Izvor: mojnovisad.com / / Autor: Dejan Ignjić Fotografija: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva Sandre Dropo Ramaji
Sandra Dropo Ramaji, saksofonistkinja: "Foxtrot" je moja kuća, dok je njega biće i rokenrola u Novom Sadu
Više od tri decenije traje novosadska magija, svetli primer odbrane gitarske kulture. U tom hramu mjuza nema mesta za mediokritete i kičeraj, niti za nalete konzumentske muzike. Koncertni lokal diše već 30+ godina istim ritmom, u taktu bluza, džeza, rokenrola… i ovde nema laži i prevare.
Ako ste na svet došli iste godine kad je i otvoren "Fokstrot" koji vam je zapravo rodna kuća, od malih nogu ste na svirkama, okruženi umetnicima i boemima, onda ne možete da ispadnete na loše, što bi rekli mi, stari. Sandra Dropo Ramaji je upravo ta osoba. Odrasla je u centru muzičkih zbivanja, bina je njoj bila igralište, Last station band vaspitači, pa ni ne čudi što je devojčica krenula u muzičku školu. Svirala je u nekoliko novosadskih bendova, gostovala na albumima mnogih umetnika. Radi sa decom, voli da kuva i boravi u prirodi, trudi se oko svog cveća i bez sira ne bi mogla da živi. Rokenrol je pojam njenog života, a saksofon je počela da svira kako bi se takmičila sa tatom (Miodrag Dropo – Toza Fokstrot, prim.aut).
─ Znam da je "Fokstrot" kultni lokal, ali ja ne mogu tako da ga doživim. Ovo je moja kuća. Tu sam se rodila i odrasla. Kad siđem dole u klub, osećam se kao u stanu. Svi se oduševljavaju tim momentom, a meni je to normalna stvar. Čak me nekad i nervira ta činjenica (smeh). Ogroman je uticaj "Foksa" na mene jer taj rokenrol što imam u sebi je od njega. Upoznala sam gomilu ljudi kroz ovaj lokal. Muzičara, pisaca, boema, lekara, advokata… Sad i radim ovde. Tetka je preuzela posao kad je ćale umro i sve je porodično ─ rekla je Sandra na početku razgovora.
Identitet se ne menja i duh "Fokstrota" širi se gradom više od 30 godina?
─ Opstala je kafana, poslednja oaza i hram rokenrola u Novom Sadu. Naravno, da idem po kafićima i ne pričam da je "Foks" najbolji, ali takav utisak imam. Ima još nekoliko lokala koji gaje taj duh i gde se osećaš domaćim. "Oblomov" recimo, obožavam tamo da odem. Takav je i "Diego". Sada dolaze i mlađi, pa mi je drago kad ih vidim na svirkama. Polovinu stranih bendova su nam doveli Miša iz "Grafita" i Milan Šašić Hilti. Nije bilo lepo doba devedesetih godina prošlog veka, ali smo preživeli, valjda opet zbog kafane jer su se ovde svirke uveliko odigravale i za vreme bombardovanja. Porodica mi je jako važna, stalno smo zajedno i takvi smo generacijski – živimo kao komuna (smeh). Tetka je nastavila priču posle tatine smrti, a teško je bilo održati duh kafane bez takvog lika kao što je bio moj ćale. Verujem da ćemo sestra i ja nastaviti misiju. Obe radimo u šanku i ulećemo kad nešto treba. Ovde se ekipa ne menja često. Niko nije radio manje od 10 godina (smeh), a Tanja je kod nas 24 godine. I konobare odmah prisvajamo u porodicu (smeh). Baba i deda su kupili kuću. Baba je radila u klubu "Dnevnika" i zvali su je Tetka, a deda je bio metalostrugar. Baba je htela kafanu, a ćale je imao ideju. Prvo je bila picerija, ali je rokenrol prevagnuo. Ime je dato po albumu Genesis.
Nikad neću zaboraviti babine reči: "Nemoj nikad da obrukaš kuću i prezime"
Očigledno bez porodice nema ništa?
─ Ne mogu da funkcionišem bez njih. Svi smo vezani, pogotovo otkad tate nema. Moj suprug se odmah uklopio, što mi je super. Žene u mojoj porodici su dominantne. Baba je bila zmaj i najviše ličim na nju. Služila je pesnike i novinare. Stalno je govorila: "Moj Mika (Miroslav Antić, prim.aut.) je imao toliko žena, a nikad pravu ljubav nije našao". Deda je bio i taksista, u ono vreme kad ih je bilo 50 u gradu, pa je često Miku vozio kući. Došli su s jednim koferom iz Hercegovine i napravili sve ovo za buduće generacije. Da njih nije bilo, ništa od ovog ne bismo imali. Godinama su deo po deo sređivali i renovirali. Zahvalna sam im i imam poštovanje prema ovome što su napravili jer se osećam privilegovano. Baba je bila nenormalno skromna, pa nam je to valjda svima usađeno. I onda se pojavi neki lik da nam nudi nadogradnju, a adut mu je da će nam platiti. Zar nije dovoljno što se sve okolo izmenilo? Nikad neću zaboraviti babine reči: "Nemoj nikad da obrukaš kuću i prezime". Uživali su da popodne siđu u baštu na vince.
Tatina podrška je bila od presudnog značaja za tvoje bavljenje muzikom?
─ On je bio sjajan. Strog, ali pravičan. Amaterski je svirao saksofon, pa sam i ja počela, kako bi se takmičili, ko će više da vežba. Pogurao me je i, čim sam upisala muzičku školu počela sam pomalo da sviram sa Last station bendom. Nismo ni sanjali da ću završiti Akademiju i raditi u istoj muzičkoj školi odakle sam krenula. Često sam mislila kako ne vežbam dovoljno, a onda čujem po gradu kako me hvali. Trebalo je da sviram tri pesme sa Last station bendom i kažem mu da nisam baš najbolje navežbala stvari. Nije mi dao da nastupam. Preplakala sam celo veče i od gore, iz sobe, preslušala celu svirku. Bunford Gabor mi je bio pojam. Upoznala sam i Dežea Molnara kod kojeg sam posle išla na časove, da bi mi na kraju bio kao drugi otac.
TATA TOZINA "POSLEDNJA STANICA": Miodrag Dropo je bio menadžer Last station benda i po Sandrinim rečima, putovao je svuda sa njima, a jednom je i "juga" prodao kako bi imali da plate kombi prevoz. Imao je i autorski bend Krkele.
"Dosta ljudi ne zna da je tata i komponovao. Ima dosta snimljenog materijala, a album se zove 'Poslednja stanica' i nikad ga nije završio. To je sirov materijal, ali je sve zapisano, postoje i note i demo snimci. Svega tu ima, od Cepelina do džeza. Proučavam ostavštinu i pokušavam da smislim šta ću sa tim. Čekam neke svoje zrele godine, da sednem i završim taj projekat. Nadam se da će ugledati svetlo dana, da imam nešto što smo zajedno uradili. Malo mi je teško kad sve uzmem i čitam. Morbidan mi je taj naziv 'Poslednja stanica', kao da je znao šta će mu se desiti. On nije bio samo gazda Toza, već jedan svestran lik. Komponovao je, pisao, svirao, nema šta nije radio. Od njega sam definitivno nasledila talenat. Sad sam počela da se upuštam u komponovanje duvačkih tema za bend. Vedran je inspirativan lik, ima stvaralačku energiju da te pokrene, dosta stvari sam od njega naučila" ─ rekla nam je Sandra
Kako je prošao period školovanja?
─ Osnovnu školu sam išla u "Petefi Šandor", a već u četvrtom razredu sam upisala solfeđo i mislim da ga niko ne voli (smeh). Posle je došla srednja muzička koja je naporna i to niko ne razume, osim dece koja su je završila. Dešavalo se da ceo dan budem u školi, ali odatle imam lepe uspomene i dan-danas se družim s tim drugarima. U srednjoj sam vežbala i po šest sati dnevno, toliko je potrebno da bi stekao neke tehničke mogućnosti i savladao program koji sviraš. Mada sam se više izvlačila na talenat (smeh), iako sam volela da sviram. Pokušala sam u Gracu na Akademiji za klasičan saksofon, ali sam bila prva ispod crte. Bilo je 15 kandidata, što je tada bio rekord. Vozom sam se vratila do Budimpešte, pa izašla na pogrešnoj stanici (smeh). Vozova za Srbiju nije bilo, a sutradan sam imala prijemni u Novom Sadu. Morala sam taksijem doći do Horgoša gde su me moji sačekali. Srećom, imala sam para od snimanja "Muzičkog tobogana" što je u ono vreme bila odlična kinta. Osnovne studije sam završila u roku, odmah upisala master, ali ga odugovlačila šest godina jer sam počela da radim u Muzičkoj školi "Isidor Bajić". Master sam završila 2019. godine tek kad me je direktorka škole pritisla zbog rada u istoj. Odlično je ispalo što sam ostala u Novom Sadu jer kad si u svom gradu, među svojim ljudima, lakše uspeš u onome što radiš.
Svi moji đaci su ostali u muzici
I sudbina je htela da ostaneš u muzičkoj školi?
─ Rad s decom mi se dopao na prvu loptu. Obožavam da radim s njima i od toga nema lepšeg posla. Kroz časove metodike na Akademiji otkrila sam tu ljubav prema radu s decom. Prija mi rad s njima, volim kad sa časa izađu nasmejani. Umem nekad da budem i stroga, ali oni znaju granicu do koje smeju da idu. Zahvaljujući njima, postala sam bolja osoba i svirač. U prvoj godini sam imala petoro početnika, mislim da sam ih upropastila tehnički, ne muzički (smeh). Nisam znala gde sam, kako da im postavim ambažuru, to je bio šok. Sad već imam iskustva. Cilj osnovne muzičke škole je da stvaramo ljude otvorenog uma koji slušaju dobru muziku i neće gurnuti istrument ispod kreveta. Svi moji đaci su ostali u muzici. Ne možemo svi završiti Akademiju, ali je bitno da stvorimo ljubitelje muzike, koji će ići na svirke, amaterski svirati, znati koliki je trud potreban da bi nešto odsvirali… Zašto svi klinci ne bi svirali u nekom bendu, imaju tehničko znanje. Nadam se da ćemo se na jesen seliti u novu zgradu. Ovde je već tesno malo. Srećna sam zbog selidbe jer neću morati da radim duple smene.
Stiče se utisak da je saksofon sve popularniji među mladima?
─ Skočila mu je popularnost, pa smo ove godine imali više prijavljenih početnika za saksofon, nego za flautu. Ja sam bila prva generacija na saksofonu u Novom Sadu i treća devojčica koja ga je završila, a sad su oba pola podjednako zastupljena. Sve vreme radim na njegovoj popularizaciji. Vodim đake na festivale, organizovala sam seminare, a u školici "Čarobna frula" radim s malcima.
Kakvi su današnji klinci?
─ Ne vidim drastične promene u generacijama. Ja prva visim na telefonu, ali deca puno igraju igrice i mislim da im to ubija maštovitost. Srednjoškolci sede u kafani, ne komuniciraju međusobno jer su zabijeni u mobilni. Svi su različiti i dosta utiče iz kakve porodice dolaze, koja muzika se sluša u kući, velika uloga je vaspitanja i obrazovanja koje nose iz doma. Izuzetno mi je bitna saradnja s roditeljima. Važno je da sviraju ono što vole, ali i zadati program se mora odraditi. Potrebno je da malo razviju sluh, razbiju strah od skidanja pesama i prepuste se ubeđenju da to mogu. Ne pravim rivalstvo u klasi, svi treba da sviraju zajedno i mislim da uspevam u tome. Niko nije bolji svirač od drugog već samo različit. Važno je da daju maksimum, vole to što rade i sviraju celom dušom i telom.
Ti si izgleda od malena predodređena za binu i svirku?
─ Baš sam bila klinka kad sam se zatekla na dve probe UMT-a. To mi je bio prvi dodir sa ska muzikom. Drum and zez je moj prvi bend sa kojim sam ozbiljno krenula da sviram. Jedno pet godina sam bila tu dok nisam upisala Akademiju. I onda sam se posle duže pauze vratila, ali u bend Josip A Lisac. Namolila sam Vedrana da sviram sa njima. Privukao me je zvuk, dopali su mi se tekstovi, svaku reč proživljavam (smeh) i sad je to nezamenljiv deo moje ličnosti. Reč je o različitim energijima u dva benda, ja tinejdžerka i ja zrela osoba (smeh). Bio je i Big bend džez omladina Vojvodine. To je bila neverovatna energija, ali smo svi otišli na svoju stranu. Ne mogu da zamislim život, a da nisam na bini. Pandemija je sve omela i vapim za svirkama, fali mi ta razmena energije s publikom.
Pretpostavljam da imaš kolekciju saksofona?
─ Imam bariton saks. Ne radi, iako sam pokušavala da ga popravim. Najveći je i stoji kao ukras. Tata ga je kupio na Najlonu. Na Najdži su ga zvali Instrumentalni (smeh). Tu je i sopran i tenor koji sam sama kupila. Alt na kojem i dalje sviram su mi kupili roditelji kad sam krenula u muzičku školu. Alt saksofon smatram kao deo sebe i doživljavam ga kao živo biće. Uvek ga nosim sa sobom kad negde putujem na nekoliko dana. Njemu sam najprivrženija, mada mi bariton više leži. Sa žičanim instrumentima sam posvađana, klavir sviruckam, a želja mi je da u jednom momentu naučim da sviram trubu.
Da li se za neku muziku može reći da ti je omiljena?
─ Izuzetno volim klasičnu muziku na saksofonu. Koliko god se bavila rokenrolom, to je nešto najintimnije što sam svirala, ali zahteva mnogo vežbanja i ulaganja. Sviram alt, on je baza. Kad njega naučiš lako se prebaciš na druge jer su disanje i ambažura najvažniji. Kroz bendove sam postala bolji svirač, a praksa je tome doprinela. Ne sviram toliko džez, uvek sam improvizovala, imala sam strah od njega i uvek mi je bio stran. Klasičarima je mnogo teže da pređu na džez zbog sviračkih shema, ali mogu postati dobri džezeri jer se na klasici stiče red, rad i disciplina. Samo u Subotici postoji džez odsek, nadam se da će se i u Novom Sadu otvoriti. Kad sam bila mala, naravno da sam htela da budem Kendi Dalfer kad porastem, čak sam je i dva puta gledala uživo. Kao neki uzori, tu su i Dekster Gordon, Soni Rolins, Keni Geret, Čarli Parker… Od muzike volim da slušam, fanki, soul, bluz, latino džez, rege… Omiljeni bend mi je The Skatalites. Njihov lajv iz Pariza, koliko god je loše snimljen, nema lepšeg zvuka u životu od skupine truba, trombon i saksofon.
Dok je "Fokstrota" biće i rokenrola
Pratiš li dešavanja na svetskoj muzičkoj sceni?
─ Nisam u toku, ali mislim da je potpuni treš. Možda se jedna pesma na njih 10 pojavi koja valja. Na radiju ne znam da ih razlikujem (smeh). Skoro sve su iz istog tonaliteta, kompjuterski nadograđene i deluje kao da su sve već odsvirane. Ne znam, valjda se ložim na lajv (smeh). Dok je "Fokstrota" biće i rokenrola (smeh). Lep mi je osećaj kad vidim sve te ljude koliko su srećni ovde, a i većina su nam postali prijatelji.
Mnogi tvrde da je novosadska publika hladna?
─ Meni je super novosadska masa, a pre bih za somborsku publiku rekla da je takva. Jedino u Somboru nisam doživela povratnu emociju od ljudi ispred bine. Jednostavno, niko se ne pomera (smeh). Nisu Novosađani hladni, ali su spori. Kad padne kiša nemoj očekivati ljude na svirci (smeh).
Novi Sad nekad i sad?
─ Nekako je isti, a opet s druge strane i nije. Previše se izgradio i proširio. Neki dan sam kolima išla na Adice, morala sam Google maps da uključim da bi se vratila. Masa u kojoj se ja krećem se i nije promenila previše i svetla tačka grada je to što i dalje ima klinaca koji sviraju. Smeta mi nenormalna gužva. Nedeljom kad izađeš na ulicu šokira te saobraćajna gužva kao da je reč o radnom danu. Zato volim što je Novi Sad biciklistički grad, iako nisam vična vožnji dvotočkaša. Spomenula bih i Najlon, čuveni brend našeg grada. Da li postoji Novosađanin koji ne ide na Najdžu? Uvek mi je tamo zabavno, a nekad i ulovim nešto da kupim.
Razgovarao: Dejan Ignjić
Foto: Aleksandar Jovanović
DumaDum
pre 1203 dana i 21 sat
U to ime... New York Ska-Jazz Ensemble - Boogie Stop Shuffle
youtube.com/watch?v=7Z5fDFR9J-0