ali se ne kajem što sam se vratio, jer pomogao sam mnogim kritično i na smrt bolesnim ljudima koji danas ne bi bili među živima, da nije bilo novog znanja koje sam svojim povratkom doneo Srbiji.

"Sve ostade isto – samo žuti zameniše crvene"


Okupili ste sjajan tim lekara u intenzivnom bloku u Institutu za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici, da li možete nešto više da nam ispričate o tom vremenu?

- Pa, nisam uradio ništa originalno. Sebe sam tada zvao, a i danas se sa tim potpuno slažem, fenomenalnim plagijatorom! Jednostavno sam sve u šta sam se zaljubio u Americi stavio u foto kopir mašinu, iskopirao i odneo u Srbiju. Počevši od vizite koja je bila američka “teaching round”, gde su oni kao moji specijalizanti izlagali i predstavljali mi svog bolesnika. Nakon toga su bili rešetani pitanjima i potpitanjima i učio sam ih da primenjuju medicinu. Svi, i oni na Dedinju i ovi moji u Kamenici su na početku bili isti – imali su znanje, ali znanje koje je bilo potpuna šuma podataka razbacana po jednom kompjuterskom desktopu. Trebalo je taj desktop organizovati odnosno sva dokumenta grupisati i staviti ih u fajlove, a potom označiti značajnost fajlova od najznačajnijeg do onog najmanje značajnog. Opet sam radio ono što su sa mnom radili pet godina specijalizacije i subspecijalizacije u Americi. To su neverovatni propusti našeg školovanja koje je bazično i solidno ali neprimenljivo. Ja sam sa onim svojim prosekom i znanjem znao Krebsov ciklus na nivou organske ćelije, a niko me nije naučio kako da izreanimiram čoveka koji je pao na ulici i kome je srce stalo i treba ga oživeti.


"Politika u našoj zemlji i dalje 'vedri i oblači', što je zaista pogubno"


Iako ste se pokazali i dokazali kao najbolji stručnjak u oblasti intenzivne nege, mnogima ste zasmetali u Srbiji, jer se politika umešala u struku. Koliko vam je to teško palo?

- Nije bilo teško pokazati se i dokazati se kada sam bio jedini stručnjak te grane medicine u Srbiji. U našoj zemlji politika je bila i ostala najvažnija. Ona i vedri i oblači, što je zaista pogubno. Moj kum Saša ima odličnu konstataciju, on kaže, da je svako društvo oblika piramide i da se u vrhu piramide u svakom društvu dešava svašta jer politika ima direktnog upliva i nameštaljke, podmićivanja i još što šta, ali da su piramide različitih društava različitog oblika. Američka piramida ima osnovicu od tri metra i visinu od 5 metara, a srpska istu dužinu osnovice a visinu od jednog centimetra. A kako Sale reče, “Loše stvari se dešavaju u vrhu piramide”. Uopšte ne želim da se vraćam u ono vreme kada se onaj sunovrat i medicine i žurnalistike i ljudskog morala dogodio. Toga neka se sećaju akteri cele priče i neka ih to proganja i razjeda. Iako moja žena kaže da se oni zbog toga ne sekiraju, siguran sam da i oni imaju onih nekoliko minuta pred ulazak u san kada zatvore oči i ostanu sami sa sobom. Ja sam se vratio u društvo koje ceni pamet i stručnost i Bogu sam zahvalan za to.


Većini vaših pacijenata, šansa za preživljavanje je svega pet odsto. Vratili ste ih u život. Da li za to postoji neka specijalna terapija i gde se na tom polju danas nalazi Srbija, a gde SAD?

- U tome i jeste važnost nas koji se bavimo sa multidisciplinarnom critical care. Naše znanje nam omogućava da u nekoliko sati spojimo sve organe koji otkazuju u jednu celinu ponovo. Zato se subspecijalizacija i zove multidisciplinarna critical care. Ljudski organizam funkcioniše kao jedan hidraulički sistem koji se sastoji od pumpe što je kod čoveka srce, cevi što su u organizmu krvni sudovi i tečnosti koju u nama čini krv. Kada dođe do šoka i prestanka protoka kroz organe, dolazi do sloma celog sistema i samim tim organi jedan po jedan počinju da otkazuju. To se upravo dešava kod kritično obolelih. Najvažnije je na najbrži mogući način uspostaviti narušenu perfuziju čime ćemo zaustaviti dalje otkazivanje organa. U Americi smo mi ti koji to rešavamo svojim znanjem koje smo dobili tokom dve godine subspecijalizacije. U Srbiji, a to sam bio skoro sedam godina svedok, kada do toga dođe anesteziolog koji vodi intenzivni blok priključi bolesnika na veštačka pluća, a potom konsultuje kardiologa za srce koje otkazuje, pulmologa za pluća, nefrologa za bubreg, infektologa za antibiotike... I dok se svi ti stručnjaci svaki specijalizovan za jedan organ ne pronađu i ne sastanu se kod kreveta kritično obolelog, postane, nažalost, kasno, što bi naš narod rekao.

 "Ljudski organizam funkcioniše kao hidraulički sistem koji se sastoji od pumpe, cevi i tečnosti"

Radite kao profesor na medicinskom fakultetu na Floridi. Koliko se razlikuje rad sa studentima u SAD i kod nas u Srbiji?

- Mnogo se razlikuje, kao nebo i zemlja! Kod nas u Srbiji se teoretiše i teoretiše i teoretiše! Studenti uče i biflaju, pri čemu nemaju pojma, šta je važno, šta je manje važno a šta je potpuno nevažno! Imaju kao što sam i ja imao vežbe iz “interne medicine”, “vežbe iz hirurgije” koje traju po nekoliko školskih časova. Ovde moji studenti imaju rotaciju iz critical care što znači da dva meseca u godini provode svakodnevno sa mnom u intenzivnoj nezi. Bolesnici su podeljeni između njih i svakoga dana svako od njih ima između tri i pet bolesnika. To su njihovi bolesnici! Dolaze u bolnicu ranom zorom. Oni ih pregledaju, obrađuju rezultate, snimke i potom formiraju plan za njihovu dalju terapiju i to mi predstavljaju tokom vizite. Ja sam taj koji ih sluša i koriguje uz detaljna objašnjenja korišćenjem isključivo medicinu činjenica. Na toj su rotaciji dok taj predmet na fakultetu ne polože. A mi osim toga što “vežbamo” nekoliko školskih časova ozbiljne stvari kojima ćemo se baviti jednog dana i često smo ostavljani sami bez profesora koji vodi te “vežbe”. Mi često učimo potpuno drugi predmet, a polažemo treći. Totalna jedna papazjanija. I opet dolazimo do istog, neophodno je osim dobre volje imati i stručnjake koji znaju za drugačije, pa zato i menjaju na to bolje i drugačije!


 
"Okani se pokušaja da nešto promeniš, nije ti ovo Amerika"


Novosadski medicinski fakultet izabrao vas je za gostujućeg profesora na osnovu profesure na medicinskom fakultetu na Floridi! Tim povodom održali ste predavanje 29. marta i bilo je više od 300 slušalaca? O čemu je bilo predavanje i kako ste se tom prilikom osećali?

- Bilo je to na skijanju pretprošle godine koje novosadski ski manijaci organizuju svake godine u Francuskim Alpima. Sadašnji prodekan profesor Goran Stojiljković i ja smo bili zajedno na žici. I reč po reč kad me on upita da li sam zainteresovan za saradnju. I tako se ideja rodila. Na osnovu moje profesure na University of Central Florida (UCF) novosadski univerzitet me je promovisao u titulu profesora po pozivu. U oktobru je bilo moje pristupno predavanje našem novosadskom medicinskom fakultetu. Predavanje je bilo sa mojom “standardnom” temom koja je interesantna svim granama medicine, a koja najviše bolesnih odnese i sa kojom se ja najčešće borim u intenzivnom bloku a to je sepsa. Naslov je bio “Kako pristupiti septičnom šoku sa multi-organskom disfunkcijom” uz prikaz jednog od slučajeva koji je došao do mene u vreme mojih kameničkih dana.



O čemu se tu zapravo radi?

- To je bila mlada žena kojoj je posle komplikovanog porođaja praćenim obilnim i nekontrolisanim krvarenjem, morala biti odstranjena materica. Bila je klasična, ako tako mogu da kažem, “srpska priča”, kada ljudi koji ne znaju misle da znaju. Sa ginekologije je prebačena u Klinički Centar već u kritičnom stanju gde je bilo tačno onako kako sam u ranijem odgovoru opisao, anetseziolog koji ju je primio u intenzivni blok i napisao: ”Bolesnica je intubirana i priključena na mehaničku ventilaciju što su veštačka pluća. Konsultovani su: kardiolog, pulmolog, nefrolog, infektolog…” Onda je u umirućem stanju prebačena u koronarni blok u Intitutu u Sremskoj Kamenici, na osnovu preporuke konsultanta kardiologa uz dijagnozu popuštanja srčane pumpe i lečenje je nastavljeno agresivno diureticima i pražnjenjem kao što se to i radi kod izolovanog popuštanja srca ali ne i kod popuštanja srca u sklopu multiorganske disfunkcije zbog septičnog šoka. Na kraju je preko veze prebačena u moj intenzivni blok. Terapija je promenjena za 180 stepeni. Umesto da se prazni kao što je rađeno do tada, žena je dobila oko dvadeset litara tečnosti na venu i posle dvadeset i šest dana otpuštena kući svojoj tek rođenoj bebici.
Nakon ovog mog predavanja i izlaganja i moje velike nadahnutosti u priči i prezentaciji pred profesorima koji su me nekada davno učili medicini i koje sam jako zavoleo kao što su profesor Grujić, profesorka Đilas, profesor Kulauzov i mnogim mojim prijateljima koji su došli da me čuju, usledio je aplauz koji se orio. Na kraju sam ga svojim drhtanjem brade konačno zaustavio, a svaka moja preostala ranica koju Amerika do tog trenutka još nije uspela da zaceli svojim logičnim i pravim sistemom vrednsti u kome sam ja cenjen i poštovan, je zacelila i čak izbrisala ožiljak za sobom. Osećao sam da je pravda pobedila. Konačno i u Srbiji.


Kad god imate slobodnog vremena rado se vraćate u Novi Sad, odakle tolika nostalgija za rodnim gradom?

- Nostalgija? Od kada sam ostao bez tate i mame nemam više osećaj nostalgije i nemam više onu težinu povratka koju sam imao dok su oni bili živi i svake godine postajali sve stariji. Naročito kada je mama ostala sama a ja njen jedinac hiljadama kilometara daleko. To je bilo teško vreme kada me je mučila ta nostalgija. Danas obožavam da dođem u Srbiju i u moj Novi Sad. Ponovo sam sa svojim ortacima i kumovima, ponovo sam uz moj najlepši plavi Dunav i moj Štrand. Celo leto, što znači cela dva meseca smo svi zajedno porodično u Srbiji. Sam, još dva do tri puta doletim na po desetak dana i to je božanstveno. Ali kada se to završi, vraćam se svom američkom životu i svom prelepom američko- srpskom društvu. Tamo su moji Saša i Vesna, moji Milica i Vlada, Mara i Dragan, Tijana i Saša, Maja i Boban, Čeda i Dragana, Jasna i Zoran i da ne ređam dalje. Tamo je moja druga kuća, naše jezero tamo je moj američki život.



Sve ovo možda ne biste postigli u životu, da nemate podršku porodice i prijatelja. Na koji način vas supruga pordžava i koliko ima udela u vašem uspehu?

- Nada je od samog početka uvek bila iza mene i spremna da podmetne svoja leđa ne bi li mi pomogla da ostvarim ono čemu sam težio. Još dok smo se zabavljali nikada se nije žalila što je ostavljam samu pola sata pred ponoć kada je moja “čarolija nestajala” i što je u konkurenciji sa mojim učenjem uvek bila “gubitnik”. Kada mi se pridružila u mom američkom životu one davne 1997. godine danima i noćima je ostajala sama u našem pitsburškom stančiću, jer sam danonoćno radio u bolnici učeći svoj zanat. Nikada se nije žalila i uvek me je dočekivala kada se vratim kući široko nasmejanog lica. Kada su na svet došli prvo Katarina pa vrlo brzo i Đorđe štedela me je maksimalno. Čini mi se da nikada nisam ni za jedno od njih ustao noću. Ona je bila ta koje ustajala, hranila i prepovijala čuvajući me i omogućavajući mi da svaki slobodan noćni sat kod kuće koristim za odmor. Kada sam leta 2000. godine učio za subspecijalistički ispit ona bi se sa Kikom i Gogetom šetala po našem naselju po onoj vrućini kako bih ja imao potpuni mir za koncentraciju radi učenja. Nada nikada nije imala želju da se vratimo za Srbiju, ali iako je bila protiv povratka, složila se sa mojom odlukom koju sam doneo onog 27. oktobra 2000. godine, na Svetu Petku kada mi je zazvonio telefon i kada mi je ponuđeno da postanem načelnik intenzivne nege “Dedinja”. I u onom paklu koje nas je snašlo u Srbiji zbog vladavine loših i najgore mogućih, stajala je čvrsto uz mene, snažno i dostojanstveno kako to samo ona ume. Nosila je tada našu Minu u stomaku već pet meseci. Povraćala je i imala bolove usled kontrakcija od neopisivog stresa i golgote, ali je pobedila i nije dozvolila Mini da prevremeno dođe na ovaj nekada toliko licimeran i surov svet. I danas me ispraća na moja česta kratka putovanja u Srbiju. Ona je doktor nauka organizacije naše porodice i najbolja mama na svetu i ja joj se zbog toga divim.

Da li deca žele da krenu vašim stopama, ili su zainteresvani za nešto drugo?

- Bog i žena su mi podarili njih troje! Pravi sam bogataš! Katarina je najstarija, rodila se u Pitsburgu na mojoj završnoj godini specijalizacije na Petrovdan 1998. godine, a 16 meseci kasnije rodio se Đorđe isto u Pitsburgu, na drugi dan katoličkog Božića, a na mojoj prvoj godini subspecijalizacije. Katarina i Đorđe su u Srbiji krenuli u prvi razred u istu onu moju “Sonju Marinković”. Kika kako je ja zovem se vratila našim povratkom u treći razred američke škole, a Goge je započeo svoj drugi. Nisu znali ni reči engleskog tako da je Nada imala nemoguću misiju. Katarina je završila prvu godinu psihologije i jednog dana jako želi da bude psiholog. Jako je dobra u tome. Kika je oduvek bila jako pametna i zrela, a uz to ima i veliko srce što joj je kao budućem psihologu jako važno. Goge još uvek nije siguran šta želi, zna da je nešto u vezi sporta jer mu je glavna ljubav košarka u kojoj je jako dobar. Igra već godinama za prvi tim gimnazije i košarku i odbojku. Uz to ima sreću što smo u Americi pa tokom prve dve godine može da luta i da bira različite predmete i pokaže sebi šta je to što ga najviše interesuje. A Mina, pa Mina je sada završila treći razred osnovne škole. Ima deset godina i mi smo uz nju ponovo mladi. Kako neko sa deset godina može da ima matore roditelje.
 

Za kraj, šta biste poručili mlađim kolegama u Srbiji?                                                             

- Učite na fakultetu kao ludi, kao što sam ja onomad davno učio. Kada diplomirate da vam nije palo na pamet da bilo kome tamo daleko volontirate i radite za ništa. Ne zaboravte da postoji svet u kome se ugovara plata čim se diplomira, a njena visina će zavisiti od vašeg uspeha. Svi koji ste jako vredni i ambiciozni uložite još jedan jako velik i zahtevan korak i naučite američku nostrifikaciju. Ona će vas dovesti ovamo kod mene gde je medicina najbolja. Nikada ne zaboravite na Srbiju. Uzmite Americi znanje, a onda se sa njim vratite nazad svojoj kući i primenite ga lečeći naše ljude u Srbiji. Možda se vetrovi promene i počnu da duvaju u vaša jedra i guraju vas napred.Ukoliko se to ne dogodi i ostane sve kao što je bilo u vreme mog povratka, vrata sveta su vam otvorena kao što su meni hvala Bogu bila, jer vaše veliko znanje koje ste ovde stekli zagarantovano američkom diplomom pruža vam mogućnost da se otisnete gde god to u svetu poželite.

 

Razgovarala: Ljiljana Natošević Milovanović
Foto: Privatna arhiva

Oceni vest:
79
117

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Sofija S

    pre 143 dana i 8 sati

    Dzentlmenski nisu spomenuta imena takodje zasuznih sto ostasmo bez vrhunskog strucnjaka i normalnog coveka zarad licnih animoziteta - citaj sujete. Zivo me interesuje ko je mogao da stavi dislike na ovakav tekst? Istina je surova i boli ali je i dalje istina. Vi sto dislajkujete, gde ce vasa deca rasti? Postace isti monstrumi kao i vi? To zelite svojoj rodjenoj deci? Pa sta onda da ocekujem za moju kad ostaju ovakvi mizantropi a odlaze nam ljudine?

    Oceni komentar:
    68
    59
  • Nikolina

    pre 143 dana i 1 sat

    Fantastičan tekst! I živa istina! Sve što je rekao je tako! Dok ne odete van Srbije nemate pojma koliko se u drugim zemljama lepše živi i sve savršeno funkcioniše. Kod nas i dalje, kad tražiš posao, glavni savet je da ne pitaš za platu. Pa ljudi, ne radite za lepe oči nego za pare, parama plaćate račune. Svuda u svetu, prvo što ti kažu platu ili te pitaju koju želiš i na osnovu toga vas procene. U Americi tačno imaš koliko te plaćaju na sat, pa možeš da biraš da li ćeš da pristaneš da radiš za malu platu ili ne. O školstvu neću ni da pričam. Ovde te profesori obaraju jer im se tako hoće, a u sveto to ne može tako. Sava je sve fantastično objasnio! Hvala za tekst, predobar, preistinit.Hvala!"

    Oceni komentar:
    50
    47
  • Sofija S

    pre 141 dan i 21 sat

    Postovani Gospodine Savo,
    izgleda da jos uvek nije doslo vreme za rpromene. Skor like:dislike je jos uvek na sendvicima...

    Oceni komentar:
    35
    26
  • Robert

    pre 138 dana i 9 sati

    Svaka cast, tezak je bio put da bi postao krunski doca kako je moja majka govorila, ali imala je njuh da prepozna prave vrednosti, bravo Savo!!!

    Oceni komentar:
    30
    17
  • L0RY

    pre 138 dana i 23 minuta

    Iskreno i poučno. Treba nam više ovakvih tekstova, da bi smo se na vreme osvestili...

    Oceni komentar:
    31
    16
  • nema deda mraza

    pre 136 dana i 3 sata

    Stvarno smo narod pileceg pamcenja. Zaboravili smo sve one tekstove po novinama kako su poumirali pacijenti profesora Nenica zbog njegove nestrucnosti i "najnovije terapije" koju je "svedski" priznat strucnjak doneo u Novi Sad.

    Oceni komentar:
    13
    8
  • Milan

    pre 79 dana i 1 sat

    Time što je otišao na "Dedinje" monogo govori o njemu. Time je srušio sve i pokazao da je sve što je radio u životu rezultat kompleksa i potrebe da se pokaže da je uspeo.

    Oceni komentar:
    7
    1
  • salajčanin

    pre 65 dana i 20 sati

    LJiga od čoveka, znaju svi koji su radili sa njim na Dedinju i Plućnom. Kako je napravio vilu na Tatarskom za par godina?! Zvanični podaci iz USA:
    SAVA DJORDJE NENIC, MD
    Specialization: Internal Medicine
    Degree: Doctor of Medicine
    Appointment Level: Assistant Professor

    Oceni komentar:
    0
    4
petrovaradinska tvrđava novosadsko porodilište novi sad Isključenje struje novosadska policija isključenje vode isključenja struje bebe elektrovojvodina Vreme u Novom Sadu tajne horoskopa horoskop bez struje horoskopski znaci Spens gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević prognoza vremena vojvodina ns seme JKP Vodovod i kanalizacija klinika za ginekologiju i akušerstvo Republički hidrometeorološki zavod novorođenčad Elektrodistribucija Novi Sad vremenska prognoza novi sad novosađani servisne informacije novi sad betanija zdravlje istraživanje bez vode