Prve zgrade Srpskog narodnog pozorišta

Prve zgrade Srpskog narodnog pozorišta

Ovih dana traje 61. Sterijino pozorje u Novom Sadu i novosadska publika će verovatno puniti zdanje Srpskog narodnog pozorišta, a evo kakva je nekada situacija bila sa "pozorišnim hramom", kada se ono rađalo i odrastalo uz pomoć sveobuhvatnog Srpskog korpusa širom carevine. Kada bi se poveo razgovor o velikoj popularnosti Srpskog narodnog pozorišta i o podršci koju su njegovi članovi imali u Novom Sadu, Josip Kulundžić, reditelj i dramski pisac imao je običaj da kaže: "...tvrdnju o velikoj podršci novosadske publike, teatru, treba primiti sa izvesnom rezervom...uspeh su uvek imali tzv. ‘laki komadi’, a ozbiljna dela u manjoj meri. Takozvani ugledni građani, do čije je podrške teatru bilo stalo, bili su retki posetioci predstava, oni su glumce rado primali u svoje domove, na večere, na sedeljke, jer su ih glumci zabavljali, ali u pozorište su retko išli". Svoje tvrdnje Kulundžić je temeljio na kazivanjima koje je slušao od starijih članova pozorišta, dakle na usmenom predanju...a da vidimo kakva je pisana prošlost prvih zgrada Srpskog narodnog pozorišta.

Izvesni oblici pozorišne umetnosti bili su poznati još u Petrovaradinskom Šancu. Te prve predstave svakako su iziskivale određene prostorije i objekte koji su kroz ovu zanimljivu istoriju bili različiti i najčešće nepodesni za izvođenje pozorišnih predstava. Vasa Stajić navodi jedan akt iz 1748. godine u kome se kaže: “I ovamo su više puta dolazili komedijanti, i prikazivali svoju veštinu. Dvorane za igranke i predstave nema, ali u buduće neka Magistrat, kako se to radii  u drugim gradovima, takvu podigne i unese u svoje račune”. Tako je bilo kada je Novi Sad postao slobodan kraljevski grad, a tako je ostalo kroz XVIII i do poslednje četvrtine XIX veka.

Iz knjiga i stare štampe je poznato na kojim su se sve mestima održavale pozorišne predstave u Novom Sadu u XVIII i XIX veku, ali o izgledu dvorana gde su se te predstave održavale nemamo podataka, sve do izgradnje prve pozorišne zgrade tj. “Građanske dvorane”. Pretpostavke su da je krajem XVIII veka u Novom Sadu na takozvanom Pozorišnom trgu (Platea Theatralis) bila zgrada za pozorišne predstave i za druge priredbe. U nekim podacima koje je koristio Vasa Stajić stoji da je 1825. godine postojala starija građevina za pozorište. Ovde je verovatno u pitanju objekat iz 1793. godine koji se spominje u literature kao “Theatro public” i za ovaj objekat Vasa Stajić pretpostavlja da se nalazio na Pozorišnom trgu, ali svoje mišljenje ne zasniva na arhivskoj građi. Međutim, sve do 1872. godine razne aktivnosti pozorišta bile su vezane za privremena rešenja u pogledu prostorija.

U staroj zgradi novosadske gimnazije, đaci 1802. godine daju pozorišne predstave. U to vreme predstave se održavaju i u “Starom novosadskom pozorištu” takozvanoj “daščari”, koja se nalazila u današnjem centru grada, na Trgu slobode, preko puta zgrade nekadašnjeg Filozofskog fakulteta, a danas zgrade banke.

U arhivi Magistrata sve do 1838. godine nema podataka ne samo o pozorišnim zgradama, već i o bilo kakvim prostorijama za pozorišne predstave. Verovatno da je dolazak Joakima Vujića u Novi Sad 1838. godine i rad “Letećeg diletantskog pozorišta” pokrenuo inicijativu za izgradnju pozorišne zgrade. Postoji podatak da je gradski mernik Lazar Urošević 1. marta 1838. godine izašao pred Magistrat podržavan istaknutim građanima, sa planom za izgradnju pozorišne zgrade. Na njihovu žalost, ova akcija nije uspela i Leteće diletatnsko pozorište daje svoje predstave u gostionici kod “Fazana”, u današnjo Njegoševoj ulici (na mestu današnje Muzičke škole). Još teži problem bez “krova nad glavom” novosadskim glumcima bio je da pronađu pogodnu prostoriju za prikazivanje pozorišnih predstava posle strahovitog razaranja Novog Sada 12. juna 1849. godine. Jedina donekle valjana prostorija bila je u to vreme dvorana kod “Carice Jelisavete”, koju je zbog dotrajalosti policija zatvorila još 1840. godine.

Pozorište je na gostovanjima skupljalo lovorike, a takođe iz mnogih drugih gradova je stizala finansijska pomoć teatru, veća nego iz Novog Sada. Mihovil Tomandl na više mesta pominje da je Pančevo bilo naročito “široke ruke” u davanju pomoći narodnom pozorištu, a i sam Joakim Vujić je Pančevce sačuvao u vrlo lepoj uspomeni. Tomandl je bio “žitelj pančevački” i on je nastojao da svoje mesto prikaže u lepom svetlu, ali kada je reč o podršci Pančevaca pozorištu, očigledno da nije preterao.

Srpsko narodno pozorište osnovano je 1861. godine, zamišljeno kao značajan činilac u buđenju nacionalne samosvesti i istovremeno kao kulturno-prosvetna ustanova, koje je više uspeha imalo van Novog Sada, nego u njemu.

 SNP 1864. godine, Požun

Od osnivanja, pozorište je igralo u neprikladnim dvoranama, a najčešće u onim vremenima u gostionicama, ili u dvorištima pod vedrim nebom istih tih kafana. U Novom Sadu su davane predstave u kafani “Kod Sunca” ili u sali hotela “Kod carice Jelisavete”, u sali koja nije odgovorala nameni, a za koju se plaćala visoka zakupnina. Odmah po osnivanju pozorišta činjeni su napori da se podigne zgrada, gradski Magistrat u Novom Sadu dodelio je pozorištu zemljište za podizanje zgrade, ali je Zemaljska vlada u Budimu stavila veto. Zatim je Svetozar Miletić, kao novosadski gradonačelnik, 1867. godine nastojao da se na jednom već otkupljenom terenu podigne pozorišno zdanje, ali je i taj pokušaj osujećen. Gradsko predstavništvo je po predlogu gradskog načelnika Miletića htelo da ustupi “Kućište” (staru Gradsku kuću) na pijaci, Srpskom narodnom pozorištu, i to ponovilo 1870. godine. Tako je i 1871. godine, Magistrat podržavao inicijativu i bio protiv zahteva Ministarstva o zabrani zidanja Građanske dvorane. Ugarske vlasti mogle su se još složiti sa podizanjem zgrade za novosadsko srpsko pozorište, ali su izričito bile protivne da se ono naziva narodnim pozorištem. Tako je 1870. i 1871. godine Matica srpska dala inicijativu za podizanje pozorišne zgrade, ona je ustupila građevinsko zemljište, kako bi se danas reklo, u svom dvorištu, ali predviđeni troškovi bili su toliki da se od te zamisli odustalo.

U vreme kada se javlja nova ideja za izgradnju pozorišne dvorane, novosadski Magistrat se nalazi u teškoj finansiskoj situaciji, pišu se razni dopisi Ministarstvu unutrašnjih poslova i traži se zajam od 200.000 forinti. Predstavke u arhivi novosadskom Magistratu govore dosta o tome i o situaciji u Novom Sadu, pa se navodi sledeće: ”Od novih građevina da se samo onima pristupi, koje su najnužnije, a da se od ovih licitacioni plan i proračun pre svega pošlju”. Dalje se navodi da su “od građevina najpreče i najnužnije varoška kuća i kuća za kraljevski sud”. Iz ovoga vidimo da država nije bila zainteresovana da gradi pozorišnu zgradu, nego je mogla da potekne samo privatna inicijativa. U takvim okolnostima, kada je vlast Ugarske kočila svaku pomisao i pomoć za izgradnju pozorišne zgrade u Novom Sadu, Srpsko narodno pozorište je sakupivši dobrovoljne priloge, a uz naročitu obilnu pomoć građanina novosadskog Danila Manojlovića, sagradilo sebi zgradu.

Paulikov plan

U novosadskoj gradskoj arhivi se nalazi dokument iz 1872. godine, koji govori o izgledima za konačno podizanje pozorišne zgrade, pored svih nevolja i nedaća. Zabrana upotrebe dvorane kod “Carice Jelisavete” najverovatnije i dovodi do osnivanja novog zahteva kojim se družina septembra 1871. godine obraća Glavnoj skupštini za dozvolu da može na praznom prostoru oko Lebarske i ulice Dobrog pastira izgraditi “Građansku dvoranu”. Predlog za ovu lokaciju na praznom gradskom prostoru (današnjem Trifkovićevom trgu) bio je zanimljiv i ranije.

Moguć izgled zgrade na Trifkovićevom trgu

Tako, planom Andreasa Paulika od 26. aprila 1868. godine predviđa se kompletna zgrada sa gledalištem koja ima parter, galerije, lože, zatim binu sa prostorom za orkestar, garderobu za glumce, sobu za rekvizite i druge prostorije. Ovaj plan stoji i kao prototip za pogodnija rešenja koje će dati tada poznati arhitekta i građevinar Molnar. Molbi za građenje dvorane Glavna skupština je izašla u susret i ustupila traženo mesto. Ovaj je prostor kako pokazuju planovi u ono vreme izgledao drugačije. Prostranstvo i dimenzije buduće zgrade zahtevali su neka nova rešenja koja su smetala kućevlasnicima. Usled toga poslat je zahtev Ministarstvu da zabrani zidanje pozorišta “iz zdravstvenih i požarničkih razloga”. Ovaj protest je bio veoma oštar i izazvao je reakciju Glavne skupštine na čijem je čelu tada bio dr Jovan Subotić. Imajući u vidu veoma ozbiljnu inicijativu i podršku građanstva da je dvorana u Novom Sadu neophodna i da se baš na ovom mestu izgradi, Gradsko predstavništvo staje na stranu onih koji su za Građansku dvoranu.

Trifkovićev trg

Grad je dozvolio gradnju zgrade septembra 1871. godine, pod uslovom da društvo plaća godišnje 10 dukata, narednih 20 godina. Zgrada je morala da bude široka 12, a dugačka 22 hvata. Gradnja zgrade nije išla glatko, jer ju je Ministarstvo unutrašnjih dela zabranilo, zbog čega je morala da ide i deputacija u Budim. No, i pored obećanja ministra, stvar se otegla i jedva je data dozvola. Najzad, decembra 1871. godine Ministarstvo je dopustilo zidanje Dvorane i Srpsko narodno pozorište je prvi put u svojoj istoriji dobilo svoju stalnu zgradu. Zgrada je konačno podignuta i prva predstava u njoj je održana  decembra 1872. godine u izvođenju Srpskog narodnog pozorišta. Bila je to “Demon” dr Milana Jovanovića-Morskog. Povodom otvaranja ove zgrade jedan savremenik je zabeležio: “Ni mećava, ni vejavica, koja nije dala otvoriti oka, nije mogla uzdržati sveta da ne dođe i ne vidi svoga pozorišta...Oduševljenje, koje je tom prilikom ovladalo svetom, ne da se opisati”.

Promenada

Pre podizanja “Građanske dvorane” predviđalo se zidanje slične dvorane na Promenadi,  blizu Mostobrana ili Brukšanca. Za ovo postoji molba upravnog odbora Srpskog narodnog pozorišta predstavništvu grada, 20. aprila 1867. godine. Vasa Stajić navodi ovu molbu, ali ne daje podatke pod kojim je brojem bila zavedena u delovodniku Magistrata, ni da li je bilo odgovora. Već posle Bune 1849. godine javljaju se ideje o podizanju objekata izvan naseljenog dela grada, na močvarnim i plavnim površinama oko zidina Brukšanca.

U jednoj od mnogih finansijskih kriza, pozorište je avgusta 1891. godine uputilo javni apel za materijalnu pomoć, ali na žalost, taj apel nije naišao na značajniji odziv. Za dve godine skupljeno je nekih 12.000 forinti, a više od polovine te sume (preko 6.500 forinti) skupljeno je u Pančevu, a Novosađani su za to vreme skupili 5.800 forinti. Sedam godina kasnije ponovo je pozorište uputilo poziv za pomoć. Dobrotvorna zadruga Srpkinja pančevačkih sakupila je 400 kruna, pa je tako nastavila tradiciju svoga grada u pomaganju Srpskog narodnog pozorišta. Novosađani se za apele za novčanu pomoć nisu baš pokazali u prilozima, ali su kada je to bilo potrebno uvek “svom mezimčetu” pomagali, tako je bilo i ta dva puta u dalekoj prošlosti i to 1872. i 1895. godine, a oba puta su darodavci bili pojedinci, imućni građani, koji su sledeći običaje onoga vrema upisivali svoja imena među dobrotvore i postajali “besmrtni”.

Novac je pozorištu bio potreban ne samo za redovno održavanje i izdržavanje, jer su tekući troškovi podmirivani velikim delom od prihoda od predstava, a naročito prihodima od gostovanja. Dolazak pozorišta u neko malo mesto bio je velik događaj, pažljivo pripreman i iščekivan mesecima. Posle predstava domaćini bi se otimali za to ko će im od glumaca doći na večeru, doduše sa jednim malim izuzetkom. Kada bi se igrao izuzetno omiljen komad “Boj na Kosovu”, svi su se otimali da ugoste glumce koji su igrali uloge kneza Lazara ili Miloša Obilića, ali niko nije želeo da primi Vuka Brankovića na večeru! Dok su ostali glumci provodili veče kod svojih domaćina za bogatim trpezama, nesrećnik koji bi glumio legendarnog izdajnika mogao je samo da se teši bokalom vina u obližnjoj gostionici.

Ali, kako su tekući troškovi stalno rasli, jer su povećavane plate glumcima i ustalila se isplata tantijema autorima i prevodiocima, prihodi sa blagajne postajali su sve više nedovoljni, a sem toga stalno se razmišljalo o stalnoj i reprezentativnoj zgradi, a za njenu izgradnju nisu prestajala da se skupljaju sredstva.

Pozorište je ovu zgradu prihvatilo kao privremeno rešenje, i sve dok su igrane predstave u njoj, nije prestajala akcija za podizanje zdanja koje će tehnički zadovoljavati umetničke i tehničke normative za scensku igru. Na žalost, svi ti napori nailazili su na zatvorena vrata ugarskog ministarstva unutrašnjih dela, a ni na zgradu na Trifkovićem trgu vlasti nisu gledale lepim očima.

Činjenica je da je Građanska dvorana izgrađena i da je na današnjem Trifkovićevom trgu postojala do 1892. godine. Veoma je teško utvrditi pojedine detalje o spoljnom i unutarnjem izgledu zgrade, jer osim Molnarovih planova do sada nisu pronađeni drugi podaci ili fotografije koji bi prikazali Građansku dvoranu u njenom dvadesetegodišnjem postojanju. Gradsko predstavništvo je 1892. godine donelo naređenje o rušenju Građanske dvorane, jer je komisijski ustanovljeno da je tobože, sklona padu. Kako u takvim prilikama biva, Srpsko narodno pozorište je uložilo žalbu i uzaludno je bilo dokazivati da zgrada stvarno nije bila sklona padu, uzaludno je bilo uveravanje da će se izvršiti sve potrebne popravke koje budu zahtevane. Žalbu su odbili i Magistrat novosadski i nadležno ministarstvo i zgrada se morala srušiti.

Ovo naređenje nije bilo opravdano jer je određena komisija ustanovila da je zgrada u dobrom stanju i da je upravni odbor spreman da adaptira zgradu i uvede gasno osvetljenje. Motivi za rušenje zgrade bili su zasigurno političke prirode. Srpsko narodno pozorište je postalo žarište nacionalne kulture i kao takvo je smetalo Gradskom predstavništvu, koje je uz podršku Pešte htelo da rušenjem zgrade onemogući značaj srpskog nacionalnog, kulturnog i umetničkog centra. Naredba je predviđala da se zdanje mora u roku od 30 dana srušiti.

Kada je zgrada na Trifkovićevom trgu srušena, građevinski materijal je otkupio veleposednik Lazar Dunđerski. Prethodno je na licitaciji 22. februara 1892. godine prodana novosadskom trgovcu Đuri Stojkoviću za 2.410 forinti. Posle licitacije Lazar Dunđerski je sa 2.500 forinti otkupio od Stojkovića i dao obećanje da će sazidatati novo i lepo pozorište.

Rušenjem Građanske dvorane na današnjem Trifkovićem trgu, nestala je prva zgrada Srpskog narodnog pozorišta.


Maketa pozorišta Lazara Dunđerskog 

U takvim okolnostima, nemajući zgradu, ansambl Srpskog narodnog pozorišta tri godine igrao je van Novog Sada, ali ovog puta je imao u izgledu i pravu pozorišnu zgradu. Godine 1895. biće izgrađena nova, daleko veća, građena isključivo za pozorište, na mestu bašte današnjeg hotela “Vojvodina”.

Plan zgrade, kako piše Borivoje Stojković u “Istoriji srpskog pozorišta”, dao je arhitekta Vladimir Nikolić, koji je zatim nadgledao njeno podizanje. Pozorište Dunđerskog, kako je kasnije nazivano, imalo je 650 mesta u parteru, ložama i dvema galerijama, prostranu pozornicu i odgovarajuće glumačke garderobe. Zgrada je otvorena februara 1895. godine izvođenjem “Zadužbine cara Lazara”, Milorada P. Šapčanina.

Ni u ovoj drugoj zgradi ansambl Srpskog narodnog pozorišta nije se dugo skrasio, tek nešto duže nego u onoj na Trifkovićevom trgu. U tri časa ujutru, 23. januara 1928. godine izbio je požar. Jaka košava koja je te noći duvala, pomogla je da vatra brzo zahvati celu zgradu... kostimima i pratećoj opremi, kao i čitavoj zgradi nije bilo spasa. Vatru koja je sasvim uništila zgradu izazvala je jedna varnica iz peći, a “Jedini put da je u pozorištu bilo toplo”, primetio je jedan cinični Novosađanin, pošto je inače godinama grejanje u sali bilo takvo da je publika morala da sedi u kaputima. Bilo je sumorne simbolike i u činjenici da je poslednja predstava odigrana u toj zgradi pozorišta nosila naziv “Raspikuća”. Do izgradnje nove zgrade, pozorište se opet vratilo nastupima u hotelskim salama.

Za pozorišne stvari stradale u požaru, Osiguravajuće društvo “Šumadija” iz Beograda isplatilo je 350.000 dinara.

Autor: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Izvori:
Dnevnik
Istorija srpskog pozorišta
Enciklopedije Novog Sada
Vasa Stajić – Građa za kulturnu istoriju Novog Sada
Milan Vranić – Godišnjak istorijskog društva

Fotografije:
Iz digitalne kolekcije autora

Oceni vest:
10
43

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Ivana

    pre 1268 dana i 2 sata

    "... novosadska publika će verovatno PUNITI zdanje Srpskog narodnog pozorišta..."

    Ljudi dragi, imate li vi lektora ?

    Oceni komentar:
    0
    9
servisne informacije NURDOR sremski karlovci raspored sahrana i ispraćaja novosađani klinika za ginekologiju i akušerstvo jkp lisje mup novi sad raspored sahrana novi sad isključenje vode dnevni horoskop sahrane novi sad crna hronika isključenja struje Elektrodistribucija Novi Sad Republički hidrometeorološki zavod betanija horoskopski znaci JKP Vodovod i kanalizacija novosadsko porodilište bebe novosadska policija gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević Isključenje struje matičar novi sad servisne informacije novi sad novorođenčad elektrovojvodina horoskop bez vode