Izvor: mojnovisad.com / / Autor: Snežana Miletić Fotografija: Aleksandar Jovanović/ Mojnovisad
Reditelj Tomi Janežić: Pričama se ne može pobeći, mi sami smo priče
Transgeneracijska dokumentarna priča o srpsko-mađarskoj porodici iz Novog Sada, zasnovana na ličnim pričama stvaralačkog tima, okosnica je predstave "1981", koja će u režiji Tomija Janežića premijerno biti izvedena 18. oktobra u Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz.
Predstava govori o ljudskim sudbinama, povezanim kompleksno isprepletenim mrežama prošlosti. U fokusu je 1981. godina, za koju reditelj kaže da je poput vrata nekog drugog sveta, onog prohujalog, čije odjeke živimo i dan danas. Govori se u njoj o Novom Sadu, ali i italijanskoj Gorici i slovenačkoj Novoj Gorici (nekadašnjim austro-ugarskim gradovima), u kojoj je reditelj i odrastao.
Kuriozitet ove premijere je da je ona deseti deo pozorišne dodekalogije 1972-1981, koja nastaje u okviru projekta Destin(y)ation, Evropske prestonice kulture GO25! Uključujući pozorišta iz različitih zemalja, ona kroz jedan vremenski period istorije ovih prostora istražuje teme koje su se ticale niza generacija, njihovog sećanja i društveno-političke promene kroz 20. vek. Posle novosadske premijere, biće igrana i u Novoj Gorici, u oktobru 2025. godine, u okviru Evropske prestonice kulture.
Za Moj Novi Sad govori reditelj predstave Tomi Janežić...
Premijera u Novom Sadu biće jedna od 12 planiranih u projektu EPK Nova Gorica-Gorica 2025. godine. Kako ste se spremali za nju: 12 meseci, 12 godina, ceo život?
Naravno da je nešto takvo – 12 predstava - potpuno vanredno spemati. One nastaju povodom toga što će grad u kojem sam odrastao naredne godine biti Evropska prestonica kulture: Nova Gorica - sa slovenačke strane, i Gorica - s italijanske. Umetnička voditeljica, koja je spremila taj program, pozvala je ljude iz tog grada da nešto naprave za njega. Tako je sve počelo. Dugo sam razmišljao o tome, može li se i kako napraviti predstava koja bi trajala godionu dana. I tako je došla ova ideja o 12 predstava, koje će se, svakog meseca druga, igrati 12 meseci. One idu kroz godine, od 1972, do 1983, što su zapravo godine koje sam ja proveo u Novoj Gorici, koje su dosta značajne i za taj grad. U predstavi pričamo transgeneracijske priče, koje su naše priče - priče ekipa sa kojima radim. Te su godine samo neka vrsta vrata u neka druga vremena i prostore, između ostalog u gradove koji su nekada bili u istoj zemlji – Austro-Ugarskoj. Te prostore povezuju priče i sudbine koje pričamo. Dedakologija se tiče prostora odrastanja i nekog drugačijegm novog pogleda na gradove u kojima danas živimo. A što se spremanja za predstavu tiče, traje dugo, nekoliko godina, jer je toliko trebalo da se pripremi i sva logistika. Zapravo, ti generalnu probu za predstavu, koja traje godinu dana, ni ne možeš da imaš.
Premijera prvog dela bila je prošle godine u Temišvaru, u septembru je bila premijera u Ukrajini, a ovo u Novom Sadu je deseta predstava. To ne znači da ih je deset već i napravljeno, jer ih ne režiram redom, od prve do poslednje, već počinjem iz sredine. Kada delovi dodekologija krenu da se igraju, još će nastajati neke predstave u okviru nje, jer još sve nije zaokruženo.
Priču s predznakom 1981. na sceni oživljavaju glumci Novosadskog pozorišta/Ujvideki Szinhaz: Gabriela Crnković, Emina Elor, Agota Ferenc, Terezia Figura, Daniel Gomboš, Daniel Husta, Silvia Križan, Arpad Mesaroš, Gabor Pongo i Bence Salai, te Jasna Đuričić, Boris Isaković i Aron Balaž.
Kako izgleda hendlanje te vrste mašinerije, glumaca, tehnike, cele logistike? Kako se u svemu tome koncentriše na rad?
Ma meni je to sve uzbudljivo i divno. Kada smo se upustili sa svim ekipama u to, preduslov je bio da u tome i uživamo, da to shvatimo kao neku retku stvaralačku priliku u kojoj ostvarujemo nešto i radimo kako nam odgovora. Iako sve traje dugo, i iako je vrlo intenzivno, nije stresno. Baš suprotno - vanredno je prijatno spremati predstavu.
Zašto vam je ta 1981. godina u fokusu, zašto je važna i šta to reminiscencijom na nju hoćete da kažete?
Godine uvek imaju veze s gradom, i u ovom slučaju u predstavi postoji baš jedna životna priča koju pripovedamo. Zanimljivo je da se i jedan glumac rodio te godine. Iste godine podignut je Spens, otvorila se nova zgrada SNP-a, nikao je Most slobode, a priča koju gradimo ima direktne veze baš s tim mostom i vekom koji je taj most preživeo.
Važni događaji obeležili su tu 1981. godinu. Otvoren je Most slobode, SPC "Vojvodina", Hotel Novi Sad i nova zgrada Srpskog narodnog pozorišta. Bilo je to vreme bonova za benzin, ekonomske krize i društvenih promena, uz koje su se slušale "Haustorova" nezaboravna "Moja prva ljubav" i kultni album "Paket aranžman". O tom Novom Sadu biće reči, o gradu malih lokalnih priča o švercu, isto tako malim tragedijama i svakodnevnom životu, u kojem je mesto našlo i jedno venčanje, koje postaje središte ove predstave...
Šta mislite, da li bi se tako mogla markirati i ova 2024. godina? Kako biste je procenili? Kuda vodi?
Od ovog sadašnjeg trenutka ne mogu da imam odmak, ali je sasvim sigurno da ovu godinu ne mogu doživeti kao one u kojima sam odrastao i koje su me formirale. U godinama u kojima sam sada prirodno je da počinješ da se osvrćeš unazad, pokušavaš i počinješ bolje da shvataš vreme i društvo u kojem si odrastao. Stalno vraćaš film, analiziraš... I uvek će taj prostor i vreme u kojima smo odrasli, biti posebni. Ja sada imam malu decu i stalno razmišljam kako meni brzo prolaze te godine, a znam koliko su meni one dugo trajale. Sve u svemu, nadam se da će 2024. godina za mene jednom biti lepo sećanje na rad na ovoj predstavi.
Ako govorimo o tim formativnim godinama, u kojima usvajamo stavove i uverenja, da li bismo onda mogli da u drugoj polovini života svakog čoveka govorimo i o njegovim "deformativnim godinama"?
To je u nekom smislu suštinsko pitanje. Voleo bih da verujem da je moguće sebe – možda je gruba reč - dekonstruisati, odnosno napraviti distancu od sebe, pa i od svojih vrednosti i uverenja koje smatramo svetinjama. Pitam se, u kojoj je meri to moguće, u kojoj nije. Dedakologija koju stvaramo priča je i o samom pozorištu zapravo, o pravljenju pozorišta. Radeći na njoj, shvatio sam da su svi elementi, koje sam često koristio u predstavama – tamo, u toj dečjoj sobi, u tom stanu u kojem sam odrastao. Dakle, postoji nešto duboko upisano, nešto nezamenjivo u našem odrastanju u tom smilu... Ja sam odrastao uz granicu Italije, taj neki temperament, ispod nekog pijanina kojeg sam stalno slušao, na nekom tepihu, uz TV koja je tada bila u ekspanziji kao medij... Moje pozorište raste od tamo, ili se vraća tamo, ili pokušava da razmotri šta se tamo sve dešavalo. Naravno, ništa nije tako usko shvaćeno, ali to tamo je neki izvor... Isto tako, npr, kada gledate dnevno-političku situaciju, kada neko ima ekstremo rigidne stavove, uvek se pitate - odakle mu to, ko su mu roditelji, deda, baka, i uvek tu ima neka priča koja ima veze s nekim vrednostima, s nekim - možda – kompenzacijama, traumama, nekim nepravdama koje se možda vuku... I onda se uvek iznova pitam, da li se mi stalno obračunavamo s prošlošću koja nije naša lična prošlost.
Politika i mediji su ti koji izvlače prošlost kao monetu za komunikaciju u sadašnjosti, ali to svakodnevno u raznim prilikama čine i obični ljudi, vrlo brzo se sve svede na tu vrstu dijaloga/monologa...
Mislim da je tako lakše, to je neka čudna prečica. Nama ljudima je krajnje teško da živimo s činjenicom da nemamo krajnje odgovore na suštinska pitanja, na činjenicu da postojimo sada i ovde, a nemamo pojma zašto smo se ovde našli, a kamoli odgovore na sva kompleksna pitanja naših ličnih odnosa, svega što se dešava u svetu i kosmosu. Mi stalno tražimo smisao, odgovor, utehu. Zato ljudi slede razna verovanja, veruju i u teorije zavere, ili neke pojednostavljene priče. Sve nam je to potrebno da bismo oformili neki narativ, neku priču, koja nam je oslonac za život. Dakle, ne možemo bez priče, ali bi bilo dobro imati i neku distancu od nje. Mi se moramo, i možemo, igrati formiranja novih priča, uvek novih narativa i novih pogleda.
Pominjete priče koje se u vašoj predstavi ukrštaju na različitim geografijama nekadašnjeg carstva. Kada ih saberete, šta biste rekli da je bio Weltschmerz tog vremena koje je ostalo iza vrata koja ste apostrofirali kao polazište, a šta je danas?
Mislim da je on uvek isti. I to je iznenađujuće kako su ljudski problemi, rane ili ranjivosti, krhkosti - iste. Tu nema ničeg novog. Čovek je čovek, podjednako je danas ranjiv, kao i nekada, i kao što će jednom biti. Razlika je samo u tome što su ti ljudi - iza tih vrata vremena – za nas ljudi od pre sto godina, ljudi sa fotografija i ne vidimo ih kao ljude koji su bili do krvi i mesa, koji su imali sve ono što i mi imamo. Ja verujem u humanizam i napredak. Verujem u to. Želim da verujem da se svet i civilizacija negde kreće, u pravcu boljeg. Jer evidentno postoji boljitak, on je u odnosu na ranija vremena vidljiv - na polju ljudskih prava, potom standarda života, npr. sa svim problemima koje postoje u svetu danas, zbog kojih smo nestrpljivi da se reše, sve je ipak bolje. Možda se premalo gleda na to koje su korake morali da preduzimaju naši preci u odnosu na one koje možemo i moramo da preduzmemo mi. Treba to malo i generacijski sagledavati...
Kakav je bio susret sa glumcima Ujvidekija, spoj sa Jasnom Đuričić, Borisom Isakovićem i Aronom Balažem?
Divan. Uživam i drago mi je da se desio takav spoj.
Kako ste uopšte počeli rad na toj predstavi? Iz razgovora, čitanja, gledanja, kafane?
Sve više počinjem vrlo jednostavno da radim. Pre svega, treba da se oformi siguran prostor igre. To je kao neka igraonica, u kojoj svako mora da zna da ne postoji nešto što je pravilno, ili što je pogrešno, kako bi nešto trebalo ili ne bi trebalo. Razgovaramo o temi, pronalazimo asocijacije, delimo ih, i to zaista izgleda kao igraonica duha, u koju se odjednom nakupi mnogo materijala – priča, i onda je, naravno, umetnički izazov šta i kako s tim dalje. Ako me pitate kako nastaje, odgovor je iz igre i deljenja.
U kom ih trenutku igre podsetite da ipak pravite predstavu?
To kažem na samom početku. Mi smo se našli zbog toga, imamo misiju, želju, da napravimo predstavu. Cilj nam je da uradimo nešto što će imati smisla za publiku, što će publika voleti, što ćemo i mi voleti. Sve te različite faze igre, različite faze stvaranja, dovode do predstave. Važno je jasno razdvojiti sve faze stvaranja, dati im vremena da dišu.
Pomenuli ste publiku. Većina pozorišta u Srbiji intenzivno radi na rasterivanju publike. Važan je broj premijera, prikaz događaja na društvenim mrežama, dok publika postaje nezanimljiv faktor. Koliko jedan reditelj misli o publici dok stvara predstavu?
Publika je suštinska za predstavu. Ono što spremamo, mi spremamo za publiku. Ali je pitanje kako ja nešto mogu da spremim za publiku? Mogu spremati samo tako ako najiskrenije napravim nešto što bih ja kao gledalac - ne kao reditelj - voleo da gledam, dakle, nešto što bi meni kao gledaocu - ne umetniku, značilo, pogodilo me, pokrenulo, zabavilo, dirnulo, ostvarilo neki psihološki tobogan u meni. To je najboje što mogu. Naravno, mislim da uvek govorimo o specifičnoj publici određenog grada, pozorišta, o čemu se moramo informisati da bismo publici, iz najvećeg poštovanja, dali najbolje. I publika je za mene uvek u pravu. Mi se moramo prilagoditi da bismo napravili pogodak.
U vašim predstavama koje smo imali priliku da vidimo, istraživali ste, ne samo sadržaj, već pomno i formu. Sadržaj čovek može istraživati i sam, pre rada na predstavi, ali kako se istražuje forma za taj sadržaj - morate stalno imati neke ljude da se nešto proba, razvije...
U nekom smislu ja ne mogu da razumem šta je sadržaj, a šta forma. Pozorište i govori da tog odvajanja nema, da ne možeš da ih razdvajaš, jer možeš upasti u neke stereotipne greške u stvaranju. I meni je to bilo oslobađajuće, da razdvajanja nema, jer me je upravo ta mogućnost razdvajanja prethodno bila zavela.
Da li tu, u nekom istraživačkom smislu, pomaže vaš kreativni centar? Ko tamo dolazi, šta tamo radite, postoje razni mitovi o njemu...
Dugo sam imao san da imam neki kreativni centar. Još kao mlad sam to sanjao, iz vrlo ličnih razloga, da imam neko mesto stvaralaštva i okupljanja, na kojem bi ljudi mogli – privremeno - da formiraju neko drugačije društvo, kao što to mi uostalom, u nekom smislu, činimo sa predstavom, gde pod nekim uslovima i u nekom dogovoru, pravimo privremenu utopiju. U predstavi mi stvaramo privremene stvaralačke odnose i zajednice, za koje se vežemo i onda nam one mnogo znače i donose nam neki smisao. Pre 18 godina kupio sam imanje u Krušama, u šumama južno od Ljubljane. Počeo sam da ga sređujem, renoviram. Mislio sam da ću brzo završiti, a još na početku mi je neko rekao da će to trajati 20 godina... I bio je u pravu. Ali vremenom su se ipak počeli prepoznavati obrisi tog prostora koji je danas mesto umetničkih rezidencija. Dolaze ljudi iz celog sveta. To je prostor psihodrame. Postoji psihodramska grupa i mali festival psihodrame, a polako postaje i pozorišni prostor. Imamo i predstave.
Pominjali ste važnost priča za opstanak ljudskog duha, jer one teše, pomažu u razumevanju sebe i sveta oko nas. Jesu li ljudi danas spremni da slušaju priče drugih ljudi, imaju li živaca da budu solidarni na tom komunikacijskom nivou, ili su, priključeni na neki telefon, dovoljni sami sebi?
Pa i tu, na telefonima, su u potrazi za nekim pričama. Mi pričama ne možemo da pobegnemo, jer smo mi sami priče. Mi stalno imamo odgovore koji traže priču – na telefonu, Netfliksu, portalima... Što se pozorišta tiče i priča koje ono priča, ono je kao medij nezamenjivo, jer čini nešto što je nemoguće u bilo kom drugom mediju. U pozorištu možemo uživo da prisustvujemo projekcijama naših vlastitih snova i fantazija.
Kako podnosite činjenicu što društva, nastala posle raspada zemlje, nikako ne uspevaju da oforme zajednice mislećih i odgovornih ljudi? Zajednice postoje samo na nivou politike, a na drugoj strani postoje samo na nivou neke radionice, rezidencije, nekog mikro plana.
Šta ako to što ste rekli sagledamo sa strane i stavimo pod upitnik? Da li je taj narativ, koji se stalno ponavlja, zapravo tačan? Moje lično iskustvo je da to nije tako. Pričam s raznim ljudima, divni su, osećam solidarnost... Naravno da susrećem i tamne strane, ali generalno gledajući, ja i te kako imam veru u čoveka. Ima toliko dirljivih priča kojih bih sada mogao da se prisetim, u kojima su neki ljudi bili spremni da učine nešto dobro za mene, da pokažu solidarnost, empatiju. Mislim da treba pod upitnik postaviti tu inerciju, tu tezu koju ste naveli, jer je ona možda predrasuda, možda posledica narativa u medijima, gde se stalno i najviše prodaju skandalozne stvari. Kad u vestima gledaš ubice, krimose, poveruješ da je sve tako... To ne znači da ja zatvaram oči na probleme, ali moram da kažem da su moji neprijatni doživljaji samo vanredna stvar, izuzeci, iako imam kontakte sa mnogo ljudi, čak koje ne poznajem, ali i oni su prijatni u velikoj većini. Zašto onda ta teza da je svet otišao u propast?
Dok pričamo, pored nas je prošla glumica iz "Galeba" (kultna predstava koju je Tomi postavio 2012/2013 u SNP - prim.ur.) za koju smo u toj predstavi zaista i poverovali da je poletela na njegovim krilima, i zato ovaj razgovor zaokružimo sećanjem na tu predstavu...
To je bio jedinstven rad, jedinstveno putovanje. Dugo smo s njim bili u poletu, dugo smo leteli, nekoliko sezona. Svima nama je to bilo vrlo značajno iskustvo. Nedavno smo se povodom "Galeba" ponovo sreli u Kruščama, jer se radi - u montaži je - film o toj predstavi i o tom radu.
Snežana Miletić
Ibojka
pre 27 dana i 13 sati
Hvala Snezani Miletic. Uzivala sam citajuci ovaj intervju.