Radmilo Mulić, knjižar: Uz pomoć mašte i sa malo stvari mogu da stvorim ono što drugi ne bi mogli

Radmilo Mulić, knjižar: Uz pomoć mašte i sa malo stvari mogu da stvorim ono što drugi ne bi mogli

Osim Pozorišta mladih, zgrada Sokolskog doma u Novom Sadu krije još jedno mesto značajno za kulturu našeg grada – knjižaru "Mala velika knjiga". U nju su brižljivo ulagane godine rada i bogato iskustvo autentične gradske face, izdavača, kulturnog radnika, našeg najstarijeg aktivnog knjižara.

Radmila Mulića je životni put vodio od veslanja, preko novinarstva, organizacije kulturno-umetničkih događaja i turizma pa sve do knjižarstva i izdavaštva. On je fanatični radoholik, znatiželjni kreativac ali i buntovnik, koji je spreman da ukaže na ono loše i bude deo društvene promene. Njemu možemo da zahvalimo što je Novi Sad još 1969. godine dobio svoj prvi Studentski kulturni centar, što su naši fakulteti u vreme sankcija imali najnoviju stručnu literaturu i što danas najmlađe sugrađane uči ljubavi prema pisanoj reči i stvaralaštvu. Autor je velikog broja televizijskih emisija posvećenih našim književnicima i kolekcionar predmeta koji se koriste u pripremanju i uživanju u kafi. Za portal Moj Novi Sad se, u svom zamku od knjiga i uz zvuke Bitlsa, prisetio mirisa detinjstva, borbe sa političkim skakavacima, te mnogobrojnih putovanja i događaja, među kojima je i svedočenje rušenja Berlinskog zida.



Koji deo Novog Sada vas podseća na detinjstvo?

– Rođen sam 12. aprila 1946. godine u kući moje bake, u Stražilovskoj ulici broj 25. U blizini se nalazi Radnička ulica, koja je odigrala značajnu ulogu u mom životu. Tu je bila smeštena industrija Novog Sada – "Idol" koji je pravio imaline za cipele i druge hemijske proizvode, pa onda "Albus" koji je proizvodio deterdžente, "Novkabel" je bio tamo gde je sada Spens, a tu se nalazila i jedna firma koja je nama klincima bila veoma bitna. U pitanju je "Danubius", fabrika koja je proizvodila keks i od koje je cela ulica mirisala na vaniIin šećer. Nedavno sam šetao tom ulicom i ponovo osetio taj miris. Pomislio sam da lišće na tom drveću ispušta mirise koje je udisalo godinama. To me je podsetilo na mladost i bilo mi je lepo.

Kada sam shvatio da trener od mene želi da napravi profesionalnog veslača, pobunio sam se protiv toga


Kad smo kod "Danubiusa", važno je napomenuti da ste trenirali veslanje u istoimenom klubu. Zbog čega je taj period značajan za vas?

– U to vreme je klub bio veoma popularan pa je to bio jedan od razloga zbog kojeg sam odabrao veslanje, ali su mi pri izboru mnogo pomogli roditelji, jer su razmišljali koji je sport najzdraviji za mene. Tu nema direktnog kontakta sa protivnikom već imate borbu sa samim sobom, ukoliko veslate sa nekim naučićete se timskom radu i, pored svega, najvažnije je što ste na Dunavu i dočekujete vazduh koji dolazi sa Fruške gore. Počeo sam sa 16 i po godina i trenirao sam pet godina. Kada sam shvatio da trener od mene želi da napravi profesionalnog veslača, pobunio sam se protiv toga. To nikako nisam želeo jer sam znao da, ako se odlučim da budem profesionalni veslač, neću imati vremena ni za šta drugo. Za mene sport ima funkciju da razvije mladog čoveka i to je ono što sam ja tamo dobio.



Nakon toga ste počeli da se bavite organizacijom kulturnih događaja na Univerzitetu, a zatim i pokrenuli Studentski kulturni centar. Koji motivi su vas naveli na to?

– Godine 1968. u celom svetu je bio pokret, koji je zahvatio i nas, kroz koji su studenti počeli da se bune protiv društvene hipokrizije, jer je društvo jedno propovedalo a drugo primenjivalo. To je period u kojem je bebi-bum generacija, znači, generacija koja je bila najbrojnija, stupala na scenu. Tada su postojale Komisije za kulturu na svakom fakultetu koje su bile zadužene za aktivnosti na Univerzitetu. Savez studenata i sve studentske organizacije su se nalazile u ulici Vase Stajića, tamo gde se sada nalazi Galerija likovne umetnosti – Poklon zbirka Rajka Mamuzića. Čovek koji je u to vreme u studentskoj organizaciji bio zadužen za kulturu pisao je pesme, neko pre njega se bavio slikanjem i oni su svoju poziciju koristili za ličnu promociju i plasman u medijima. Kada su mene izabrali rekao sam da je moj cilj da obezbedim uslove da drugi mogu da stvaraju. Jer znam da, uz pomoć mašte i sa malo stvari, mogu da stvorim ono što drugi ne bi mogli.

Univerzitet i Grad su nam davali nešto skromno za aktivnosti, a sami smo se snalazili za sve ostalo


– Zgrada u Vase Stajića ima jedan sprat i balkon i na tom spratu se nalazila konferencijska sala koja se inače koristila samo za sastanke, najviše dva puta mesečno. Shvatili smo da je to mesto na kojem možemo da organizujemo sekcije za različite vrste umetnosti. Tako smo 1969. godine, odmah posle Beograda, osnovali Studentski kulturni centar. Organizovali smo gostovanja i dolazili su predavači i umetnici iz raznih krajeva Jugoslaviji. Bavili smo se filmom, pozorištem, fotografijom i slikarstvom a bilo je i koncerata i tribina. Tu su dolazili Dušan Makavejev, Lazar Stojanović, arhitekta Peđa Ristić, Tom Gotovac i mnogobrojni gosti iz studentskih i profesionalnih pozorišta. 1971. godine smo u toku prvog "Festa" organizovali projekcije u Novom Sadu, kada smo imali počasnog gosta, američkog reditelja Gideona Bahmana. Pored toga smo pratili i dešavanja na "Bitefu", pa smo tako ugostili i pozorište iz Portugala, koje je igralo "Dom Bernarda Albe", po Lorkinom tekstu. A naš Kino klub, koji je bio u sastavu Studentskog kulturnog centra, iznedrio je danas dobro poznate umetnike, pa su tako Miroslav i Boško Mandić snimili svoj prvi film u našoj produkciji. Imali smo dole i podrum, u kojem je nekada bio klub koji se zvao "Kabare". Mi smo ga renovirali i nazvali "Gajba". Zašto "Gajba"? Pa zato što smo sedeli na gajbama. Nismo imali para, nisu ni Univerzitet ni Grad Novi Sad investirali u našu opremu, nego su nam davali nešto skromno za aktivnosti, a sami smo se snalazili za sve ostalo.


Zbog čega ste onda odabrali da studirate političke nauke a zatim ekonomiju?

Branko Andrić Andrla, koji je nama bio uzor i rodonačelnik, završio je Višu pedagošku i Višu komercijalnu školu, pa je studirao na Fakultetu političkih nauka. Sećam se da je njegov diplomski rad bio o Bitlsima, a to je za tu generaciju bilo fantastično. I on nam je pričao da je taj fakultet dobar jer tamo učiš filozofiju, sociologiju, istoriju, imaš društvene predmete i dobijaš široko znanje. Odsek koji sam ja upisao je novinarstvo, jer mi je to bilo primamljivo zato što sam već bio saradnik u studentskim novinama "Indeks", u kojem je stasala čitava plejada ljudi danas poznata u svetu novinarstva. U Novom Sadu nije postojao drugi stepen političkih nauka već su se studije nastavljale u Beogradu, za šta ja nisam imao finansijskih uslova, pa sam morao da odaberem drugi fakultet. Izbor je pao na Ekonomski fakultet u Subotici, jer su mi oni priznali ispite koje sam do tada polagao. Jedne godine sam stanovao tamo a kasnije sam praktično putovao na fakultet svakog dana, jer sam ovde bio angažovan u društvenim delatnostima i u kulturi.

Političarima ne odgovara da im neko stavlja prst u oko


Usledio je odlazak u vojsku, nakon koje ste svoje mesto pronašli u turizmu a zatim se i odselili u Beograd. Zbog čega?

Savez studenata je bio samostalna organizacija, nije pripadao Socijalističkom savezu ili Savezu omladine pa je to i bio razlog zbog kojeg je partija htela da nam oduzmu mogućnost da se bunimo. Govorili su da smo mi elitna omladina i da gledamo samo sopstvene interese. Studenti na neki način i jesu bili elita, jer su učili humanističke predmete, između ostalog estetiku i etiku, a kada su sve to želeli da primenjuju u životu i na ulici videli su da to ne ide onako kako su ih profesori učili. Onda su se pitali zašto je to tako i ko je kriv za to. A znate kako, političarima ne odgovara da im neko stavlja prst u oko. Onda su jednog po jednog eliminisali, pa tako i mene među poslednjima, jer sam bio radoholik. Partiji nije odgovaralo što dovodim i organizujem razne tribine i razgovore. Tako su polako ugasili Studentski kulturni centar. Po povratku iz vojske za mene u Novom Sadu više nije bilo posla. Tada je postojala crna lista i ja sam se na njoj nalazio. Da bih se izvukao iz svega završio sam sedam ispita za turitičkog vodiča i sa tom licencom putovao. Sticajem okolnosti zaposlio sam se u turitičkoj agenciji "Putnik", gde sam radio neke dve godine. I onda sam otišao u Beograd da radim za najbolju firmu u tadašnjoj Jugoslaviji "Centroturist".


Sticajem okolnosti vraćate se svom rodnom gradu i na konkursu dobijate posao u "Salonu narodne knjige". Kako ste uspeli da na jednom takvom mestu okupite velika imena domaće umetničke scene?

– Čitao sam knjige i moja kućna biblioteka ima nekoliko hiljada knjiga, ali nisam nikada razmišljao da ću se baviti knjigom na taj način. Kada sam šetao Beogradom, primetio sam da je u Cetinjskoj ulici počela da radi knjižara "Salon narodne knjige", populistička izdavačka kuća koja se bavila edukacijom širih narodnih masa. Svideo mi se taj prostor u kojem se nalazio pijanino i bila je opuštena atmosfera, poput one koju smo imali u Studentskom kulturnom centru. Dolazili su Momo Kapor, Puriša Đorđević i mnoge face, a ja sam za tako nečim sve vreme tragao. Kada je izašao konkurs "Narodne knjige" za knjižaru u Novom Sadu, ja sam se prijavio i oni su me izabrali. Salon smo otvorili u Fruškogorskoj ulici, a pošto je u blizini bio Univerzitet ja sam počeo da radim kao manijak. Svi poznatiji su dolazili tamo, redakcije svih značajnijih studentskih časopisa, znalo je da se skupi i po 200 ljudi. Kažu čak da je državna bezbednost razmatrala kakva su tu okupljanja i ko stoji iza mene. Izgleda da je najveća suberzivna aktivnost bila odlazak u knjižaru (smeh). Moja knjižara je bila drugačija, otvorena za sve, mogli ste da dođete i sedite, čitate. Ponosan sam na tu prvu knjižaru zato što je uspela da okupi klince iz kraja. Dolazili su kod mene i slobodno čitali knjige. Meni je to bilo važno zato što ja nisam imao tu priliku, kada sam bio u njihovim godinama. I niko od te dece koja su redovno dolazila nije izrastao u nekog mangupa. Sve su to manje-više uspešni ljudi koji su izgradili svoje karijere.

Niko od dece koja su redovno dolazila u knjižaru nije izrastao u nekog mangupa


Kako ste se našli u Nemačkoj u momentu kada je krenulo rušenje Berlinskog zida?

– Kada je sagrađen Spens, dobio sam priliku da odaberem prostor u koji ću smestiti knjižaru. Napravio sam razgovor na Radničkom univerzitetu – "Kakva nam knjižara treba u Novom Sadu?". Na taj razgovor sam pozvao tri predstavnika izdavačkih kuća – Dragoljuba Gavarića iz "Nolita", Vladu Stojšina iz "Bigza" i Boru Vulina iz "Narodne knjige". Nakon njega, direktor "Nolita"mi je rekao da ćemo da otvorimo knjižaru, iako su oni u tom momentu imali već tri u Novom Sadu. Doveo je ekipu stručnjaka i rekao mi da biram šest, sedam saradnika. Odabrao sam šest disidenata u kulturi, kao što sam bio i sâm, i zaposlio ih. Svi su imali fakultet. Sedam i po godina sam vodio knjižaru "Miloš Crnjanski" kada sam rešio da odem u Ameriku da vidim svoju ćerku, koja je tamo živela. Dobio sam od Radničkog saveta dozvolu da budem odsutan tri meseca. U međuvremenu sam bio u Getingenu gde sam se upoznao sa Geteovim institutom i poželeo da obnovim Nemački jezik, koji sam učio u školi. Zamolio sam profesorku Pavicu Mrazović za preporuku, jer sam za nju distribuirao kapitalno delo "Gramatiku nemačko-srpskog jezika", i za manje od godinu dana prodao 500 primeraka ovde a 500 u Nemačkoj, za šta je ona dobila zlatnu Geteovu medalju. Ne znam šta je napisala u preporuci ali posle toga su me zvali iz Instituta i rekli da sam dobio stipendiju za tromesečni kurs. Otišao sam u oktobru 1989. godine i tako sam 10. novembra bio među prvih sto koji su se popeli na Berlinski zid.


Možemo li reći da ste glavni krivac što su značajna dela srpske književnosti dospela na police Londonskih knjižara i biblioteka?

– Još kao komercijalni direktor "Nolita" sam 1990. godine bio na Londonskom sajmu knjige. Specifično je to što tamo nema posetilaca, već se isključivo okuplja poslovni svet – izdavači, knjižari, bibliotekari, autori i ilustratori. Tada sam otišao u Britansku biblioteku, koja je najvažnija biblioteka na svetu, i video da nemaju naše najnovije knjige. Pošto su tada bile sankcije prema našoj državi, a sve izdavačke kuće su bile državne, odlučio sam da sa svojom suprugom u Londonu osnujem "Little big book". Tako sam počeo da odnosim knjige u London. Išao sam prvo avionom, pa autobusom, onda kolima, da bi završio sa kombijem. U Englesku sam odnosio srpske knjige a od tamo sam donosio knjige koje su interesovale naše ljude. Zvuči neverovatno, ali tada ovde nije bilo literature iz mnogih oblasti. Recimo, Univerzitet u Beogradu je od mene poručivao knjige iz umetnosti, jer na Akademiji nisu imali nikoga od modernih umetnika, a nabavljao sam knjige i Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Postojala je velika glad za stručnom literaturom.


Zahvaljujući putovanjima danas ste vlasnik kolekcije predmeta vezanih za kafu koja broji preko 1.000 eksponata. Koje biste izdvojili?

– Oko sto puta sam prešao relaciju Novi Sad – London, što je oko 200.000 pređenih kilometara. To je puno vremena za razmišljanje. Da sam imao glasa i sluha verovatno bih postao operski pevač, jer kad ste sami u kolima vi obično pevate da biste ostali budni (smeh). Na tom putu sam, između ostalog, razmišljao o našim jelima, načinima na koji se spremaju i tako sam došao i do kafe. Mi volimo da kažemo da pijemo najbolju kafu. Onda, kada malo zagrebete, vidite da mi kafu pijemo samo na jedan način, dok su, na primer, Italijani dosta kreativniji, uneli su maštu u to, pa je pripremaju na razne načine. Tako sam počeo da sakupljam knjige o kafi i da istražujem nove recepte. Kada sam sve to sakupio, došao sam do informacije da je prva kafana u Evropi otvorena u Beogradu. Sulejman Veličanstveni je 1921. osvojio Beograd a godinu dana kasnije dolazi svita, koja obično prati vojsku, i donosi naviku ispijanja kafe. Ali Turci ne piju kafu nego piju čaj, samo je preko Turske bila transverzala kojom su karavani donosili kafu.

Sakupljajući knjige o kafi, došao sam do informacije da je prva kafana u Evropi otvorena u Beogradu


– Isplanirao sam da sve recepte sakupim na jednom mestu i imao sam materijala da objavim knjigu. Ali sam se zapitao kako da dođem do ilustracija. I tako sam počeo da svraćam na buvljake po Evropi i da sakupljam predmete koji se koriste u pripremanju i uživanju u kafi. Prvi predmet koji je ušao u moju kolekciju sam dobio od svog teče, oficira stare Jugoslovenske vojske, koji je od svog ađutanta dobio jedan mali primus za kafu. On u svom sastavu ima sve: špiritusnu lampu, gorionik, deo u koji se sipala voda, deo za mlevenu kafu, dve cevčice na koji je kafa curila i dve šoljice. Meni je taj predmet dragocen. Imam i mnogo zanimljivih predmeta, evo recimo izdvojio bih jedan engleski aparat koji ima sat. Njega možete da navijete za određeno vreme koje vam odgovara, uključite ga i kada se probudite imate sveže spremljenu kafu.


Vaša knjižara "Mala velika knjiga" živi već trideset godina. Po čemu se ona izdvaja u odnosu na druge u našem gradu?

– Mislim da je ovo zgodna lokacija zato što ljudi koji dolaze u pozorište vole umetnost a ja prodajem i objavljujem knjige koje su, pre svega, umetnost. "Mala velika knjiga" ima dušu jer ne pripada nikakvim velikim lancima. Ovde se nalaze knjige koje su pisali ljudi koji se ne podnose i često su antagonistički nastrojeni jedan prema drugom, a ovde drže leđa jedan drugom. To se možda njima ne sviđa ali ja želim da izložim različita mišljenja, to je ona demokratija za koju se zalažemo. Imamo i poseban deo za klince, koji smo napravili kao tvrđavu. Ja kažem roditeljima, koji brane deci da diraju naše knjige, da ovde mogu slobodno da ih diraju jer nam još nijedno dete nije pocepalo knjigu. Veći deo dece nije destruktivan nego fascinaran knjigama. Nekada mi je bila dosta samo "Mala velika knjiga" ali pošto mi iz naše delatnosti, ne možemo da finansiramo manifestacije i sve ostalo što želimo da organizujemo, počeli smo da konkurišemo za projekte. Tako smo rešili da otvorimo nevladinu organizaciju "Slovo" pa sada organizujemo "Dečiji sajam kulture" i mnoge druge manifestacije koje promovišu stvaralaštvo za decu, kao i dečje stvaralaštvo.

Kada radite posao koji volite, desi vam se ono što priželjkujete


A izdavaja se i po još jednoj stvari – vaša knjižara je jedina na svetu koja ima fototipsko izdanje "Miroslavljevog jevanđelja". Mogu li posetioci na licu mesta da pogledaju i prelistaju ovu knjigu?

– Kada radite posao koji volite, desi vam se ono što priželjkujete. San svakog knjižara je da u rukama ima najstariju i najlepšu knjigu. Meni se taj san ostvario. Godine 1998. iz Johanezburga je donesen primerak prvog kompletnog fototipskog izdanja knjige "Miroslavljevo jevanđelje". Bilo je predviđeno da izdavači iz "Dosijea" izlože knjigu na sajmu, na štandu "Službenog lista" koji je bio suizdavač, ali im to na kraju nije bilo dozvoljeno jer je tadašnja ministarka kulture Nada Perišić Popović zabranila da se izloži knjiga, kao jer je prethodno nisu pitali za dozvolu. Ja sam ih sticajem okolnosti sreo i rekao da ćemo je izložiti na mom štandu. Sklonio sam sve knjige koje sam imao i napravili smo kompletnu predstavu – dvojica karatista iz kluba "Partizan" su doneli knjigu u koferu, a oni sami su bili vezani lancem za njega, da neko knjigu ne bi oteo. Svakog dana je bila izložena, otvorena na jednoj stranici, sa staklenim zvonom odozgo. I to je tako trajalo ceo sajam, a mene niko nikada nije zvao zbog toga što sam izložio knjigu koju je ministarka zabranila.


– Završio se sajam a da nisu prodali nijedan primerak, pošto je bilo zabranjeno u Srbiji i Crnoj Gori da se prodaje. Imali su odštampanu knjigu i nisu znali šta da rade. To je period u kojem sam ja išao u London i ponudio sam da tamo ponesem knjigu i prikažem je našim ljudima. Odneo sam je u Englesku i za vreme jedne slave i okupljanja u crkvi, tadašji starešina crkve Sveti Sava u Londonu mi je dao priliku da je prikažem. Bilo je oko 300 zvanica i tom prilikom je prodato šest – sedam primeraka. Izdavači mi to nisu zaboravili, već su me angažovali kasnije da budem promoter. 1998. je izašlo prvo kompletno fototipsko izdanje i ja sam dobio primerak da ga nosim kroz Evropu. Sada to izdanje stoji kod nas i svako može da dođe, lista i gleda knjigu koliko god želi.

Razgovarala: S. S.
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, privatna arhiva Radmila Mulića

Oceni vest:
19
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan