Salajka ni fašistima nije ćutala: Ni selo, ni grad, a brica više no berbera

Kad govore o njoj, kažu - Salajka. I niko ne pita šta je to i gde je. To je Salajka… na levoj strani Temerinske ulice, kada se ide iz grada. Salajčani se začude što su vam morali davati to objašnjenje, jer kad se kaže Salajka, onda misle da su vam sve rekli. Nekada se nije znalo šta je Salajka - ni grad, ni selo, ni predgrađe… Govorili su da je grad po mnogo čemu, prvo po tome što je u gradu. A da ipak nije ni selo, iako na selo liči, po kućama, po do “onomad” blatnjavim, neasfaltiranim sokacima, po svinjcima i kokošinjcima, po kamarama slame i guskama na ulicama, po zanimanju mnogih ljudi koji su živeli u njoj…

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Salajčani se ne slažu sa tim da liče na selo, i ne tvrde da su grad, oni vele da su Salajka. Nekada davno je Salajka bila selo, još onda kad Novi Sad nije bio grad, i razvijali su se uporedo. Nekada je u Salajci bilo mnogo više brica (i sličnih oštrih oruđa), nego berbera… i nijedan mladić iz drugog kraja grada, kažu, nije smeo da doprati kući devojku iz Salajke. Zašto, pitaju se mnogi.

“Zato! Zašto drugi mladići da prate naše devojke, ima i nas dosta… Zato, eto zato!”, odgovorili bi vam.

Takva je Salajka bila pred i posle Drugog svetskog rata. Pre rata u njoj je bilo mnogo zemljoradnika, baštovana… bilo je manje radnika nego posle rata. I srednjoškolaca i studenata je bilo manje i kad pokušate da doznate nešto o Salajci iz tih dana odmah će vam reći: ”Može li to da bude nekako zajedno sa Podbarom”. Pre rata u ovom delu grada Podbara i Salajka bile su nerazdvojne…

Sećanja naviru, ljudi će vam bez dugog preturanja po mislima pričati o  Sportskom društvu “Slavija”, u kome je delovala grupa naprednih omladinaca, Đorđe Zličić, Sava Đisalov, Kosta Šokica, Steva Čalenić…

Spomenuće vam i ime starog Jovana Orosa, naprednog i dobrog čoveka na čijom se sahrani na Almaškom groblju, negde pred Drugi rat, okupio čitav ovaj kraj…spomenuće vam sve to…i govoriti o svemu, to je tradicija i ponos. U Salajku je pre rata dolazila policija i tragala za naprednim omladincima, a Salajčani se ponose time. Spomenuće vam i bezdušno mitraljiranje pogrebne povorke u Kisačkoj ulici, od strane nemačkih “štuka” i “meseršmita”…na samom početku okupacije, gde je dosta Salajčana poginulo i povređeneo. Razbesneli su Salajku…ali su je i probudili. Za vreme rata na zidovima mnogobrojnih kuća osvanuli bi letci, i znalo se da oni potiču iz Salajke. Ona je samo prividno ćutala i činilo se, i onda kad je iz njene sredine nestalo onih imena kojim se ponosila. Samo je izgledalo sa ćuti, ali ona je govorila, kad je letke lepila po novosadskim kućama, kad je u partizane odlazila…Salajka nije ćutala.

Takva je bila, i menjala se Salajka, u kojoj se bašte dodiruju i porodice razlikuju po nadimcima, koja ima sve…zemljoradnike, radnike, srednjoškolce i studente…

Salajka koja je tu, kraj Novog Sada, u Novom Sadu, koja je Novi Sad…