Ruža Helać: Ekolozi su uvek u pravu – oni se ne bore za profit, već za kvalitet života i zdravlje

Naša današnja sagovornica ističe alarmantne ekološke probleme i objašnjava kako možemo da utičemo na njih.

Ruža Helać se bavi ekologijom od 1991. godine, kada je osnovan "Ekološki pokret Vojvodine”. Predsednica je nevladinog i neprofitnog udruženja "Vojvođanska zelena inicijativa", koje ima za cilj podizanje ekološke i građanske svesti o odgovornosti za stanje životne sredine i demokratije u lokalnoj zajednici. Kroz aktivnosti udruženja bavi se edukacijom, informisanjem, izdavaštvom, te organizacijom kulturnih i umetničkih sadržaja, kao i akcija. Autorka je čuvene, nebrojeno puta nagrađivane, emisije "Zelena patrola na delu", koja se emituje na trocifrenom broju televizija širom Evrope.

U poslednje vreme, Novosađani i brojni građani Srbije sve više se uključuju u ekološke akcije u cilju osvešćivanja aktuelnih ekoloških katastrofa u našoj zemlji, ali i sprečavanje onih u najavi. To je bio povod za ovaj razgovor.

Koji su gorući ekološki problemi u Vojvodini?

– Širok je spektar gorućih oblasti. Za početak, imamo problem sa vodom i pošumljavanjem. Vojvodina ima najlošiji kvalitet vode u Evropi i najnepošumljenija je oblast u Evropi. Mi imamo gradnju fabrike gume u Zrenjaninu, koja je ogromna i u kojoj će se proizvoditi tolika količina gume da će više od hiljadu kamiona dnevno prolaziti kroz Zrenjanin. Za potrebe te fabrike se gradi put, jer postojeći putevi ne mogu opslužiti potrebe te kompanije, tako da ćemo imati dodatni problem zagađenja vazduha. Takođe, naši poljoprivrednici se mahom ne pridržavaju nikakvih pravila prilikom korišćenja hemijskih sredstava u proizvodnji. Recimo, Krivaja je mrtva reka, a koristi se za zalivanje poljoprivrednih proizvoda. To znači da su proizvodi koje svakodnevno kupujemo zalivani vodom zagađenom od strane velikog broja zagađivača duž celog toka ove reke. Osim toga, prevelika je eksploatacija vodnih resursa, tako da ta reka uopšte ne dolazi do svog ušća. Ona treba da se uliva u Veliki bački kanal, ali pre nego što stigne tamo biva potrošena. To je samo jedan mali deo problema. Na Dunavu imate prekomernu eksploataciju šljunka i peska, i oni koji ga eksploatišu se ne pridržavju standarda, zakona, ni pravila. Poslednja emisija koju smo snimali je bila o tome kako kompanija "Svetorog" eksploatiše pesak i šljunak na obali Dunava u Futogu, a pritom nema sve dozvole, ni studiju uticaja na životnu sredinu, tako da mu je i zabranjeno da radi. Međutim, oni su nastavili sa poslom i mi smo to snimili i dokumentovali, zbog čega je i došlo do incidenta koji smo imali sa njima u Futogu, prilikom kojeg je intervenisala policija.

Za film "NP Fruška gora – Ode naša šuma" dobili ste više nagrada, a poslednja je stigla sa Internacionalnog filmskog festivala iz Pensilvanije. Da li ste uspeli da dobijete odgovore od čelnika NP Fruška gora?

– Mi smo sa njima razgovarali kad smo prvi put snimali emisiju "NP Fruška Gora – Stanje redovno". U toj emisiji smo snimali planinare, kada je bila seča drva na Fruškoj gori, 2018. godine. Direktor nam je tada rekao da je to oplodna seča, da to tako mora i da se šuma obnavlja sama od sebe. Oni daju 130 miliona dinara kompanijama koje seku to drveće, to sve piše u njihovim finansijskim planovima, a pet miliona dinara daju za obnovu. Fruška gora je pitoma planina i to je njena vrednost, ali i njen veliki problem. Tamo imate gradnju, divlje deponije i eksploataciju kamena, recimo, u Rakovcu se i dalje eksploatiše kamen, a pre godinu dana im je istekla dozvola. Mi smo snimali emisiju o Ledinačkom jezeru i, zahvaljujući nama, tamo eksploatacija još uvek nije počela, ali kada smo išli da ažuriramo emisiju tamo smo sreli čuvare sa pištoljima, tako da ne znamo kako će se sve završiti. To je igra živaca, oni čekaju da se građani umore, ali pobede građana i ekoloških aktivista ohrabruju sve da nastave da se bore.

Nedavno je održan Ekološki ustanak u Beogradu, a u danima za nama aktivno se protestuje i u selu Dobrinja kod Požege, protiv najavljenih radova na geološkim istraživanja litijuma. Šta su vaše brige u vezi sa dolaskom kompanije "Rio Tinto"?

– Neoliberalni način proizvodnje doveo je do toga da se niko ne oseća odgovornim za ekološku štetu koju kompanije nanose. Zakoni i standardi se prilagođavaju investitorima, i to ne samo kod nas već svugde u svetu. Kompanija "Rio Tinto" se u više navrata pokazala kao neodgovorna, a dodatni problem je i to što oni nigde na svetu, a na mnogo lokacija su radili eksploataciju, nisu radili tu vrstu eksploatacije koju ovde predviđaju. Dakle, ni oni sami ne znaju kako će to teći. Postoje indicije da su korumpirali donosioca odluka i stručnjake s nekih fakulteta, od kojih im je trebala saglasnost, jer su ti podaci proglašeni tajnim. Kada pogledate dokument, koji je tražen po Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja, u njemu vidite da je sve precrtano. Tajna je koliko su kom fakultetu platili i šta je sve urađeno za njih. Zašto bi neko na samom startu sakrivao informacije ako će sve biti u redu? Džaba ćemo se mi kasnije žaliti, važno je sprečiti katastrofu na vreme.

Neoliberalni način proizvodnje doveo je do toga da se niko ne oseća odgovornim za ekološku štetu koju kompanije nanose

Do kakvog lošeg uticaja na životnu sredinu može da dođe?

– Njima treba tolika količina vode da će koristiti celu reku i podzemne vode. Onda će ta voda, koja je im je neophodna za proces, da završi u Drini, Drina u Savi, Sava u Beograd, a u Beogradu je već sve zagađeno. Neće oni uzeti samo taj kamen i nositi ga, oni će raditi njegovu preradu i tu će biti ogromne deponije. Imamo slučaj sa jednim manjim rudnikom – u Zajači kod Loznice, u kojem je eksploatisano olovo i drugi metali – gde su se dosetili da umesto da vade olovo iz zemljišta donesu stare akumulatore. Tako su brodovi u to malo mesto dovozili istrošene akumulatore iz celog sveta i toliko zagadili njihovu životnu sredinu da su zaposleni i ljudi iz tog mesta hodali kao zombiji. Te iste godine, kada smo snimali emisiju o tome, oni su dobili nagradu Najekološkija kompanija, jer su kao zbrinjavali stare akumulatore i tako spasavali planetu. Koje je to licemerje.

Koliko se Novosađani često aktiviraju kada je u pitanju osvešćivanje ekoloških problema?

– Novosađani nisu aktivni dovoljno, ali u poslednje dve godine se nešto dešava. Ekolozi su po prirodi pravdoljubivi i istinoljubivi, i problem nastaje kada u njihov prostor, iz sitnosopstveničkih političkih interesa, ulaze razni mešetari, pa mnogi građani koji su autentični ekolozi ne žele da se bore zajedno sa tim ljudima. Recimo, Bora Novaković se sada bori za Šodroš, a kada je bio na vlasti "Zelena patrola" se borila da ne iseče platane na Futoškom putu, dok se pravio kolektor za bolnicu. Tada se nama javila Snežana Repac, tadašnja direktorica "Gradskog zelenila", rekla da taj projekat nije u redu, da postoji drugi projekat koji može da sačuva platane i dala nam svu argumentaciju. Tako smo se izborili za platane. Sećam se, kada je počela gradnja, bila je gužva u saobraćaju i onda je on to iskoristio da kaže: "Gradnja je produžena 15 dana i skuplja je za 10 miliona dinara, zbog 'Zelene patrole'. Eto, Novosađani, šta su vam oni doneli."

Bora Novaković se sada bori za Šodroš, a kada je bio na vlasti "Zelena patrola" se borila da ne iseče platane na Futoškom putu

Kako vi donosite odluku kome ćete se pridružiti u aktivizmu i dati medijski prostor?

– Mi snimamo emisije sa onim ljudima koji se bore. Dakle, vi ne možete nama da javite "Ima neki problem, idite tamo da snimite." Mi idemo kod onih ljudi koji se bore i koji na tom putu koriste sve mehanizme: pravne, aktivistički otpor i sve ostalo. Njima se pridružujemo, dajemo im podršku i činimo da njihov problem bude vidljiv u javnosti. Problem mora da bude vidljiv u javnosti da bi se rešavao, jer naši političari i donosioci odluka ne žele da rešavaju ništa što im neće doneti političke poene ili nešto na šta neće biti primorani od strane građana. U početku, pojedinci koji se bore imaju problem što okruženje ima neku vrstu stigme prema njima, smatraju ih ludacima i pitaju se šta nekome treba da se na taj način eksponira. Ti ljudi imaju neprijatelje u zagađivaču i uzurpatorima prirode, a pored toga njihovo okruženje počinje da se distancira od njih. Tu je dragocena uloga "Zelene patrole". Kada mi dođemo i snimimo emisiju sa tim usamljenim ljudima, oni dobiju legitimetet u svom okruženju, jer to pokazuje da ih neko ozbiljno shvata. Tada im se pridruže i drugi građani, naročito zato što smo mi izgradili imidž organizacije koja objektivno izveštava. Naš serijal se 2017. godine emitovao na 117 televizija, u Švedskoj, Francuskoj, Španiji, SAD-u... Emitovali smo se u Hrvatskoj, u Severnoj Makedoniji, u BIH na više od deset televizija, u Crnoj Gori na pet ili šest. Mi idemo na lokalne televizije i nemate mesto u Srbiji u kojem se ne emituje naš serijal. Zagađivači i takozvani investitori idu u mesta koja su kao staračka domaćinstva, jer misle da tamo nema ko da se pobuni, zato je dobro što ohrabrujemo ljude u malim sredinama.

Koliko često se suočavate sa pritiscima?

– Mi smo napravili 140 emisija i niko nas nije tužio, niti osporio ijednu činjenicu izrečenu u našoj emisiji. Desilo se da su tužene dve osobe koji su govorile u našim emisijama, i obe su dobile sudske procese. Ali te pretnje, pritisci, odlasci na suđenja... Oba sagovornika su nakon presuda preminuli. Ako nešto znači, makar su doživeli da pobede u sudskim sporovima gde su neopavdano optuženi, a optuženi su za rušenje ugleda kompanije. Kompanije zagađuju, truju, neodgovorno se ponašaju i onda tuže ljude koji ukazuju na to. Kompanije moraju da vode računa o svom ugledu, a ne da građani, koje oni truju, čuvaju njihov ugled. U presudama tih ekoloških aktivista je sudija naveo da oni jesu nekada koristili teške reči i da jesu nekada preuveličavali problem, ali da u borbi za zdravlje i životnu sredinu imate pravo to da radite. To stoji u njihovim rešenjima i to treba svakom ekologu reći. Ekolozi su uvek ispred onih sa druge strane, jer se ne bore za profit, već za kvalitet života i zdravlje. Zato su oni uvek u pravu, zbog principa predostrožnosti. Neka je u pitanju najbolji investitor, neka je svugde u svetu poštovao procedure i standarde, mi imamo pravo da vidimo i znamo kako će se ponašati kod nas. Poznati hrvatski sociolog dr Vladimir Lay kaže "Budnima prava". Mi imamo prava, ali da bismo ih ostvarili moramo da budemo budni i da napadnemo problem sa svim oružjem – edukacijom, informisanjem, procedurama i akcijama.

Razgovarala: Sonja Slijepčević
Fotografije: Aleksandar Jovanović