Putem partizana, masona i sakupljača bilja: Upoznajte najuzbudljiviju rutu na Fruškoj gori (FOTO)

Putem partizana, masona i sakupljača bilja: Upoznajte najuzbudljiviju rutu na Fruškoj gori (FOTO)

Ukoliko predstojeći "mini raspust" poželite makar delimično da provedete u prirodi, imamo pravo rešenje za vas – potpuno laički vodič kroz Frušku goru.

Zapravo, u pitanju je vodič kroz jedan mali deo nama najdražeg dela pokrajine. Radi se o ruti od Beočina do Sviloša i natrag, kroz koju će vas sprovesti novopečeni Sremci. Bitno je naglasiti da mi nikako nismo stručnjaci za Frušku goru već potpuni laici oduševljeni prizorima sa ovog našeg starog “ostrvca” i koji svoja otkrića žele da podele sa svima. Pa, ako vam se tekst svidi, možda bismo mogli da napišemo i nastavak ove avanture! Ukoliko skrivene kutke Fruške gore poznajete bolje od nas, znajte da bismo voleli da čujemo vaše komentare i predloge za dalje ekspedicije.

No, ukoliko ste, kao i mi, novajlije po pitanju fruškogorskih ruta, treba da znate da na internetu postoji jedan fantastičan vodič zvani Fruškać zahvaljujući kojem brzo i lako možete da napravite selekciju svega onoga što vam se čini interesantnim i tako sebi skratite muke. Na Fruškaću postoji i detaljna mapa koja pokriva sve do jedne klupe u ovom Nacionalnom parku, pa zahvaljujući njoj nećete propustiti nijedno mesto za predah. Drugim rečima, momci i devojke koji stoje iza ovog sajta rade sjajne stvari i obavezno obratite pažnju na njih.

Ako ste našli mapu, sledeće što treba da uradite jeste da zumirate deo između Crvenog čota i Sviloša, pa krećemo.

Od Novog Sada do Crvenog čota, najvišeg dela Fruškogorja, deli vas nešto preko pola sata vožnje, a verujemo da najbrže možete doći putem koji zaobilazi Beočin, pa se onda polako penje prema Bešenovu (druga relativno brza varijanta je preko Rakovca, pa nadesno kod Zmajevca). Ukoliko se odlučite za beočinsku rutu, budite vrlo pažljivi na zaobilaznici oko čuvene fabrike koja iz nekog opasnog razloga obuhvata i skretanje nalevo od ravno 90 stepeni. Nakon njega sledi još jedno podjednako oštro skretanje nadesno tačno ispred obronka planine. Baš na tom skretanju treba da se držite leve strane i odaberete put koji vodi uzbrdo. Minut kasnije i izbićete na jedan od najlepših pogleda u ovom delu Vojvodine koji puca ne samo ne samo na Novi Sad, već i na sva okolna naselja! Adekvatnu fotografiju koja bi ovu lepotu mogla da ovekoveči, nažalost, nismo uspeli da uhvatimo, ali verujte nam na reč da ona dva luka Žeželjevog mosta sa tako velike udaljenosti deluju kao da namerno beže jedan od drugog.

Narednih desetak  minuta držite se istog puta (inače, sasvim dobro očuvanog), te ćete naići na raskrsnicu na kojoj skrećete desno, ka Čotu. Odatle nastavljate nešto dužim, ali sasvim pristojnim Partizanskim putem, inače jednim od kulturno najbogatijih delova Fruške gore koji ćemo vam upravo sada predstaviti.

Dakle, ako se držite mape sa Fruškaća, primetićete da prvu znamenitost koja sledi na tom putu predstavlja malecno Kraljevo izletište i, još bitnije, izvor zvani Kraljevac – u našem rečniku poznatiji kao “Masonska česma”. Zašto masonska, pitate se? Evo, vidite sami.

O Kraljevcu, zapravo, ni ne znamo mnogo, sem da originalna česma datira iz 1924. godine i da je tu dugo stajalo neko gadno improvizovano izvorište. Međutim, 2015. godine česmu su osvojili Miroslav Gvozdenović i složna braća i tada je potpuno obnovili. Da, znamo šta mislite. Da li su to ona složna braća gde su svi pošteni globalno? Da li je to onaj pukovnik Miroslav Gvozdenović, inače načelnik vojne gimnazije na Topčiderskom brdu? Da li je ovo već previše informacija za jedno popodne? Odgovora nemamo. Ali, hvala im što su bili tamo i što su nam podarili definitivno najlepšu od česmi na Fruškoj gori, sa sve piramidama i urokljivim očima.

Posle Kraljevca sledi Jabuka, a u okviru Jabuke tri dragulja: izletište, izvor i spomen-obeležje posvećeno formiranju 8. Vojvođanske udarne brigade 1941. godine. Pod uticajem masona smo ovaj biser slučajno propustili i nameravamo obavezno da ga posetimo sledeći put jer deluje zaista impozantno. Uostalom, ukoliko volite polu-divlja izletišta sa izvorima bistre pitke vode, Jabuka je pravo mesto za vas.

Nastavljamo dalje Partizanskim putem i nailazimo na još jedno spomen-obeležje koje ime nosi po herojki koja je tu sahranjena. Radinka Vitasović je bila borkinja Treće vojvođanske brigade i sestra narodnog heroja Trivuna Vitasovića. Avgusta 1943. učestvovala je u zasedi kod Neština koju je brigada organizovala protiv nacista i, nažalost, umrla od posledica rana koje je tamo zadobila. Njena žrtva ostala je zauvek upamćena budući da je brigada odnela apsolutnu pobedu u ovoj bici, a spomen-ploča pred vama nazvana je Lepinjica, po njenom nadimku.

Izvor Široki Do koji se nalazi u neposrednoj blizini Lepinjice, iako definitivno nosi najlepše ime, nažalost nije vredan pomena. No, svega nekoliko metara dalje Partizanskim putem nailazimo na Letenku, jedno od najpoznatijih i očuvanijih izletišta na Fruškoj gori. Ukoliko izletujete sa decom, Letenka će vam sigurno delovati kao odlično mesto za odmor (jedan od razloga su svakako ograđeni sportki tereni), ali nama “mladim parovima” to i nije baš najprimamljiviji izbor.

Sledeći na ruti je Mošin grob, malo izletište posvećeno još jednom palom članu Treće vojvođanske brigade, Bošku Sanadroviću Moši, organizatoru i učesniku u napadu na nemački garnizon u selu Grgurevci. Nažalost, ovaj spomenik nije tako dobro očuvan, pa nastavljamo dalje i napominjemo da široko otvorite oči jer sledi skretanje Grgurevce, a samim tim i izletište Popov čot koje će sigurno biti zanimljivo deci. U neposrednoj blizini izletišta nalazi se i Grgurevačka pećina. Iako na prvi pogled deluje kao sasvim obična ograđena rupčaga, istina je da ovo mesto krije uzbudljive geološke tajne. Naime, u pitanju je jedino speleološko nalazište na Fruškoj gori u ovom delu regiona i koje predstavlja svojevrsni geološki fenomen. Uostalom, ukoliko vas pećina ne opčini, ostaje vam da uživate u predivnom pogledu koji se pruža na toj lokaciji.

Sledeća stanica na našoj ruti je prelepi mali izvor Sveti Đurđe. Ovaj skriveni dragulj možete vrlo lako propustiti, pa vam zato savetujemo da stanete kod prve table na kojoj piše Papratski Do (inače, jedno od najvažnijih delova Fruškogorja prvog stepena zaštite), pređete put i spustite se simpatičnim putićem koji će vas dovesti do samog izvora. Verujte nam na reč da nijedna slika ne može dočarati lepotu ovog kutka. I onda, kada dođete skroz do dole, saznaćete da je ovu česmu obnovio ni manje ni više nego čuveni Rotari klub. Hmm... Prepoznajete li možda neki šablon?

I tako, nakon što se još jedared zaplahnete bogataškom vodom, krenućete na ponešto dužu vožnju po jednoj lepoj i mirnoj deonici Partizanskog puta, sve do raskrsnice na kojoj se desno skreće za Sviloš. Ukoliko osetite da ste opet žedni – bez panike. Tik uz raskrsnicu se nalaze Sofijini izvori, a za razliku od onih prethodnih, za ove se tvrdi da su izuzetno lekoviti. No, kako mi nismo previše produhovljeni, bez premišljanja smo preskočili ovo čudo prirode, pa vama ostavljamo da odlučite hoćete li se predati magiji lekovitih magnetnih polja na ovom mestu (više o tome pročitajte na Fruškaću).

Svega nekoliko desetina metara odatle, niz put koji vodi za Sviloš, sa leve strane će vam se ukazati budući ugostiteljski objekat koji se nalazi u fazi izgradnje, a sa desne je ulaz u Dolinu mira, koju ne smete da propustite. A evo i zašto.

Dakle, čim prođete neklolicinu vikendica smeštenih na samom početku ove divne i, kako joj samo ime kaže, mirne doline, naići ćete na kolsku rampu i (verovatno) nekoliko stacioniranih automobila na ulazu. Ukoliko ste avanturističkog duha, auto možete ostaviti na ovom mestu i nastaviti peške. U suprotnom, slobodno podignite rampu i nastavite dalje jer ono što vas očekuje iza nje je očuvani betonski put koji su još davne 1973. mitrovački zatvorenici asfaltirali za svog druga Tita.

Ovde napominjemo da nikako ne nasedate na priče o tome da vas do kraja ovog puta deli “kratka šetnja kroz šumu” jer običnim kancelarijskim službenicima poput nas do vrha treba oko sat vremena peške, a nizbrdo oko 45 minuta! Zapravo, šetati ovim putem vredi jedino ukoliko ste nameračili da naberete po koju vreću sremuša, superbiljke koja pomaže pri svim mogućim tegobama, ima šmek belog luka i koja je poprilično ukusna. No, budite pažljivi, redoviti berači su nas upozorili da sremuš izuzetno podseća na jednu otrovnu biljčicu (pretpostavljamo mrazovac).

A sad, na vrh!

Ono što vas očekuje na kraju puta je Vila Ravne (iliti Lekina vila) i lovište koje se prostire odmah pored. Pogled sa ovog mesta je zbilja impozantan, što samo delimično dokazuje naslovna fotografija sa vrha teksta. Vilu je krajem 19. veka sagradio grof Arturo Odeskalski, te je zbog kockarskog duga prepisao mađarskom grofu Koteku. Tek nakon Drugog svetskog rata vila postaje državno vlasništvo, a saniraju je zatvorenici iz Sremske Mitrovice. U narednom periodu u nju povremeno svraća državni funkcioner Aleksandar Ranković Leka koji je tu voleo da lovi. 1976. godine opštinski funkcioneri dolaze na fantastičnu ideju da vilu srede za Tita, te ulažu ogromna sredstva da je srede od poda do plafona i urede okoliš, a pomenuti robijaši za samo nekoliko dana uspevaju da asflatiraju četiri kilometara puta do vile. I onda je došao dan posete. Tito je dočekan svečano, uz koktel i raskošnu gozbu. Međutim, nije bio impresioniran. Jovanka je nakratko zvirnula u unutrašnjojst vile, onako sa vrata, i onda su se okrenuli i vratili u Beograd. Nikada je više nisu posetili.

Vila Ravne inače ima veliki salon, biblioteku, tri sobe za spavanje sa kupatilima i kuhinju, a u podrumu je bila mala vinoteka. U godinama nakon famozne posete malo ko je do nje dolazio, ali je zato devedesetih Mira Marković imala običaj da tu provede vikend. Nakon što je krov vile oštećen tokom bombardovanja 1999. godine, počinje bahato uništavanje njenog enterijera. Danas, više od veka od kada je napravljena, nekadašnja lepotica zvrji popuno prazna, a društvo joj pravi jedino ogromni roj pčela, osa i ma kojih već napasti nastanjenih ispod njenog krova. Zašto se AP Vojvodina, zvanični naslednik vile, ne usuđuje da iskoristi makar deo njenog potencijala trenutno je samo jedna od brojnih fruškogorskih misterija.

Budući da je bilo dosta uzbuđenja za jedan dan, krećemo kući. Brzo prolazimo kroz slatki mali Sviloš, na raskrsnici skrećemo ka Beočinu i shvatamo da smo gladni. Srećom, u neposrednoj blizini se nalazi nekoliko odličnih čardi i ako baš tu odlučite da omrsite brke, sigurno nećete pogrešiti.

Dalje niz put ćete proći pored par banoštorskih i čerevićkih kafana, a na kraju krajeva, u Beočinu imate i Karaš. Iz iskustva vam kažemo da su to sve mesta sa odličnom klopom i predivnim pogledom uz Dunav. Na kraju, do grada se možete vratiti sremskim putem, a možete se opredeliti i za prelazak skelom, te se iz Futoga vratiti u grad za samo nekoliko minuta. U svakom slučaju, mi ćemo doći da vam mašemo. Do sledeće rute.

Tekst i foto: Branka Malenica

Oceni vest:
30
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • sremica

    pre 871 dan i 37 minuta

    Sjajan tekst i odlične fotografije!

    Oceni komentar:
    0
    2
isključenja struje sahrane novi sad servisne informacije jkp lisje gradsko groblje almaško groblje sahrane smanjen pritisak vode servisne informacije novi sad novosadsko porodilište raspored sahrana i ispraćaja Elektrodistribucija Novi Sad OK Vojvodina bez struje Spens radosne vesti odbojka memorijal velikana elektrovojvodina havarija na vodovodu lisje bebe JKP Vodovod i kanalizacija novorođenčad bez vode epk 2021 groblje betanija Daško i Mlađa raspored sahrana novi sad