Sandra Silađev, glumica: Moćna sam u slabosti da pokažem sve mračne strane koje ljudi sakrivaju

Razgovarali smo sa srpskom glumicom i stendap komičarkom koja je osvojila publiku svojim video zapisima, glumom i društvenim angažmanom skidajući paučinu sa slike beskrajno šarenolikog balkanskog mentaliteta.

Sandra Silađev, koju je bioskopska publika mogla da vidi u komičnoj drami "Taksi bluz", našoj javnosti postala je prepoznatljiva po tome što je nekada imala kanal na Vajn platformi koji se zvao "Dinja" te su mnogi mislili da joj je to ime, a zapravo je to samo bio naziv kanala kratkih i komičnih video zapisa. Većina je to okarakterisala njenim performansom alter-ega, međutim, kada je istupila ispred svog lika zauzevši se za lične stavove – shvatili smo da se ne šali. Svestrana umetnica već duži vremenski period nastupa kao stendap komičar i svi njeni izlasci na scenu završavaju se urnebesnim smehom posmatrača. Tokom posete Novom Sadu u kojem je nastupala u "Gerili", odgovorila je na nekolicinu pitanja za naš portal.
 

Da li je scena mesto na kojem ispoljavaš vrhunac svojih moći i kvaliteta ili slabosti?

– Na sceni najviše ispoljavam slabost kako bih kroz nju pokazala da ne doživljavam glumca kao nekoga ko ima moć. Moćni su oni koji upravljaju životima ljudi, glumac može da ima moć u smislu da skrene pažnju na društvenim mrežama na nešto, pa da to završi u novinama… On je u službi naroda i na sceni je isključivo zbog publike. Moćna sam u slabosti da pokažem sve mračne strane koje ljudi sakrivaju i ne žele da pokažu. Kada uz pomoć veštine i talenta postigneš da se veliki broj ljudi identifikuje sa tobom, onda imaš moć da dopireš do ljudskih srca.

Jesu li "dvorskim ludama" pune ruke posla jer većina ljudi u narodu boluje od neke vrste dokonosti?

– Na neki način, mi smo svi dvorske lude, a isto tako smo i mazohisti jer je situacija kod nas i u svetu poslednjih 200 godina takva da normalan čovek ne može to da izdrži. Pored toga što smo dvorske lude, mi smo i marionete. Mi – komičari i glumci koji smo se malo izdigli iz te mase i rekli nešto iskreno o tome što već svi uveliko znaju, ispada da smo veće dvorske lude od ostalih, ali u principu nismo jer smo samo glasno rekli – car je go. Svako ko priča u ime naroda, ide srcem i dobar je u tome, radi ispravnu stvar.

U svojim klipovima stalno aludiram na medije kako se u časopisima ženama nameću stereotipi da je lepota uslov da budu voljene i poštovane

Gubimo li lepotu jureći za lepotom?

– U suštini mislim da su svi ljudi lepi, osim onih koji su pakosni. Naročito su sve žene izuzetno lepe i u tom smislu lično me pogađa kada se nameće stav da nisu dovoljno lepe i konstantno moraju da se nadograđuju – ako usta nisu dovoljno puna, moraju da budu punija, grudi su ili previše male ili previše velike… Nikada nije dovoljno. Nemam ništa protiv estetske hirurgije i to doživljavam kao kada neko ide da sredi frizuru ili odlazi u teretanu, ali isto tako, možemo da se pitamo zašto bi uopšte neko išao da trenira jer je i u tom slučaju sport u službi tela. U svojim klipovima stalno aludiram na medije kako se u časopisima ženama nameću stereotipi da je lepota uslov da budu voljene i poštovane. U tom kontekstu mi se ne dopada isticanje terora lepote.

Koliko smo razvili sposobnost da komplikujemo jednostavno, odnosno da od komarca pravimo magarca?

– Stalno se vraćam na to, ali, na primer, mediji od svega prave senzaciju. Izgubio se moral, sve se vrti oko novca i oko svega se pravi pompa i sve se naziva vestima. Možda smo zbog svega što nam se izdešavalo pomalo kao narod anksiozni i zaplašeni, pa nam sve deluje dramatično.

Da li humorom ubadaš ljude tamo gde ih najviše boli?

– Da, ako mi je to cilj. Postoje razni načini da humorom skreneš pažnju, recimo, kroz sarkazam ili tako što obrneš uloge – tako ja glumim osobu koja maltretira i ponižava druge i dočaravam kako ona doživljava druge ljude. Mislim da ljudi u mom slučaju sve više vide koja je poenta toga.

Mozak kakvih instalacija zavređuje tvoju pažnju?

– Osobe koje mnogo znaju, koji su časni i pošteni, oni koji su intelektualni giganti, koji traju u svom poslu nevezano za to šta se dešava u društvu… Ljudi koji sve vreme čvrsto stoje iza svojih stavova i sistema vrednosti i od toga ne odstupaju. Cenim one koji vole da uče, koji su željni znanja. Sve što je utemeljeno na znanju i na nauci za mene je fantastično.

Cenim one koji vole da uče, koji su željni znanja

Šta je u stanju da te rasplače?

– Jako sam osetljiva na nasilje i agresiju i na slabije ljude, a najosetljivija na reč – rat. Živela sam u Bosni i doživela sam da izgubim bližnje, prijatelje i članove porodice zbog istog. Mnogo pričam u klipovima da ne volim da delim ljude i pravim podele na osnovu nacionalnosti, boje kože, seksualne orijentacije jer je to klica koja seje smrt, tako da je rat nešto na čiji pomen mogu da zaplačem.

Da li misliš da nam je potreban viši standard kako bismo bili upućeni jedni na druge?

– Naravno. Volela bih da nam padne kiša para sa neba koja će nam rešiti sve probleme da ljudi mogu da žive normalno, da osobe sa invaliditetom mogu da imaju svoje uslove, da izađu iz zgrada, putuju prevozom, da bolesna deca imaju normalne bolnice… U zemljama koje su siromašne oni najnemoćniji žive jezivo. To me jako pogađa. Najviše bih volela kada bi se pojavio neko ko bi poklonio nove tramvaje, renovirao bolnice, dao svima normalne plate, kako bi celom svetu bilo dobro bar narednih 200 godina.  

Kakvom reakcijom te pozdravlja Novi Sad kada ga posetiš?

– Novi Sad mene mnogo voli. Svaki put se dogodi euforična dobrodošlica i nemam objašnjenje zašto je to tako. Nastupi se rasprodaju za deset minuta… Možda se oseća to što ja jako volim Vojvodinu, pa i zato što sam bila udata za Vojvođanina… Postoji neka nit. U toku nastupa se oseća koliko je drugačiji mentalitet. Ovde se publika smeje na mnogo brutalnije fore, na crni humor i uvek se radujem kada dođem jer samo kada izađem na scenu i kažem: "Dobro veče", počne histeričan smeh.