Sejo Sekson: Postali smo lektira za druge bendove

Sejo Sekson: Postali smo lektira za druge bendove

Više od tri decenije proteklo je otkako je sarajevska mlada ekipa muzičara u malom studiju na osmokanalnoj mikseti snimila album koji će ući u anale eks YU roka. „Das ist Walter“ vinulo je Zabranjeno pušenje na rok scenu na kojoj i danas sa uspehom traju.

Davor Sučić, poznatiji kao Sejo Sekson bio je jedan od entuzijasta koji su snimali taj album a i danas je u kombiju i sa ostatkom benda svira na prostoru bivše Jugoslavije, podsećajući na brojne hitove i izbacujući nove pesme Zabranjenog pušenja.

– To nisu samo koncerti, predstavljanje novog albuma, pesama i spotova, već to mi je dokaz da sam živ i da moj način života i razmišljanje o životu još uvek ima smisla – kaže Sejo za Moj Novi Sad.

Gledajući srpsku scenu, da se izvući zaključak da je od mejnstrima, rokenrol poslednju deceniju sveden na nivo andergraund muzike, mlađa publika otišla je na neku drugu muzičku stranu. Kakva je situacija u Bosni i Hercegovini po tom pitanju?

– Rokenrol u Sarajevu, ali i svim drugim mestima je ostao bez svog najvećeg pokrovitelja i zaštitinika, a to je sama država. Rokenrol je ostao bez stotine klubova, bez omladinske štampe, bez miliona investiranih u omladinske festivale, domove kulture, tako da je rokenrol prisiljen da sam opstaje, a u toj situaciji ostaju i opstaju samo najbolji poput Dubioze Kolektiva ili SARS-a koji su spremni da provedu deo života u kombiju, promovišu svoju muziku bez ikakve zaleđine. Govorim o počecima, jer danas su to etablirani bendovi. Ali to je put koji smo i mi prošli, kao i mnogi bendovi današnjice, svirali što više za male pare, sakupljali publiku za tri pive, ali je u ono vreme bilo mnogo više bendova, jer je postojao sistem i podrška. Danas toga nema i na nekom decenijskom niovu uspelo je da se afirmiše u redionu svega dva-tri benda, što je malo. Ali moramo se naučiti da ne budemo razmažene zvezde nerazumnih prohteva i da se borimo. Radio stanice su, slično kao i banke, u rukama stranih firmi, tako da ova muzika pred sobom ima ogorčenu borbu za goli život u kojoj će opstati samo najbolji.


Od izlaska albuma „Das ist Walter“ prošlo je 30 godina. Promenila se scena, promenila se zemlja, Sajarevo, ljudi... ali ostale su pesme. Kako gledate na taj album sa ove distance?

– To je dosta raznovrsna ploča. Nastajala je pet godina i mi smo, u stvari, jako teško došli do izdavača. Neke razne faze našeg rada su se tu ispreplele, od „Zenice bluz“ koja je neka kantri rok pesme do „Selena, vrati se Selena“ preteča nekog etno zvuka, „Anarhija all over Baščaršija“ koja je bila pankoidna pesma... Te pesme su nešto na šta sam ja danas najponosniji, ne zbog toga što danas živim od njih, nego što mislim da su bili dobar osnov, bukvar za današnje bendove. Meni je najveći kompliment kada vidim neke fragmente našeg rada u pesmama Hladnog Piva ili Dubioze, jer znam da su imali dobre pesme i neki temelj preko čega mlade generacije uvek idu. Novi ljudi u rokenrolu jako je dobro da imaju Azru, Partibrejkerse, nešto što će nadmašiti, a da je to dobro. Te su pesme za mene važne, jer se nismo obrukali pred generacijama koje su dolazile, već smo im čak bili i uzor i raduje me što su mnogii bendovi koji su na toj lektiri gradili karijeru, uspeli i napravili neku regionalnu popularnost.


Kako je posle godina ratova rokenrol scena uspela da prevaziđe novonastale granice i ponovo poveže prostor bivše SFRJ?

– Ovo je posebna planeta rokenrola. Rokenrol putuje svojim putem eksjugoslovenskim kao da se ništa nije dogodilo i neverovatno je koliko su ljudi za koje znam pouzdano da su imali traume u proteklom periodu, bilo da su mlađi ili stariji, toliko svi van tog načina razmišljanja, traume i vira koji bi nas trebao povući da se ne volimo, i omalovažavamo. Zanimljiva mi je ta rok populacija i ponosan sam na nju, jer je iz tih redova najmanje go..na isplivalo u prethodnom periodu. Ponosan sam što i dalje pripadam tom delu planete koji i dalje putuje i neoštećen i neuprljan svim onim što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije.


Viđate li se sa ekipom iz „Nju primitivsa“?

Manje-više, gotovo svi su se vratili u Sarajevo, čak smo i svirali zajedno. Jedino je Nele nedostajao na svirci.


Da li ste u kontaktu sa Neletom Karajlićem?

– Nismo, jer naša ekipa je okrenuta budućnosti, nekim planovima i projektima.... Nele je, nekako više okrenut ka bivšim vremenima i bori se sa nekim duhovima prošlosti. Zbog toga i ne komuniciramo, jer mislim čovek treba da se pomiri sa tim da, bez obzira šta se desilo, moramo se okrenuti budućnosti. Ima deo ekipe koji smatra da ta priča nije završena, da ima puno da se kopa po toj prošlosti. Ali ja, iskreno, tu prošlost ne vidim kao lepu i svetlu i ne volim po tome kopati.


Gde sebe vidite u budućnosti? Hoće li Sejo i dalje biti u kombiju „on the road“?

– To je naš život. Od toga se plaća kirija, kiseli kupus i kupuju se deci pokloni. Ali ne bavimo se mi samo muzikom, već mnogim stvarima. Pokušavamo sve to integrisati u puno veću priču. Imam dosta iskustva da mogu da pomognem ljudima u nekom pravcu umetnosti kojim žele ići. Ukoliko moje ideje i iskustva mogu da valjaju, volim da pomognem. Kad se setim naših početaka niko nije verovao da da ćemo se hleba najesti od toga što radimo u vreme dok su na sceni bili bendovi Leb i sol, Haustor, Partibrejkersi, što su danas sve same insititucije. Mi smo tada bili Radnički iz Kragujevca koji je tek ušao u drugu ligu, bez realnih osnova da tu ostanemo duže od jedne sezone. I tada osnovni motiv je da pokušmo da se zabavimo, da sarađujemo sa što više ljudi koji na sličan način vide ovaj posao. I tako je i danas. Da nije muzike ne bih upoznao veliki broj divnih ljudi. Ja muziku doživljavam kao veliki dernek, vodič kroz galaksiju, jer mi je donela puno više prijatelja, ljubavi i lepote, nego para.

Želtite da pretočite pesmu „Pišonja i Žuga“ u film. Kako napredujete sa poslom?

– Manekenke sve ređe dolaze u spotove, pa smo rešili da ih preselimo u filmsku industriju. Šalim se. Pa, eto, raduckamo to onako, iz ćeifa, kao što mi uostalom sve i radimo. Kroz ovu godinu dana sa scenaristom Vladimirom Đurđevićem, poznatom po predstavama „Ne igraj na Engleze“ i „Bajka o pozorištu“ , pokušali smo pesmu da prebacimo u filmski jezik. Imamo iz toga dosta iskustva kroz serijal „Top lista nadrealista“, pa i samo snimanje spotova koji imaju svoj sinopsis i scenario. Materijal Zabranjenog pušenja je više nego zahvalan za filmove, tako da ćemo videti kako će od toga na kraju izaći. Nije najbolje vreme za filmove, jer radi se sa sa malo novca, na granici izdržljivosti, ali ima dosta entuzijazma kod ekipe.

Ko će biti glumci?

– U toku je kasting. Odabrali smo nekih pet kandidata za svaku ulogu pa ćemo videti ko bude mogao da dođe, ko nije preskup, jer film nije velikog budžeta. Ići ćemo pre svega na ljude koji vole tu priču o Pišonji i Žugi, kojima je ta pesma nešto značila. Očekujemo da će se do aprila znati glumci u filmu i da ćemo snimanje početi u septembru. Nadamo se da će film biti gotov do „Sarajevo film festivala“ 2016. godine.

Oceni vest:
1
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan